Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Otac Kabani je ućutao i počeo da se naginje napred, kao da ga je neko savijao, stegavši ga za vrat. Rumata je uzeo kriglu, zavirio u nju, posle izlio nekoliko kapi na spoljnu stranu dlana. Kaplje su bile plavkaste i mirisale na alkohol. Rumata je čipkastom maramicom pažljivo obrisao ruku. Na maramici su ostale masne mrlje. Neočešljana glava oca Kabanija dodirnula je sto i istog časa se trgla.

„Ko je stavio sve to u sanduk — on je znao za šta je sve to izmišljeno… Bodlje protiv vukova? To sam ja, budala, od vukova… Rudnike, rudnike ograđivati tim žicama… Da ne beže iz rudnika državni zločinci. A ja ne želim! I ja sam državni zločinac! A da li su me pitali? Pitali su me! Bodljikava žica, kažu? Bodljikava žica. Protiv vukova, kažeš? Protiv vukova… Odlično, kažu junačina! Oplešćemo rudnike… Lično ih je don Reba i opojasao. I vodenicu moju za meso je uzeo. Junačina, kaže! Imaš glavu, kaže!.. I sada, znači, u Veseloj Kuli nežno mleveno meso pravi… Jako, kažu, pomaže…”

Znam, mislio je Rumata. Sve znam. I kako si ti vikao kod don Rebe u kabinetu, kako si mu puzao pred nogama, molio: „Daj, ne treba!” Bilo je prekasno. Počela je da se vrti tvoja vodenica za meso…

Otac Kabani je dograbio kriglu i prineo je maljavim ustima. Gutajući otrovnu smesu; urlao je kao vepar 'Y', posle je bacio kriglu na sto i počeo da žvaće komad rotkve. Po obrazima su mu tekle suze.

„Voda koja gori!” rekao je konačno, stegnutim glasom. „Za paljenje vatri i izvođenja veselih šala. A kakva je to voda koja gori, ako ona može da se pije? Ako se u pivo sipa — pivo je onda odista dobro! Ne dam! Sam ću to popiti… I pijem. Danju pijem. Noću. Sav sam otekao. Padam stalno. Danas sam, don Rumata, da mi ne veruješ ogledalu prišao — preplašio sam se… Gledam — pomogao mi gospod! — gde je to otac Kabani?! Morska zver oktopod — sav sam u raznobojnim flekama. Čas sam crven. Čas opet modar. Izmislio sam, kako se to kaže, vodu za razne čarolije…”

Otac Kabani je pljunuo na sto i počeo da trlja nogom pod ispod klupe, brišući ga, a onda je najednom upitao:

„Koji je danas dan?”

„Dan uoči Kate Pravednog”, rekao je Rumata.

„A zašto nema sunca?”

„Zato što je noć.”

„Ponovo noć…”# tužno je rekao otac Kabani i sručio se licem u ogriske.

Jedno vreme ga je Rumata, zviždučući kroz zube, posmatrao. Posle se izvukao iza stola i otišao u ostavu. U ostavi se među gomilama repe i brdom opiljaka presijavao staklenim cevima nezgrapan agregat oca Kabanija za proizvodnju alkohola — začuđujuće delo urođenog inženjera, instinktivnog hemičara i majstora— staklara. Rumata je dva puta obišao paklenu mašinu, posle je u pomrčini napipao gvozdenu šipku i nekoliko puta nasumice udario, nikuda specijalno ne nišaneći. U ostavi je počelo da odzvanja, klokoće. Odvratan zadah prokisle komine udario mu je u nos.

Dok mu je staklo krckalo pod potpeticama, Rumata se zavukao u udaljeni ugao i uključio električnu lampicu. Tamo se pod gomilom raznoraznog đubreta, u jakom silikatnom sefu nalazio mali poljski sintezator 'Midas'. Rumata je razbacao đubre, okrenuo na točku kombinaciju cifara i podigao poklopac sefa. Čak je i obasjan belom električnom svetlošću sintezator izgledao čudnovato među razbacanim đubretom. Rumata je ubacio u otvor nekoliko lopata opiljaka, i sintezator je tiho počeo da pevuši, automatski uključivši indikator svetlosti. Rumata je vrhom svoje visoke čizme primakao izlaznom otvoru zarđalu kofu. I tog istog časa — zvek, zvek, zvek! — na ulubljeno metalno dno počeli su da padaju zlatni kružići sa aristokratskim profilom Pica Šestog, kralja Arkanarskog.

Rumata je preneo oca Kabanija na škriputave palače, smakao mu cipele, okrenuo ga na desni bok i prekrio kožom neke odavno izumrle životinje. Pri tome se otac Kabani za tren probudio. On nije mogao da se pokreće, a isto tako ni da razmišlja. Ograničio se na to, što je otpevao nekoliko stihova iz zabranjene svetovne romanse 'Ja sam kao cvetić crveni na dlanu tvom malenom', posle čega je odmah počeo gromko da hrče. Rumata je rasklonio sve sa stola, pomeo pod i obrisao staklo jednog prozora, koje je bilo pocrnelo od prljavštine i hemijskih eksperimenata, što je otac Kabani izvodio na ragastovu. Iza ruinirane peći našao je bure sa alkoholom i sadržinu izlio u pacovsku rupu. Posle je napojio hamaharskog ždrepca, sipao mu ovsa iz mreže ispod sedla, umio se i seo da čeka, posmatrajući plamičak žiška. Već punih šest godina je živeo tim čudnovatim, dvostrukim životom i, činilo se da se već sasvim navikao na njega; ali mu je povremeno, kao na primer sada, najednom padalo na pamet da u stvari nema nikakvog organizovanog zverstva i sivila koje nadire, već da se odigrava čudnovata pozorišna predstava sa njim, Rumatom, u glavnoj ulozi. Da će eto sada, posle posebno uspešne replike, odjeknuti aplauzi i da će poštovaoci iz Instituta eksperimentalne istorije ushićeno povikati iz loža: „Odlično, Antone! Odlično! Junačina, si, Toška!” Čak se i osvrnuo, ali nije bilo prepunjene sale, postojali su samo pocrneli, mahovinom prekriveni zidovi od golih brvana, prekrivenih slojevima čađi.

U dvorištu je tiho zarzao i počeo da lupka kopitama hamaharski ždrebac. Začulo se nisko, ujednačeno brundanje, do suza poznato i potpuno neverovatno ovde. Rumata je osluškivao, otvorivši usta. Brundanje se smirilo, jezičak plamena nad žiškom je počeo da se njiše i zasjao je još jače. Rumata je počeo da ustaje i tog istog časa iz ponoćne tmine u sobu je ušao don Kondor, generalni sudija i čuvar velikih državnih pečata trgovačke republike Soan, potpredsednik Konferencije dvanaest negocijanata i kavaljer carskog Ordena Desnice Milosrdne.

Rumata je skočio, umalo ne preturivši klupu. Bio je spreman da se baci, da ga poljubi u oba obraza, ali noge su mu se, pridržavajuči se etikecije same od sebe podvile u kolenima, mamuze su svečano zveknule, desna ruka mu je opisala široki polukrug od srca u stranu, a glava se povila tako, da je brada nestala u penasto— čipkastim okovratnicima. Don Kondor je smakao somotsku beretku sa običnim, putnim perom, brzo je njom, kao da tera komarce mahnuo u stranu Rumate, a posle je, bacivši je na sto, obema rukama raskopčao kraj vrata kopče svoje kabanice. Kabanica je još lagano padala za njegovim leđima, a on je već sedeo na klupi, raširivši noge, oslonivši levu ruku na kuk, a desnom se oslanjajući na dršku pozlaćenog mača, zabijenog u trule daske poda. Bio je mali, mršav, sa ogromnim, malo iskolačenim očima na uzanom, bledom licu. Njegova crna kosa je bila obuhvaćena istim kao i u Rumate, masivnim zlatnim obručem sa ogromnim zelenim kamenom nad prekonosnicom.

„Jeste li sami, don Rumata?” odsečno je upitao.

„Jesam, blagorodni done”, tužno je odgovorio Rumata.

Otac Kabani je najednom glasno i potpuno trezno rekao:

„Blagorodni don Reba!.. Vi ste obična hulja i ništa više.”

Don Kondor se nije ni pokrenuo.

„Doleteo sam”, rekao je.

„Nadajmo se”, rekao je Rumata, „da vas nisu videli.”

„Legenda više ili manje”, ljutito je rekao don Kondor. „Nemam vremena za jahanje. Šta se desilo sa Budahom? Gde je nestao? Pa sedite, don Rumata, molim vas! Boli me vrat.”

Rumata se poslušno spustio na klupu.

„Budah je nestao”, rekao je. „Čekao sam ga u Prašumi Teških Mačeva. Ali, došao je samo jednooki odrpanac, izgovorio lozinku i predao mi vreću sa knjigama. Čekao sam ga još dva dana, a posle sam se povezao sa donom Hugom, i don Hugo me je obavestio da je ispratio Budaha do same granice i da Budaha prati neki blagorodni don, kome se može verovati jer je ovaj prokockao sve na kartama i prodao se don Hugu i telom i dušom. A to znači, da je Budah nestao negde ovde, u Arkanaru. To je sve što sam uspeo da saznam.”