Artur Klark: Pesme daleke Zemlje

Iako su postojale nebrojene teorijske studije niko još nije uspeo da učini praktično verovatnim misiju sa ljudskom posadom makar i do najbliže zvezde. Okolnost da bi takvo putovanje potrajalo stolećima nije ovde predstavljalo odlučujući činilac; hibernacija je mogla da reši taj problem. Jedan rezus-majmun spavao je u sateliskoj bolnici „Luj Paster” već skoro hiljadu godina, ispoljavajući i dalje savršeno normalnu moždanu aktivnost. Nije bilo razloga za pretpostavku da i sa ljudima neće biti isti slučaj, iako je trenutni rekord u ovom pogledu, što ga je držao pacijent oboleo od neke neobične vrste raka, iznosio manje od dva stoleća.

Biološki problem bio je rešen; inženjerski je bio taj koji je izgledao nepremostiv. Letelica koja bi bila kadra da ponese na hiljade usnulih putnika, kao i sve ono što će im biti potrebno za novi život na jednom drugom svetu, morala je da bude velika koliko i neki ogroman prekooekanski bord, kakvi su nekada gospodarili morima Zemlje.

Čak i pri brzini od jedne desetine svetlosne godine sva odredišta koja su najviše obećavala nalazila su se na udaljenosti većoj od pet stotina godina. Tu brzinu dostizale su robotske sonde — koje su hitale kroz obližnje zvezdane sisteme i slale izveštaje o onome što su ustanovile tokom nekoliko žurnih časova prolaska. Ali, nije postojao način na koji bi se one usporile da bi prošle u blizini nekog sveta ili se spustile na njega; ukoliko ne dođe do neke nesreće, ta plovila nastaviće da zauvek jure kroz Galaksiju.

Bio je to temeljni problem vezan za rakete — a niko još nije otkrio alternativu za pogon koji se koristio u dubokom svemiru. Bilo je podjednako teško izgubiti brzinu kao i steći je, a nositi neophodno gorivo za usporenje nije tek udvostručavalo poteškoće misije — već ih je dizalo na kvadrat.

Bilo je moguće sazdati jedan hiperbrod u punim razmerama koji bi dostigao deseti deo brzine svetlosti. Kao gorivo je trebalo obezbediti oko milion tona prilično egzotičnih elemenata, što je bilo teško ali ne i nemoguće.

Ali da bi se potrla ta brzina na kraju putovanja, brod je morao krenuti ne sa pukih milion — već sa mnogo miliona toga goriva. To, razume se, nikako nije dolazilo u obzir, tako da niko stolećima nije tome pridavao nikakvu ozbiljniju pažnju.

A onda, zahvaljujući jednoj od najvećih ironija istorije, Čovečanstvo je dobilo ključeve Vaseljene — ali i samo jedno stoleće da ih upotrebi.

Kako mi je drago, pomisli Mozes Kaldor, što nikada nisam podlegao tom iskušenju — zavodljivom maču koji su umetnost i tehnologija prvi put stavili pred čovečanstvo pre hiljadu godina. Da sam to želeo, mogao sam u izgnanstvo poneti sa sobom Evelinin elektronski duh, zapreten u nekoliko gigabajta programa. Ona se mogla pojavljivati preda mnom, u bilo kom ambijentu koje smo oboje voleli, i voditi tako uverljiv razgovor da jedan stranac nikada ne bi mogao pogoditi da se niko — ništa — tu nije stvarno nalazilo.

Ali ja bih to uvideo posle pet ili deset minuta, osim ako ne bih obmanjivao samoga sebe hotimičnim činom volje. A za to nikada ne bih bio kadar. Iako mi i dalje nije sasvim jasno zašto se moji instinkti bune protiv toga, oduvek sam odbijao da prihvatim lažnu utehu u vidu dijaloga sa pokojnicom. Ja čak više ne posedujem ni jednostavan snimak njenog glasa.

Znatno je bolje ovako — posmatrati je kako se u tišini kreće malim vrtom našeg poslednjeg doma i znati da to nije opsena tvoraca slika, već da se odista dogodilo pre dve stotine godina na Zemlji.

A jedini glas biće moj, ovde i sada, dok govorim sećanju koje još postoji u mom ljudskom, živom mozgu.

Privatni snimak jedan. Uređaj za šifrovanje alfa. Program za automatsko brisanje.

Ti si bila u pravu, Evelin, a ne ja. Iako sam najstariji čovek na brodu, izgleda da i dalje mogu da budem od koristi.

Kada sam se probudio kapetan Bej stajao je pokraj mene. Osetio sam se polaskanim — ali tek onda kada sam uopšte postao kadar da nešto osetim.

„Pa, kapetane”, rekao sam, „ovo je baš iznenađenje. Napola sam očekivao da ćete me izbaciti u svemir kao suvišan teret.”

On se nasmejao i uzvratio: „To se još može dogoditi, Mozese; putovanje nije završeno. Ali za sada ste nam svakako potrebni. Planeri misije pokazali su se mudrijim nego što biste poverovali da su u stanju.”

„Na popisu brodskog tovara stavili su me kao ambasadora-savetnika. U kom svojstvu sam sada potreban?”

„Verovatno u oba. A možda i u vašoj bolje poznatoj ulozi…”

„Ne oklevajte ako ste hteli da kažete krstaša, iako se meni ta reč nikada nije dopadala, niti sam sebe ikada smatrao vođom nekog pokreta. Jedino sam pokušavao da nagnam ljude da misle svojom glavom — nikada nisam želeo da me neko slepo sledi. Istorija zna za premnogo vođa.”

„Da, ali nisu svi bili rđavi. Setite se samo svog imenjaka.”

„Prilično je precenjen, premda vas mogu razumeti ako mu se divite. Uostalom, i na vama leži zadatak da vodite beskućna plemena u obećanu zemlju. Imam utisak da je iskrsao neki mali problem.”

Keptan se osmehnuo i uzvratio: „Milo mi je što vidim da ste se sasvim razbudili. U ovoj fazi nema nikakvog problema, niti postoji razlog zašto bi ga bilo. Ali suočili smo se sa situacijom koju niko nije očekivao, a vi ste naš zvanični diplomata. Raspolažete umećem za koje uopšte nismo mislili da će nam biti potrebno.”

Mogu ti reći, Evelin, da je to bio pravi šok za mene. Kapetan Bej mora da je odmah razabrao šta mislim čim je video kako sam zinuo.

„Oh”, dodao je on hitro, „nismo naišli na tuđine! Ali pokazalo se da ljudska kolonija na Talasi nije bila uništena, kako smo to zamišljali. U stvari, veoma se dobro drži.”

Bilo je to, razume se, novo iznenađenje, premda veoma prijatno. Talasa — More, More! — bila je svet za koji nisam ni slutio da ću ga videti rođenim očima. Trebalo je da se probudim onda kada bude puno svetlosnih godina i dva stoleća za nama.

„Kakvi su ljudi? Jeste li uspostavili kontakt sa njima?”

„Nismo još; to je vaš posao. Vama su bolje neko ikome drugom poznate greške koje su činjene u prošlosti. Ne želimo da se one ovde ponove. Dobro, ako ste sada spremni da pođete na most pružiću vam priliku da iz ptičje perspektive osmotrite naše davno izgubljene rođake.”

Bilo je to pre nedelju dana, Evelin; baš je prijatno kada te ne nagoni nikakva hitnja posle decenija neprekidne — i sasvim doslovne — obamrlosti. Sada znamo onoliko o Talasancima koliko je to moguće bez neposrednog susreta sa njima. A do tog susreta doći će noćas.

Izabrali smo prikladno mesto da pokažemo kao uvažavamo naše srodstvo. Poprište prvog spuštanja jasno je uočljivo i očigledno je bilo dobro održavano, kao neki park — a možda i hram. To je veoma dobar znak: nadam se samo da naše spuštanje tamo neće biti smatrano za svetogrđe. Možda će to potvrditi da smo mi bogovi, što bi trebalo da nam olakša stvari.

Ponovo počinjem da živim, draga. Da, da — bila si mudrija od mene, nabeđenog filozofa! Nijedan čovek nema prava da umre dok još može da pomogne svojim bližnjim. Bilo je sebično od mene što sam poželeo suprotno… što sam hteo da počivam pokraj tebe na mestu koje smo odabrali tako davno, tako daleko… Sada čak mogu da prihvatim činjenicu da si razvejana po Sunčevom sistemu kao i sve ostalo što sam ikada voleo na Zemlji.

Ali sada me čeka posao koji valja obaviti; a dok razgovaram sa uspomenom na tebe, ti si i dalje živa.

Od svih psiholoških udaraca maljem koje su naučnici dvadesetog stoleća morali da izdrže možda je najrazornije — i najneočekivanije — bilo otkriće da ništa nije bilo ispunjenije od „praznog” prostora.