Arkadije Strugacki - Tahmasib

Druga je stvar — Mihailo Antonovič. Podigao je glavu i zagledao se sitnim očima u pomračinu prostorije, i odmah se pred njim, razume se, našao daleki lepotan u čudnovatoj odeždi, čudnovato očešljan i sa nepotrebnim mačem za pojasom, lukav i podsmešljiv grešnik, japanski Don Žuan — tačno onakav kakav je svojevremeno iskočio ispod pera genijalne Japanke u raskošnom i prljavom hejanskom dvorcu i otišao da luta po svetu, sve dok se i za njega nisu pronašli genijalni prevodioci. I Mihailo Antonovič ga sada vidi tako, kao da se između njih ne nalazi devet stoleća i milijardu i po kilometara, i vidi ga samo on, a Juri to još nije dato i biće mu to dato tek kroz jedno pet godina, kad u Jurin život uđu i Tokmakov, i Forsajti, i Kaća i Daša i mnogi, mnogi drugi…

Poslednji istraživač umre pod zastavom i ekran se ugasi. Jura smače sa glave fonodemonstrator i zamišljeno reče:

„Da, odličan film.“

„Divota“, ozbiljno reče Žilin.

„Kakvi ljudi, a?“ Jura se uhvati za čuperak kose. „Kao čelik… Heroji poslednjeg koraka. Samo, Praskovina je nekako neprirodna.“

„Da, mogio bi se reći.“

„Ali zato Sanders! Koliko on liči na Vladimira Sergejeviča!“

„Meni svi oni liče na Vladimira Sergejeviča.“

„Šta vam je!“ Jura se okrete, ugleda Mihaila Antonoviča i poče da šapuće:

„Razume se, svi su oni pravi, čisti, ali…“

„Idemo bolje k meni“, predloži Žilin.

Izišli su iz kajut-kompanije i pošli Žilinu. Jura je govorio:

„Svi su oni dobri, ne sporim, ali Vladimir Sergejevič — to je, razume se, nešto sasvim drugo, on je jači od svih njih, značajniji…“

Ušli su u sobu. Žilin sede i poče da posmatra Juru. Jura je govorio:

„A kakvo blato! Kako je sve to odlično urađeno — mrka močvara s ogromnim belim cvetovima i nečija koža koja se sija u blatu… I urlici džungle…“

On zaćuta.

„Vanja“, reče zatim oprezno, „a vama se, vidim, film ne dopada baš mnogo?…“

„Šta ti je!“ reče Žilin. „Jednostavno sam ga već gledao, a uz to sam star, i sve te močvare sam video i sam. Lutao sam po njima i znam kako je tamo u stvari…“

Jura sleže ramenima. Bio je nezadovoljan.

„I odista, dragi moj, nije suština u blatu.“ Žilin se zavali u fotelji i zauze svoju omiljenu pozu: zabacio je glavu, ukrstio ruke pod potiljkom i raširio laktove. „I ne misli, molim te, da pri tome mislim na razliku u našim godinama.

Ne. Nije istina da postoje deca i odrasli. Eto, na primer, ti, Mihailo Antonovič

i ja. Da li bi ti sada pri čistoj svesti počeo da čitaš Priču o Gendziju? Vidim odgovor na to pitanje na tvome licu. A Mihailo Antonovič sad čita Gendzija, čini mi se, već peti put, a ja sam prvi put osetio tu lepotu tek ove godine…“ Žilin zaćuta i objasni: „Lepotu te knjige, razume se. A lepotu Mihaila Antonoviča sam osetio mnogo ranije.“

Jura ga sumnjičavo pogleda.

„Ja, razume se, znam šta je to klasika i ostalo“, reče. „Ali čitati Gendzija pet puta — to ne bih radio. Tamo je sve zamršeno, komplikovano… A život u suštini je jednostavan, mnogo jednostavniji nego što se predstavlja u takvim knjigama…“

„Život je u svojoj suštini komplikovan“, reče Žilin. „Mnogo komplikovaniji nego što ga opisuju takvi filmovi kao što su Istraživači. Ako hoćeš, pokušaćemo da sve razjasnimo. Uzmimo komandanta Sandersa. On ima ženu i sina. Ima prijatelje.

A ipak, on se lako odlučuje da umre. On ima savesti. A kako lako vodi u sigurnu smrt svoje ljude…“

„On je zaboravio na sve to, jer je…“

„Na to se, Jura, nikad ne zaboravlja. I najvažnije u filmu treba da bude ne to što je Sanders herojski poginuo, već to što je uspeo, i kako je uspeo, da natera sebe da zaboravi na smrt. Jer njegova pogibija je, dragoviću moj, bila više nego sigurna. Toga u filmu nema i zbog toga sve to izgleda tako prosto i jednostavno.

A kad bi to bilo, onda bi ti film bio dosadan…“

Jura je ćutao.

„No?“ upita Žilin.

„Možda“, preko volje progovori Jura. „Ali meni se ipak čini da na život treba gledati jednostavnije.“

„To će proći“, obeća mu Žilin. Zaćutali su. Žilin je posmatrao lampu.

Jura reče: „Postoji kukavičluk, postoji podvig, postoji rad interesantan i neinteresantan. Da li sve to treba mešati, predstavljati kukavičluk kao podvig i obrnuto?“

„A ko sve to prepliće, ko je to ništavilo?“ povika Žilin.

Jura se nasmeja.

„Ja sam prosto shematski zamislio kako to biva u nekim knjigama. Uzmu nekog tipa, puste oko njega slonove, a posle se desi ono što se zove ‘raskošni paradoks’ ili ‘protivurečna figura’. A on je — običan tip. Isti kao Gendzi.“

„Svi smo mi pomalo konji“, reče Žilin. „Svako od nas je konj na svoj način. To život sve prepliće. Njegovo veličanstvo Život. To blagosloveno ništavilo. Život tera ponositog Jurkovskog da moli nepomirljivog Bikova. Život tera Bikova da odbija molbu svog najboljeg prijatelja. Ko je od njih konj, odnosno tip? Život tera Žilina, koji se u celosti slaže sa čeličnom linijom Bikova, da izmišlja priču o gigantskoj fluktuaciji, da bi tako izrazio svoj protest protiv nepokolebljivosti te linije. Žilin je takođe tip. Sam među slonovima, a nikakve stabilnosti ubeđenja. A poznati vakuum-varilac Borodin? Zar on ne vidi smisao svog života u tome da ga dG za ideju na oltar? I ko ga je pokolebao — ne logikom već izrazom lica? Polutruli krčmar sa Divljeg zapada. Pokolebao te je, zar ne?“

„Pa… u nekom smislu…“

„Zar nije tip i taj Borodin? Sad mi reci, zar nije život jednostavan? Izabrao si sebi princip — i radi šta hoćeš. Ali principi su dobri zbog toga što stare. Oni stare brže od čoveka, a čoveku preostaju samo oni koje diktira istorija. Na primer, u naše doba, istorija je surovo objavila Jurkovskom: dosta! Nikakva otkrića ne vrede jedan jedini ljudski život. Stavljati na rizik ljudski život vredi samo radi života. To nisu izmislili ljudi. To je diktirala istorija, a ljudi su ti koji su napravili tu istoriju. Ali tamo gde se opšti princip sukobljava sličnim principom — tamo se završava jednostavan život i otpočinje komplikovan. Takav je život.“

„Da“, reče Jura. „Sigurno.“

Oni zaćutaše i Žilin ponovo oseti mučnu podvojenost, koja ga nije napuštala već nekoliko godina. Kao da uvek kad odlazi na putovanje, na Zemlji ostaje nekakav važan posao, nešto veoma važno za ljude, neobično važno, važnije od ostale vasione, važnije od svega što su uradile ljudske ruke.

Na Zemlji su ostali ljudi, omladina, deca. Tamo su ostajali milioni i milioni takvih Jurika i Žilin je osećao da on može da im pomogne, ili barem nekima od njih. Svejedno gde. U školskom internatu. Ili u fabričkom klubu. Ili u pionirskom domu. Pomoći im da uđu u život, pomoći im da nađu sebe, da odrede svoje mesto u svetu, da nauče da odmah vide mnoge stvari, da nauče da žele da rade za hleb.

Naučiti ih da se ne klanjaju autoritetima već da ih proučavaju i upoređuju njihove zaključke sa životom. Naučiti ih da se oprezno odnose prema iskustvu starih ljudi, jer se život veoma brzo menja. Naučiti ih da preziru malograđansku mudrost. Naučiti ih da nije sramota voleti i plakati zbog ljubavi.

Naučiti ih da su skepticizam i cinizam u životu jevtini, da je to mnogo lakše i dosadnije nego se radovati i diviti životu.

Naučiti ih da veruju pokretima duše bližnjega svoga. Naučiti ih da je bolje dvadeset puta pogrešiti i prevariti se nego se s nepoverenjem ponašati prema svakome.

Naučiti ih da stvar nije u tome kako na tebe utiču drugi, već u tome kako ti utičeš na druge.

Naučiti ih da jedan čovek sam za sebe mnogo ne vredi.