Arkadije Strugacki - Tahmasib

Dokotrlja se ogromni crveno-beli autobus. Putnike pozvaše da posedaju.“No, pa, idite“, reče Dauge.

Bikov progunđa: „Imamo vremena. Dok svi posedaju…“

Ispod oka pogledao je kako se putnici jedan za drugim, bez žurbe penju u autobus. Bilo ih je stotinak.

„To će potrajati najmanje petnaest minuta“, dostojanstveno primeti Griša.

Bikov ga strogo pogleda:

„Zakopčaj košulju.“

„Ali, tata, vrućina je“, reče Griša.

„Zakopčaj košulju“, ponovi Bikov. „Ne idi razdrljen.“

„Ne ugledaj se na mene“, dodade Jurkovski. „Ja mogu, ali ti — još ne.“

Dauge ga pogleda i obori oči. Nije hteo da posmatra Jurkovskog — njegovo samouvereno, mlohavo lice, sa gadljivo opuštenom donjom usnom, tešku tašnu sa monogramom i raskošno odelo od porozne stereosintetike. Bolje je ipak bilo gledati u visoko, prozračno nebo, bez ijednog jedinog oblačka, čak i bez ptica — nad aerodromom su ih rasterivali ultrazvučnim sirenama.

Bikov mlađi je pod budnim okom Bikova starijeg zakopčavao okovratnik. Jurkovski čeznutljivo reče:

„U stratoplanu ću zatražiti flašu mineralne vode…“ Bikov stariji podozrivo upita:

„Jetra?“

„Zašto baš mora da bude jetra?“ odgovori Jurkovski. „Jednostavno mi je vrućina.

I vreme je da već jednom zauvek shvatiš da mineralna voda pri napadu jetre ne pomaže.“

„Da li si barem uzeo svoje pilule?“ upita Bikov.

„Šta si se prikačio za njega?“ reče Dauge.

Svi ga pogledaše. Dauge spusti pogled i reče kroz zube:

„Molim te, Vladimire, pazi da ne zaboraviš — pismo treba predati Arnautovu čim stignete na Sirt.“

„Ako je Arnautov na Marsu“, reče Jurkovski.

„Razume se. Ja te samo molim da ne zaboraviš.“

„Podsetiću ga“, obeća Bikov.

Zaćutali su. Ljudi je ispred autobusa već bilo manje.

„Znate šta, idite vi, vreme je“, reče Dauge.

„Da, vreme je da krenemo“, uzdahnu Bikov. Prišao je Daugeu i zagrlio ga. „Ne tuguj, Joaniču“, reče tiho. „Do vđenja. Ne tuguj.“

Čvrsto je stezao Daugea dugačkim, koščatim prstima. Dauge ga lako odgurnu.

„Želim vam dobru plazmu“, promrmlja.

Stegao je ruku Jurkovskom. Jurkovski zatrepta; nešto je hteo da kaže, ali samo obliznu usne. Nagao se, podigao sa trave svoju prekrasnu tašnu, počeo da je vrti u rukama i ponovo je spustio na travu. Dauge ga nije gledao.

Jurkovski ponovo podiže svoju tašnu.

„Ne kloni duhom, Grigorije“, reče patetičnim glasom.

„Potrudiću se“, suvo odgovori Dauge.

Sa strane, Bikov je davao poslednja uputstva sinu. „Dok sam na putu, budi stalno sa mamom. I nikakvih, tamo, podvodnih zabava.“

„Dobro, tata.“

„Nikakvih rekorda.“

„Dobro, tata, ne brini.“

„Manje misli na devojke, više na mamu.“

„Dobro, tata.“

Dauge tiho reče:

„Ja idem.“

Okrenuo se i pošao prema zgradi aerodroma. Jurkovski ga je gledao kako se udaljava. Dauge je bio mali, poguren, jako star.

„Do viđenja, čika-Volođa“, reče Griša.

„Do viđenja, mali“, reče Jurkovski. Gledao je kako se Dauge udaljava. „Posećuj ga. Jednostavno svrati kod njega na čaj — i ništa više. On te voli.“

Griša klimnu glavom. Jurkovski mu podmetnu obraz, potapša ga po ramenu i sa Bikovom krete ka autobusu. Teško se popeo uz stepenice, seo na fotelju pored Bikova i rekao:

„Bilo bi dobro kad bi let odložili. Bikov ga zaprepašćeno pogleda.“

„Koji let? Naš?“

„Da, naš. Daugeu bi bilo lakše. Ili da barem i nas lekari proglase za nesposobne.“

Bikov zasopta, ali oćuta. Kad autobus krete, Jurkovski progovori:

„Čak nije hteo ni da me zagrli. Dobro je i uradio. Bez njega nemamo zbog čega da letimo. To nije lepo. Ni pošteno.“

„Prestani“, reče Bikov.

Dauge se peo uz granitne stepenice aerodroma i osvrnuo za sobom. Crvena mrlja autobusa je već nestajala na ivici horizonta, gde su se u ružičastoj izmaglici videle konične siluete letelica za vertikalno uzletanje. Griša upita:

„Kud da vas odvezem, čika-Griša? U institut?“

„Može i u institut“, odgovori Dauge.

Nikud mi se ne ide, pomisli on. Baš nikud. Kako mi je teško… Nikada nisam mogao ni da pomislim da će mi biti tako teško. Jer, nije se desilo ništa novo ili neočekivano. Sve je odavno poznato i proračunato. Na vreme je sve preživljeno, jer ko hoće da izgleda kao slabić? Jednom rečju — sve je pravedno i pošteno. Pedeset i dve godine mu je. Četiri puta ozračen. Istrošeno srce. Loši živci. Pa čak ni krv nije njegova. Zbog toga ga nikad ne uzimaju, uvek ga proglašavaju za nesposobnog. A Volođu Jurkovskog uzimaju. A tebi, kažu, Grigorije Joaniču, dovoljno je i to što jedeš ono što ti daju, i što spavaš tamo gde te polože da spavaš. Vreme je kažu, Grigorije Joaniču, da učis mlađe. A čemu da ih učim? Dauge ispod oka pogleda Grišu. Kako je samo zdrav i jak! Da ih učim smelosti? Ili možda zdravlju? A ništa drugo, u suštini, nije ni potrebno. Tako, sad ostaješ sam. Sa još stotinak članaka, koji su već zastareli. I nekoliko knjiga, koje brzo stare. Tu je i slava, koja stari brže od svega.

Okrenuo se i ušao u bučni, prohladni hol. Griša Bikov je koračao kraj njega.

Košulja mu je bila raskopčana. U holu se čuo žamor i šuštanje novina. Na velikom ekranu, koji je zauzimao pola zida, prikazivan je nekakav film: nekoliko ljudi je, zavaljeno u fotelje, posmatralo film, držeći kraj ušiju kutijice fonodemonstratora. Debeli stranac istočnjačkog tipa muvao se kraj bifea-automata.

Kraj ulaza u bar Dauge se najednom zaustavi.

„Da svratimo i popijemo nešto, imenjače“, reče. Griša ga pogleda začuđeno i sa žaljenjem.

„Zašto, čika-Griša?“ upita. „Zašto? Ne treba.“

„Misliš da ne treba?“ zamišljeno upita Dauge.

„Razume se da ne treba. Ničemu ne vodi, časna reč.“ Dauge ga pogleda iskrvivši glavu.

„Da možda ne zamišljaš“, ljutito reče, „da sam se opustio zbog toga što nisam pošao sa njima? Pa šta, zar ne mogu da živim i bez tih tajanstvenih bezdana i prostora? Izvini, golubiću! Baš me briga za sva ta prostranstva! Ali, evo šta: ostao sam sam… Razumeš? Sam! Prvi put u životu ‘sam’!“

Griša se nelagodno osvrnu. Debeli stranac ih je posmatrao. Dauge je govorio tiho, ali se Griši činilo da ih čuje ceo hol.

„Zašto sam ostao sam? Zbog čega? Zašto su baš mene… zašto baš ja moram da budem sam? Jer, ja nisam najstariji, imenjače. Mihailo je stariji, a i tvoj otac takođe…“

„Čika Miša je takođe krenuo na poslednji let“, zbunjeno napomenu Griša.

„Da“, složio se Dauge. „Naš Miša je ostareo… No, odemo, popićemo nešto.“

Ušli su u bar. U baru nije bilo nikoga, samo je za stolom kraj prozora sedela jedna lepa žena. Sedela je nad praznom čašom naslonivši podbradak na isprepletene prste i kroz prozor gledala na betonsku pistu aerodroma.

Dauge se odjednom zaustavi i teško nasloni na najbliži stočić. Nije je video dvadeset godina, ali je odmah prepoznao. Grlo mu se osušilo i steglo.

„Šta vam je, čika-Griša?“ uznemireno ga upita Bikov mlađi.

Dauge se ispravi.

„Ovo je moja žena“, mirno reče. „Idemo.“

Kakva sad još žena, sa strahom pomisli Griša.

„Možda će biti bolje da vas pričekam u kolima“, upita.

„Gluposti, gluposti“, reče Dauge. „Da joj priđemo.“

Priđoše stočiću kraj prozora.

„Zdravo, Maša“, reče Dauge.

Žena podiže glavu. Oči joj se raširiše. Lagano se zavali na naslon stolice.