Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Dozvolite“, reče Jurkovski, najednom sinuvši licem. „Averin i Svirski! Kako da ne… To je bio odličan par. Sećam se, bio sam loše raspoložen i oborio sam Averina, a Svirski je odbio da polaže. Sećam se, to je bila dirljiva buna… Da, to su bili odlični drugovi. Kako da se ne sećam.“

„Sad su se ohladili jedan prema drugome“, tužno reče Šeršenj.

„A šta se… hm-hm… desilo?“

„Devojka“, ljutito reče Šeršenj. „Obojica su se preko ušiju zaljubila u Zinu Šatrovu…“

„Sećam se!“ uzviknu Jurkovski. „Mala, vesela, oči plave kao… hm-hm… nezaboravak. Svi su joj se udvarali, a ona je svima odgovarala šalom. Bila je jako vesela.“

„Sad više nije“, reče Šeršenj. „Zapetljao sam se u tim stvarima srca, Vladimire Sergejeviču. Neka bude kako vi hoćete, ali što se tiče toga, uvek sam istupao protiv vas i istupaću i dalje. Mladim devojkama nije mesto na udaljenim bazama, Vladimire Sergejeviču.“

„Ostavite se, Vladislave“, reče Jurkovski i namršti se.

„Stvar nije u tome, na kraju krajeva. lako sam mnogo očekivao od tog para — od Averina i Svirskog. Ali oni su zatražili različite teme. Sad njihovu staru temu razrađujemo Averin i ja, a Svirski radi odvojeno. Da, Svirski. Miran, uzdržljiv, iako pomalo i flegmatičan. lmam nameru da ga ostavim kao svog zamenika kad odem na odmor. Još nije sasvim samostalan, mora mu se pružati pomoć. No, o Tolji Kravecu sam već pričao. Zina Šatrova…“ Šeršenj zaćuta i počeša se iza uveta.

„Devojka!“ reče. „Zna stvari, razume se, ali… Takva, znate, gubi se u svemu.

Emocije. Uostalom, ne bih imao nekih zamerka na njen rad. Svoj hleb na Dioni zarađuje. I, na kraju, Bazanov.“

Šeršenj zaćuta i zamisli se. Jurkovski baci pogled na fotokorekturu, a onda više nije mogao da izdrži, podiže pritiskivač s nje i pročita: ŠERŠENJ I KRAVEC: PRAŠINA KOJA SAČINJAVA PRSTENOVE SATURNA.

Uzdahnu i baci pogled na Šeršenja.

„No“, upita, „kakav je… hm-hm… Bazanov?“

„Bazanov je odličan radnik“, odlučno reče Šeršenj. „Malo je plah, ali je dobra, pametna glava. Teško je izići s njim na kraj, to je istina.“ Bazanov… Nešto ga se ne sećam… „Čime se bavi?“

„Atmosferac. Znate, Vladimire Sergejeviču, on je suviše precizan. Rad je gotov, njemu je još Miler pomagao, treba ga objaviti — a on neće! Stalno je nečim nezadovoljan, stalno mu se čini da nešto nije dovoljno obradio… Znate, takav… samokritičan čovek. Samokritičan i uporan. Odavno već koristimo njegove rezultate… Glupo ispada — nemamo na šta da se pozovemo, kad ih koristimo. A ja se, otvoreno govoreći, mnogo ne uzbuđujem. Uporan je i jako razdražljiv.“

„Da“, reče Jurkovski. „Sećam ga se. Takav je… hm-hm… samostalan, bio i kao student. Da… veoma.“ Kao slučajno uze u ruku fotokorekturu i rasejano poče da je prelistava. „Da… hm-hm… interesantno. A ovaj rad vam još nisam video, Vladislave“, reče.

„To je najnoviji“, reče Šeršenj smeškajući se. „Korekturu ću sam, prema svemu, odneti na Zemlju kad pođem na odmor. Došli smo do paradoksalnih rezultata, Vladimire Sergejeviču. Zaprepašćujući rezultati. Evo, pogledajte…“

Šeršenj obiđe sto i naže se nad Jurkovskim, ali u tom trenutku neko zakuca na vrata.

„Izvinit, Vladimire Sergejeviču“, reče Šeršenj i uspravi se. „Uđite!“ glasno reče.

Kroz nizak, ovalan otvor, sagavši se, uđe koščat, bled mlađi čovek. Jurkovski ga odmah prepoznade — to je bio Peća Bazanov, dobroćudan, pametan i pošten mladić, velika dobričina. Jurkovski već poče da mu se smeška, ali mu Bazanov samo hladno klimnu glavom, priđe stočiću i stavi ispred Šeršenja na sto jednu fasciklu.

„Evo proračuna“, reče. „Koeficijenti apsorpcije.“

Jurkovski mirno reče:

„Šta je to, Petre… hm-hm… ne sećam se kako vam ono beše prezime po ocu, nećete ni da se pozdravite sa mnom?“

„Izvinite, Vladimire Sergejeviču“, reče ovaj. „Dobar dan. Čini mi se da sam se malo zaboravio.“

„Čini mi se da ste se odista zaboravili, Bazanove“, tiho reče Šeršenj.

Bazanov sleže ramenima i iziđe zalupivši za sobom vratima. Jurkovski se naglo ispravi i umalo ne lupi glavom o tavanicu. Šersenj ga uhvati za ruku.

„Magnetne potkovice kod nas treba držati na podu, druže generalni inspektore“, reče smejući se. „Ovo vam nije vaš Tahmasib.“

Jurkovski pogleda prema zatvorenim vratima. Zar je to Bazanov, začuđeno pomisli.

Šeršenj se uozbilji.

„Ne čudite se ponašanju Bazanova“, reče. „Mi smo se posvađali baš zbog tih koeficijenata apsorpcije. On smatra da je ispod njegovog dostojanstva da proračunava kaeficijente i već dva dana zbog toga teroriše celu opservatoriju.“

Jurkovski se namršti pokušavajući da se nečega seti. A onda jednostavno odmahnu rukom.

„Nećemo više o tome“, reče. „Dajte, Vladislave, da pogledamo te vaše paradokse…“

Od Tahmasiba je za cilindričnu kulu lifta, preko kamenite ravne površine, bila zategnuta tanka sajla. Jura se lagano i oprezno kretao po njoj, sa zadovoljstvom osećajući da period priprema u uslovima bestežinskog stanja na Zemlji nije bio uzaludan. Ispred njega, na pedesetak koračaja, u žutoj svetlosti Saturna svetlucao se skafander Mihaila Antonoviča.

Ogromni žuti srp Saturna video se sa strane. Napred se nalazio zelenkasti mladi mesec — to je bio Titan, najveći prirodni trabant u Sunčevom sistemu. Jura se osvrte prema Saturnu. Prstenovi Saturna se sa Dione nisu videli. Video se samo tanki, srebrnasti zrak, koji je taj srp sekao na dva dela. Neosvetljeni deo diska Saturna presijavao se zelenkastom svetlošću. Negde sa druge strane Saturna okretala se Reja.

Mihailo Antonovič sačeka Juru i oni se zajedno provukoše kroz niska, polukružna vrata. Opservatorija se nalazila pod površinom Dione. Na površini su se nalazile samo mrežaste kule interferometara i paraboloidi antena, koje su ličile na ogromne tanjire. U kesonu, izvlačeći se iz skafandera, Mihail Antonovič reče:

„Ja ću, Jura, otići u biblioteku, a ti se ovde prošetaj, pogledaj malo.

Saradnici su ovde mladi, brzo ćeš se upoznati s njima. Naći ćemo se kroz jedno dva sata… Ili se vrati sam pravo na brod. On lupi Juru po ramenu i, praveći buku svojim metalnim potkovicama, ode hodnikom ulevo.“ Jura krete nadesno.

Hodnik je bio ovalan, obložen plastičnom masom; samo se pod nogama nalazila uska čelična staza, izgrebana potkovicama. Duž hodnika su se pružale cevi. U njima je nešto klokotalo i bućkalo. Mirisalo je na borovinu i ugrejani metal.

Jura prođe pored nekih otvorenih vrata. U prostoriji nije bilo nikoga, samo su se na pultu koji se video kroz vrata palile i gasile raznobojne lampice. Kako je tiho, pomisli Jura. Niko se ne vidi i niko se ne čuje. Skrete u poprečni hodnik i začu muziku. Neko je negde svirao na gitari, sigurno i lagano, neku tužnu melodiju. Zar je i na Reji tako? — najednom pomisli Jura. On je voleo da oko njega bude bučno, da svi uvek budu zajedno, da se smeju, šale i pevaju. I najednom je osetio tugu. Onda pomisli da su sada sigurno svi na svojim radnim mestima, ali ipak ne mogade da se oslobodi utiska da ljudi u ovakvim kružnim, praznim hodnicima ne mogu da se ne dosađuju — i ovde i na drugim dalekim planetama. Krivac je verovatno bila gitara.

Najednom neko zlobnim glasom progovori iznad njegove glave:

„A, to te se već ne tiče! Uopšte te se ne tiče!“

Jura se zaustavi. Hodnik je bio prazan. Začu se i drugi glas, koji kao da se izvinjavao:

„Nisam mislio ništa loše, Vitalije. Jer to odista nije potrebno ni tebi, ni njoj, ni Vladislavu Kimoviču. To nikome nije potrebno. Ja sam samo hteo da kažem…“