Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Teško je biti bog / A. Strugacki, B. Strugacki;

Prev. M. Colić.

Beograd, 1977.

Ležište Ankinog samostrela bilo je načinjeno od crne plastike, a tetiva je bila od hromiranog čelika i zatezala se jednim, jedinim pokretom ručice koja se nečujno pokretala. Anton, novotarije nije priznavao: on je imao dobro staro borbeno oružje u stilu maršala Toca, kralja Pica Prvog, okovano potamnelim bakrom sa točkićem, na koji se namotavala tetiva od volujskih žila. Što se tiče Paške, on je poneo pneumatski karabin. On je smatrao da su samostreli detinjstvo čovečanstva, pošto je bio lenj i nesposoban da bilo šta sam načini.

Pristali su uz severnu obalu, gde je iz žute peščane strmine štrčalo izukrštano korenje kao strela pravih jela. Anka je bacila veslo i osvrnula se. Sunce se već bilo diglo nad šumom, i sve je bilo plavo, zeleno i žuto plavičasta izmaglica nad jezerom, tamnozelene jele i žuta obala na drugoj strani. I nebo je nad svim tim bilo prozračno, beličasto plavo.

„Ničega tamo nema”, rekao je Paška.

Sedeli su, nagavši se preko ivice čamca i gledali u vodu.

„Ogromna štuka”, sigurnim glasom rekao je Anton.

„Sa ovolikim perajima?” upitao je Paška.

Anton je oćutao. Anka je takođe bacila pogled u vodu, ali je tamo ugledala samo sopstveni odraz.

„Eh, kada bi smo mogli sada da se okupamo”, rekao je Paška, spuštajući ruku do lakta u vodu. „Hladna je”, rekao je.

Anton je prešao na pramac i iskočio na obalu. Čamac je počeo da se njiše. Anton se uhvatio za ivicu čamca i upitno pogledao Pašku. Tada je Paška ustao, stavivši veslo na vrat kao obramicu, i izvijajući donji deo tela, počeo da peva:

Stari mornar Viclipucli!

Dragoviću, da nam nisi zaspao?

Čuvaj mi se, tebe jure

Jata prepečenih ajkula!

Anton je ćutke povukao čamac.

„Ehej!” povikao je Paška, hvatajući se za ivicu.

„Zašto to prepečenih?” upitala je Anka.

„Ne znam”, odgovorio je Paška. Izašli su iz čamca.

„A nije loše? Jata prepečenih ajkula!”

Odvukli su čamac na obalu. Noge su propadale u vlažan pesak, koji je bio prekriven sasušenim jelovim iglicama i šišarkama. Čamac je bio težak i klizav, ali su ipak uspeli da ga izvuku iz vode do same krme i tada su stali, teško dašćući.

„Nogu sam prignječio”, rekao je Paška i počeo da popravlja crveni povez na glavi. Pažljivo ga je nameštao, kako bi mu se čvor našao tačno nad desnim uvetom, kao u nosatih irukanskih pirata. „Život nam se ne mili, o-haj!” izjavio je.

Anka je usredsređeno sisala prst.

„Trn?” upitao je Anton.

„Ne, odrala sam ga. Neko od vas ima prave kandže…”

„No, no, pokaži?”

Pokazala je.

„Da”, rekao je Anton. „Prava ozleda. No, šta da radimo?”

„Na ra-me i pored obale”, predložio je Paška.

„Pa onda nije trebalo ni da izlazimo iz čamaca”, rekao je Anton.

„Čamcem i kokoška može”, objasnio je Paška. „A obalom: trska — to ti je broj jedan, strmine — dva, virovi — tri. Da. Puni mladi. Ima i somova.”

„Jata pečenih somova”, rekao je Anton.

„A ti, jesi li ikada gnjurao u vir?”

„No, jesam.”

„Nisam video. Nekako nisam imao prilike da to vidim.”

„Ima puno toga što još nisi video.”

Anka je okrenula leđa, digla samostrel i opalila u bor udaljen od njih jedno dvadesetak koračaji. Kora je počela da se osipa.

„Nije loše”, rekao je Paška i tog istog časa opalio iz karabina. Nišanio je u Ankinu strelu, ali je promašio. „Nisam zaustavio disanje”, objasnio je.

„A da si ga zaustavio?” upitao je Anton. Gledao je Anku.

Anka je jakim pokretom povukla polugu tetive. Mišiće je imala izuzetno razvijene. Anton je sa zadovoljstvom posmatrao kako se pod preplanulom kožom pomerila čvrsta kugla bicepsa.

Pažljivo je nanišanila i opalila još jednom. Druga strela se sa treskom zabila u deblo nešto malo ispod prve.

„Badava to radimo”, rekla je Anka, spuštajući svoj samostrel.

„Šta?” upitao je Anton.

„Drveće uništavamo, eto šta je. Jedan klinja je juče pucao u drvo iz luka, a, ja sam ga naterala da zubima iščupa strelu.”

„Paška”, rekao je Anton, „mogao bi da otrčiš, zubi su ti odlični.”

„A zubi su mi na razdeljak”, odgovorio je Paška.

„Neka bude”, rekla je Anka. „Hajde da nešto radimo.”

„Ne vere mi se nešto po tim urvinama”, rekao je Anton.

„Ni meni. Idemo pravo.”

„Gde to?” upitao je Paška.

„Gde nas oči vode.”

„No?” rekao je Anton.

„Znači, u sajvu”, rekao je Paška. „Toška, hajdemo na Zaboravljeni Bulevar. Sećaš li se?”

„Kako da ne!”

„Znaš, Anječka…” počeo je Paška.

„Ja ti nisam nikakva tamo Anječka”, resko mu je odgovorila Anka. Nije podnosila da joj se obraćaju drugačije nego sa Anka.

Anton je to dobro zapamtio. Brzo je rekao:

„Zaboravljeni Bulevar. Po njemu se niko više ne vozi. Nema ga ni na mapi. I gde vodi, to se uopšte ne zna.”

„A jeste li bili tamo?”

„Jesmo. Ali nismo uspeli da ga istražimo.”

„Put iz niotkuda i u nikuda”, izdeklamovao je Paška, došavši sebi.

„Odlično!” rekla je Anka. Oči su joj postale nalik na crne proreze. „Idemo. Hoćemo li stići do večeri?”

„Šta ti je! Do podneva ćemo biti tamo.”

Krenuli su nagore urvinom. Na rubu urvine Paška se osvrnuo. Dole se nalazilo plavo jezero sa žućkastim plićacima, čamac na pesku i veliki krugovi koji su se koncentrično širili na vodi mirnoj kao ulje kraj obale — to je verovatno izletela iz vode ona štuka. Paška je osetio uobičajeno neodređeno oduševljenje, kao i uvek, kada su Toška i on bežali iz internata i kada se pred njima nalazio dan potpune neizvesnosti na neistraženim mestima sa jagodama, vrelim livadama bez ijednog čoveka, sivim gušterima, ledenom vodom i iznenadnim izvorima. I, kao i uvek, zaželeo je da zaurla i visoko poskoči, i to je tog istog časa i učinio, i Anton ga je, smejući se pogledao, i on je ugledao u Antonovim očima potpuno razumevanje. Anka je stavila dva prsta u usta i vešto zazviždala, i ušli su u šumu.

Šuma je bila četinarska i retka, noge su klizile po opalim iglicama. Kosi sunčevi zraci padali su između pravih stabala, i zemlja je bila sva pokrivena zlatnim mrljama. Mirisalo je na smolu, jezero i jagode; negde u nebu cvrkutale su nevidljive ptice.

Anka je išla ispred svih, držeći svoj samostrel pod miškom, i povremeno se naginjala da uzbere krvave, kao lakom prekrivene jagode. Anton je išao za njom sa dobrim starim oružjem maršala Toca o ramenu. Tobolac sa dobrim borbenim strelama lupkao ga je po stražnjici. Išao je i bacao pogled na Ankin vrat — preplanuo, gotovo crn, sa pršljenovima koji su se jasno isticali. Ponekad se osvrtao tražeći Pašku, ali se Paška nije video, samo se povremeno, čas desno, čas levo video na suncu njegov crveni povez. Anton je zamislio kako Paška nečujno klizi među jelama sa karabinom 'na gotovs'; ispruživši napred svoje grabljivo, mršavo lice sa nosem koji se Ijuštio. Paška se prikradao po sajvi, a sajva se ne šali. Sajva prijatelju može iznenada da ti postavi pitanje — i treba joj odmah odgovoriti, pomislio je Anton i povio se, ali se pred njim nalazila Anka i ona je mogla da se osvrne, ispalo bi glupo.

Anka se osvrnula i upitala:

„A vi ste tiho kidnuli?” Anton je slegao ramenima.

„A ko to kida bučno?”

„A ja sam, čini mi se, ipak digla buku”, zabrinuto je rekla Anka. „Ispustila sam lavor — i najednom u hodniku koraci. To je sigurno bila Deva Kaća — ona je danas dežurna. Morala sam da skočim u rundelu sa cvećem. Šta misliš, Toška, kakvo to cveće raste u toj rundeli?”