Arkadije Strugacki - Tahmasib

Ustao sam, pozdravio se i otišao. Nadam se da ga je posle toga bilo sramota.“

Jurkovski je sedeo oborivši glavu. Bikov mu s osmejkom dobaci:

„Dobro i u slozi žive kod tebe na bazama, generalni inspektore. Odlično žive ljudi, nema šta.“

„Ja bih, da sam na tvome mestu, Volođenjka, preduzeo odgovarajuće korake“, reče Mihailo Antonovič.

„Bazanova treba vratiti na Zemlju bez prava da ubuduće radi na vanzemaljskim bazama. Takvi ljudi su veoma opasni, Volođenjka, to i sam znaš…“

Jurkovski reče ne dižući glavu:

„Dobro. Hvala, Mihailo. Moraću nešto da preduzmem.“

Žilin tiho reče:

„A možda je jednostavno premoren?“

„Kome je lakše od toga?“ upita Bikov.

„Da“, reče Jurkovski i teško uzdahnu. „Bazanova ćemo morati da uklonimo.“

U hodniku se začu brzo udaranje potkovica.

„Jura se vraća“, reče Žilin.

„Da ručamo“, reče Bikov. „Ti ćeš s nama da ručaš, Vladimire?“

„Ne. Ručaću kod Šeršenja. Ima još dosta stvari o kojima moramo da se dogovorimo.“

Žilin je bio okrenut vratima i prvi pogleda Juru. Iskolačio je oči i podigao obrve. Tada se i ostali okrenuše prema Juri.

„Šta to znači, stažisto?“ upita Bikov.

„Šta je to s tobom, Jura?“ uzviknu Mihailo Antonovič.

Jura je zaista izgledao jadno. Levo oko mu je bilo zatvoreno ogromnom modricom, nos mu je bio deformisan, usne su mu bile otekle i pocrnele. Levu ruku je držao savijenu u laktu, prsti desne su mu bili ulepljeni flasterima. Na prednjoj strani bluze videle su se na brzu ruku oprane mrke fleke.

„Potukao sam se“, namrgođeno odgovori Jura.

„S kim ste se to potukli, stažisto?“

„Tukao sam se sa Svirskim.“

„Ko je to?“

„To je jedan mladi astrofizičar u opservatoriji“, objasni Jurkovski. „Zašto ste se tukli, kadete?“

„Uvredio je devojku“, reče Jura. Gledao je pravo u oči Žilinu. „Zatražio sam od njega da joj se izvini.“

„I?“

„Pa, potukli smo se.“

Žilin jedva primetno odobravajući klimnu glavom. Jurkovski ustade, prošeta se po prostoriji i zaustavi se pred Jurom strpavši ruke u džepove halata.

„Ja to tumačim ovako, kadete“, reče ledenim glasom. „Vi ste na opservatoriji priredili odvratnu tuču.“

„Ne“, reče Jura. „Vi ste se potukli i pretukli ste saradnika opservatorije.“

„Da“, reče Jura. „Ali drugačije nisam ni mogao da postupim. Ja sam morao da ga nateram da se izvini.“

„Jesi li ga naterao?“ brzo upita Žilin.

Jura se malo kolebao, a onda odgovori:

„Izvinio se. Kasnije.“

Jurkovski ljutito upita:

„Do đavola, kakve to veze ima, Ivane?“

„Izvinite, Vladimire Sergejeviču“, mirno reče Ivan.

Jurkovski se ponovo okrete Juri.

„Svejedno, to je tuča“, reče. „Tako to barem izgleda. Slušajte, kadete, ja verujem da ste to uradili iz najboljih pobuda, ali — moraćete da se izvinite.“

„Kome?“ odmah upita Jura.

„Pre svega, Svirskom.“

„I još?“

„A onda i direktoru opservatorije.“

„Ne!“ reče Jura.

„Moraćete!“

„Neću.“

„Šta to znači — neću?! Vi ste započeli tuču na njegovoj opservatoriji. To je odvratno. I vi još odbijate da se izvinite?“

„Podlacu se neću izvinjavati“, mirnim glasom odgovori Jura.

„Ćuti, stažisto!“ zaurla Bikov.

Nastade tišina. Mihailo Antonovič je tužno uzdisao i odmahivao glavom. Jurkovski je i dalje zabezeknuto gledao Juru.

Žilin se najednom odvoji od zida, priđe Juri i stavi mu ruku na rame.

„Izvinite, Aleksej Petroviču“, reče. „Meni se čini da Borodinu treba pružiti mogućnost da ispriča sve po redu.“

„A ko mu brani?“ ljutito reče Bikov. Videlo se da je nezadovoljan svim što se dešavalo oko njega.

„Pričaj, Jura“, reče Žilin.

„Šta da pričam?“ tiho započe Jura. A onda najednom poče da viče: „To treba videti! I čuti! Te budale treba odmah najuriti odavde! Vi govorite opservatorija, opservatorija! A to je jazbina! Ovde ljudi plaču, da li me shvatate? Plaču!“

„Mirnije, kadete“, reče Jurkovski.

„Ne mogu mirno! Vi govorite — izvinite se. Neću da se izvinjavam inkvizitoru!

Svinji, koja huška te budale jednu protiv druge i protiv devojke! Gde su vam oči, generalni inspektore? Celu tu jazbinu treba odmah vratiti na Zemlju, jer će, inače, početi da idu četvoronoške, počeće da ujedaju!“

„Smiri se i ispričaj sve po redu!“ reče Žilin.

I Jura ispriča. Kako se upoznao sa Zinom Šatrovom, kako je ona plakala, kako je shvatio da mora odmah da se umeša i kako je počeo od Svirskog, koji je do te mere ostao bez pameti da je počeo da veruje svim gadostima o devojci koju je voleo. Kako je naterao Averina i Svirskog da ‘otvoreno porazgovaraju’ i kako se ispostavilo da Svirski nikad nije rekao o Averinu da je netalentovan i ulizica i da Averin čak nije ni podozrevao da su Svirskog, navodno, više puta noću izvodili iz Zinine sobe. Kako su kontroloru Dicu oduzeli gitaru i saznali da on nikada nije širio glasine o Bazanovu i Tanji Olenjinoj… I kako se odmah ispostavilo da je sve to Kravecovo maslo i da Šeršenj ne može za sve to da ne zna, jer on u stvari i jeste najveći gad…

„Momci su me poslali vama, Vladimire Sergejeviču, da vi nešto preduzmete. I bolje će biti da vi nešto uradite, jer će inače oni sami… Oni su već spremni.“

Jurkovski je sedeo u fotelji za stolom i lice mu je bilo tako staro i jadno da se Jura zaustavi i pogleda prema Žilinu. Ali Žilin mu opet jedva primetno samo klimnu glavom.

„Za ove reči takođe ćete odgovarati“, procedi Šeršenj.

„Umukni!“ povika mali, crnoputi Averin, koji je sedeo pored Jure. „Ne prekidaj me! Drugovi, kako to on sme da nam svaki čas upada u reč?“

Jurkovski sačeka da se galama utiša i nastavi:

„Sve je do te mere odvratno da sam ja takvu mogućnost isključivao. Bilo je potrebno da se umeša jedan sasvim stran čovek, dečak, da bi… Da. Odvratno.

Nisam to očekivao od vas, mladih. Kako je to jednostavno — vratiti vas u prvobitno stanje, postaviti vas na četiri noge — tri godine, jedan častoljubivi manijak i jedan provincijski intrigant. I vi ste se povinovali, postali ste zveri, izgubili ste ljudski lik. Mladi, veseli, pošteni momci… Sramota!“

Jurkovski napravi pauzu i baci pogled na astronome. Sve je to uzalud, pomisli.

Njima nije stalo do mene. Oni su sedeli u gomili i s mržnjom posmatrali Šeršenja i Kraveca.

„U redu. Novog direktora ću poslati sa Titana. Dva dana možete da mitingujete i mislite. Vi, bedni i slabi, vama govorim: mislite! A sad možete da idete.“

Svi ustadoše i oborenih glava izađoše iz kabineta. Šeršenj takođe ustade i klateći se u magnetnim cipelama priđe Jurkovskom.

„To je samovolja“, prosikta. „Vi remetite rad opservatorije.“

Jurkovski se sa gadljivim izrazom lica odmače od njega.

„Slušajte, Šeršenj“, reče. „Na vašem mestu, ja bih se ubio.“

„Znaš“, reče Bikov, gledajući Jurkovskog preko naočara i preko Fizike metala,

„Šeršenj smatra da je nepravedno uvređen. Ipak je to najbolja opservatorija, i tako dalje…“

„Šeršenj me ne interesuje“, reče Jurkovski. Zatvorio je tašnu i protegao se.

„Mene interesuje kako su ti momci mogli da dozvole da dođe do nečega takvog… A Šeršenj — to je prašina, sitnica…“

Bikov je nekoliko trenutaka razmišljao.

„I kako je po tvome došlo do svega toga?“ upita.

„Imam jednu teoriju… Ili, tačnije, hipotezu. Ja pretpostavljam da je kod njih nestao u prošlosti neophodan imunitet prema socijalno štetnim pojavama. A u isto vreme, još nisu nestali ni njihovi sopstveni antidruštveni začeci.“