Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Gradonačelnica Voldron umela je da dobro prosuđuje kako muškarce tako i žene, tako da je veoma brzo klasifikovala Lorensona. On se odlikovao inteligencijom, odlučnošću, čak možda i nemilosrdnošću — ne bi joj se dopalo da joj on bude protivnik, ali je svakako bila zainteresovana da ga ima za prijatelja. Ili, još bolje…

U isto vreme, uopšte nije sumnjala da je Kaldor znatno uglađenija osoba. U njegovom licu i glasu već je uspela da razabere mudrost, samilost, kao i duboku tugu. Nikakvo čudo, s obzirom na senku pod kojom je morao provesti ceo život.

Svi ostali članovi odbora za doček u međuvremenu su pristupili i bili naizmenice predstavljeni. Posle sasvim kratke razmene učtivosti Brant se uputi pravo prema letelici i poče da je ispituje s kraja na kraj.

Loren krenu za njim; umeo je da prepozna inženjera kada bi ga video, a nadao se da će doznati mnogo stvari iz reakcija ovog Talasanca. Pogodio je koje će biti Brantovo prvo pitanje, ali ga je ono ipak načas pomelo.

„Koji pogonski sistem koristite? Ovi mlaznici su smešno mali — ako je to, zapravo, ono što izgleda da jesu.”

Bila je to vrlo domišljata opaska; ovi ljudi nisu predstavljali tehnološke divljake, kako je to izgledalo na prvi pogled. Ali nikada nije bilo pametno pokazati da si impresioniran. Bolje krenuti u protivnapad, pa neka se on onda malo nađe na muci.

„Posredi je kvantni sabirnik ograničenog polja dejstva, prilagođen za atmosferske letove, pri čemu se vazduh koristi kao radni fluid. Koristiti Plankove fluktuacije — znate, deset na minus trideset tri centimetra. Razume se, domet mu je neograničen, kako u vazduhu tako i u svemiru.” Loren pomisli da je baš zgodno dodao ono „Razume se”.

No, ponovo je morao da oda priznanje Brantu; Lasanac je jedva trepnuo, a onda je čak uspeo da kaže: „Veoma zanimljivo”, kao da je to stvarno mislio.

„Smem li da uđem?”

Loren je oklevao trenutak. Ukoliko bi odbio to je moglo izgledati neučtivo — uostalom, oni su žarko želeli da se što pre sprijatelje sa lokalnim žiteljima. No, možda je još važnija bila činjenica da će to razgledanje pokazati ko je stvarno gazda ovde.

„Razume se”, uzvrati on. „Ali, vodite računa o tome da ništa ne dirate.” Brant je bio odveć nestrpljiv da bi primetio odsustvo uljudnog „Molim vas” u sabesednikovom upozorenju.

Loren ga povede u malu vazdušnu komoru svemiroplana. Unutra je bilo prostora taman za njih dvojicu, tako da je valjalo primeniti složenu gimnastiku da bi Brant navukao rezervni mehurasti kombinezon.

„Nadam se da ovo neće još dugo biti potrebno”, objasni Loren, „ali moramo nositi kombinezone sve dok se ne obave mikrobiološke provere. Držite zatvorene oči dok ne prođemo kroz sterilizacioni ciklus.”

Brant je bio svestan slabog ljubičastog sjaja, a čulo se i kratko pištanje nekog gasa. A onda se unutrašnja vrata otvoriše i oni uđoše u kontrolnu kabinu.

Kada su seli jedan pored drugoga, čvrsta, premda jedva vidljiva opna koja ih je optakala gotovo da ih uopšte nije ometala u kretanju. Pa ipak, razdvajala ih je podjednako delotvorno kao da su se nalazili na različitim svetovima — što je, u mnogo pogleda, i dalje bio slučaj.

Brant je brzo učio, Loren je to morao da prizna. Daj mu nekoliko časova i on će naučiti da upravlja ovom mašinom — iako nikada neće biti u stanju da pojmi teoriju na kojoj je njen rad počivao. No, prema predanju, samo je nekolicina ljudi ikada uistinu razumela geodinamiku superprostora — a svi su oni sada bili već stolećima mrtvi.

Ubrzo su se tako zadubili u tehničku raspravu da su gotovo sasvim smeli s uma spoljnji svet. Iznenada, jedan pomalo zabrinut glas primeti negde sa kontrolne table: „Lorene? Brod zove. Šta se događa? Nemamo ni glasa od vas već pola časa.”

Loren okrenu prekidač tromim pokretom.

„Budući da nas nadgledate na šest video i pet audio kanala, to mi zvuči kao blago preterivanje.” Nadao se da je Brant shvatio poruku: situaciju potpuno držimo u svojim rukama i ništa ne prepuštamo slučaju. „Prebacujem vas na Mozesa — on je kao i obično zadužen za govorancije.”

Kroz zakrivljeni prozor mogli su da vide da su Kaldor i gradonačelnica još zadubljeni u ozbiljan razgovor, u kome je s vremena na vreme uzimao udela i većnik Simons. Loren okrenu novi prekidač i njihovi pojačani glasovi najednom ispuniše kabinu, zvučeći glasnije nego da su se oni nalazili tu unutra.

„…naše gostoprimstvo. Ali vi, razume se, uviđate da je ovo izuzetno mali svet, bar u pogledu kopnene mase. Koliko ste ono kazali da ima ljudi na brodu?”

„Čini mi se da nisam pomenuo nikakvu brojku, gospođo gradonačelnice. U svakom slučaju, tek će se nekolicina nas spustiti na Talasu, iako planeta izgleda odista predivno. Potpuno razumem vašu — ah — zabrinutost, ali nema razloga ni za kakvu zebnju. Za godinu ili dve, ukoliko sve bude bilo kako treba, mi ćemo se ponovo otisnuti na put.

U isto vreme, ovo nije kurtoazna poseta — uostalom, uopšte nismo očekivali da ćemo ovde nekoga sresti! Ali jedan zvezdani brod nikako neće usporiti sa pola brzine svetlosti osim ako ga na to ne nagone veoma dobri razlozi. Vi imate nešto što je nama potrebno, a mi imamo nešto da vam damo zauvrat.”

„Šta to, ako smem da pitam?”

„Od nas ćete dobiti, ako budete želeli da primite, završna stoleća ljudske umetnosti i nauke. Ali moram vas upozoriti — dobro razmislite o tome kakve posledice po vašu kulturu može da ima ovakav dar. Možda nije baš mudro prihvatiti sve što mi možemo da ponudimo.”

„Cenim vaše poštenje — kao i vaše razumevanje. Vi zacelo posedujete neprocenjive riznice. Ali, šta je to što bismo mi uopšte mogli da vam ponudimo zauzvrat?”

Kaldor se oglasi svojim zvonikim smehom. „Na svu sreću, to neće predstavljati nikakav problem. Ne biste čak ni primetili da smo uzeli i bez pitanja.

„Sve što želimo sa Talase jeste sto hiljada tona vode. Ili, još određenije, leda.”

Predsednik Talase nalazio se na toj dužnosti tek dva meseca i još se nije mogao pomiriti sa nesrećom koja ga je snašla. Ali, više ništa nije mogao da preduzme oko toga osim da što bolje obavi jedan rđav posao koji ga je čekao tokom naredne tri godine. Razume se, nije bilo nikakve svrhe zahtevati da se ceo postupak izbora ponovi; program biranja, koji se temeljio na stvaranju i umetanju nasumičnih brojeva od hiljadu brojki, predstavljao je najpribližniji vid čistog slučaja koji je ljudska domišljatost uopšte bila kadra da stvori.

Potojalo je tačno pet načina da se izbegne opasnost preseljenja u predsedničku palatu (dvadeset soba, od kojih je jedna bila dovoljno velika da primi stotinu gostiju). Trebalo je da budete mlađi od trideset ili stariji od sedamdeset godina; trebalo je da bolujete od neizlečive bolesti; trebalo je da budete mentalno zaostali; i, konačno, trebalo je da ste počinili neki težak zločin. Jedina teorijska mogućnost koja je stajala na raspolaganju predsedniku Edgaru Faradinu bila je ova poslednja i on je ozbiljno pomišljao na nju.

Pa ipak, morao je da prizna da je, uprkos ličnoj nesklonosti prema ovoj vrsti zvanja, posredi verovatno bio najbolji oblik vladavine koji je čovečanstvo ikada izumelo. Matičnoj planeti bilo je potrebno nekih deset hiljada godina da to usavrši, vršeći opite i često užasno grešeći.

Čim je cela odrasla populacija bila obrazovana do granica intelektualnih sposobnosti (a ponekad, avaj, i preko njih), prava demokratija postala je moguća. Poslednji korak nalagao je razvoj trenutnih ličnih komunikacija, povezanih sa središnjim kompjuterima. Prema istoričarima, prva istinska demokratija na Zemlji osnovana je (teranske) 2011. godine u zemlji koja se zvala Novi Zeland.