Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Visokoučeni doktor Budah. Pravi Irukanac, veliki lekar, kome vojvoda Irukanski umalo nije podario plemstvo, ali se predomislio i odlučio da ga strpa u kazamat. Najveći u Carstvu stručnjak za lečenje otrovima. Autor čuvenog traktata 'o travama i drugim biljkama, tajanstveno sposobnim da služe kao uzročnik tuge, radosti i smirenja, a isto tako o balama i sokovima zmija, pauka i golo vepra 'Y', koji ista ta i mnoga druga svojstva poseduju'. Čovek, u to nema sumnje predivan i pravi intelektualac, ubeđeni humanista i srebromrzac: celokupna njegova imovina — to je vreća sa knjigama. Pa kome si onda mogao da budeš potreban, doktore Budah, u sumračnoj neprosvećenoj zemlji koja je ogrezla u krvavom tresetištu zavera i koristoljublja!

Smatrajmo da si živ i da se nalaziš u Arkanaru. Nije isključeno, razume se, da su te uhvatili i napadači — varvari, koji su se spustili sa padina Crvenog Severnog grebena. U tom slučaju don Kondor ima nameru da se poveže sa našim prijateljem Šuštuletidovodusom, specijalistom za istoriju prvobitnih kultura, koji sada radi kao vrač — epileptičar kod vode sa imenom koje se sastoji od četrdeset i pet slogova. Ali, ako si ipak u Arkanaru, onda su najpre mogli da te dograbe noćni banditi Vage Točka. I čak ne da te dograbe, već da te prihvate, jer bi za njih glavni dobitak bio tvoj pratilac, blagorodni don koji je sve proćerdao na kartama. Ali, bilo kako bilo, oni te neće ubiti. Vaga Točak je suviše velika cicija da bi uradio tako nešto.

Mogla je da te zarobi i nekakva budala baron. Bez ikakve zle namere, jednostavno da gozbuje sa blagorodnim sabesednikom, postavio je stražu na putu i dovukao u svoj zamak tvog pratioca. I ti ćeš sedeti u smrdljivoj odaji sa poslugom, sve dok se donovi ne napiju do besvesti i ne rastanu se. U tom slučaju ti takođe ništa ne preti.

Ali, postoje još negde u Trulojaruzi ostaci potučene nedavno seljačke armije dona Ksija i Perti Kičmenjaka, koje sada tajno potpomaže sam orao naš don Reba za slučaj da dođe do mogućih komplikacija sa baronima. E, oni za poštedu ne znaju, i bolje je na njih i ne misliti. Postoji još i don Satarina, carski nasledni aristokrata, sto dve godine star, koji je potpuno izlapeo. On je u plemenskom neprijateljstvu sa vojvodama Irukanskim i povremeno, postavši aktivan, počinje da hvata sve, koji prelaze irukansku granicu. On je jako opasan, jer kada dobije napade holecistitisa može da izdaje takva naređenja, da njegove sluge ne uspevaju ni da iznesu sve leševe iz njegovih tamnica.

I, na kraju, ono najvažnije. Ne najvažnije zbog toga, što je to najopasnije, već zbog toga, što je to istovremeno i najverovatnije. Sive patrole dona Rebe. Jurišnici na velikim putevima. Mogao si da dospeš u njihove šape slučajno, i tada treba računati na proračunatost i hladnokrvnost pratioca. Ali šta da se radi ako se don Reba zainteresuje za tebe? Don Reba ima odista neočekivane interese… Njegovi špijuni su mogli da ti pošalju patrolu pod komandom sivog oficira, plemićkog izroda — sitnog posednika, i ti sada čamiš u kamenoj vreći pod Veselom Kulom…

Rumata je ponovo nestrpljivo povukao šnur. Vrata spavaće sobe su se otvorila sa odvratnom škripom, ušao je dečak-sluga, mršav i natmuren. Zvao se Uno, i njegova sudbina bi mogla da posluži kao tema za baladu. Poklonio se kraj praga, vukući po podu poluraspadnute cipele, prišao postelji i stavio na stočić poslužavnik sa pismima, kafom i komadom aromatične kore za žvakanje, koja služi za jačanje zuba i njihovo čišćenje. Rumata ga je ljutito pogledao.

„Reci mi, molim te, da li ćeš ikada podmazati ta vrata?”

Dečak je oćutao, gledajući u pod. Rumata je zbacio ćebe, spustio gole noge sa postelje i pružio ruku ka poslužavniku.

„Jesi li se danas umio?” upitao je.

Dečak se prebacio sa jedne noge na drugu i, ništa ne odgovorivši, krenuo po sobi, sakupljajući razbacanu odeću.

„Čini mi se da sam te upitao, da li si se danas umio ili nisi?” rekao je Rumata, otvarajući prvo pismo.

„Vodom grehe nećeš oprati”, progunđao je dečak.

„Jesam li možda blagorodan, da se umivam, šta li?”

„A šta sam ti ja govorio o mikrobima?” rekao je Rumata.

Dečak je stavio zelene pantalone na naslon fotelje i zamahnuo palcem, terajući nečastivog.

„Tri puta sam se noću molio”, rekao je. „Šta još treba da radim?”

„Budalo”, rekao je Rumata i počeo da čita pismo.

Pisala je dona Okana, dvorska dama, nova favoritkinja dona Rebe. Predlagala mu je da je te večeri poseti 'jer nežno tuguje'. U postskriptumu je običnim rečima bilo napisano, šta u stvari očekuje od tog susreta. Rumata nije izdržao — pocrveneo je. Bacivši kao lopov pogled na dečaka, promrmljao je: „No, odista…” O tome je trebalo razmisliti. Bilo mu je odvratno da ide, a ne ići je bilo glupo — dona Okana je znala mnoge stvari. Na dušak je ispio kafu i strpao u usta koru za žvakanje.

Sledeći koverat je bio od čvrstog papira, žig od pečatnog voska je bio izmrljan; videlo se da je pismo otvarano. Pisao je don Ripat, odlučni karijerista, poručnik sive čete galanterijaca. Raspitivao se za njegovo zdravlje, izražavao svoju uverenost u pobedu sive stvari i molio da mu odloži plaćanje duga, pozivajući se pri tome na nevažne okolnosti. „Dobro, dobro…” promrmljao je Rumata, odložio pismo, ponovo uzeo koverat i počeo da ga razgleda sa interesovanjem. Da, počeli su stvarno prefinjenije da rade. I to mnogo prefinjenije.

U trećem pismu mu je nuđen dvoboj mačevima zbog dona Pife, ali je autor pisma pristajao da se odrekne izazova, ako don Rumata bude tako dobar i pruži mu dokaze, da on; blagorodni Rumata sa donom Pifom nema nikakve veze niti ih je ikada imao. Pismo je bilo standardno: osnovni tekst je pisao kaligraf, a u ostavljenim prazninama bila su lošim rukopisom ispisana imena i rokovi.

Rumata je bacio pismo i počeo da češe izujedanu komarcima levu ruku.

„No, daj da se umijem!” naredio je

Dečak je nestao iz sobe i ubrzo se, ulazeći u sobu unatraške, vratio, vukući po podu drveni čabar sa vodom. Posle je nestao još jedared i dovukao prazan lavor i bokal.

Rumata je skočio na pod, smakao preko glave istrulelu, sa finim ručnim vezom spavaćicu i bučno izvukao iz kanija mačeve koji su mu visili kraj uzglavlja. Dečak je za svaki slučaj stao iza fotelje. Pošto je desetak minuta vežbao napad i odbranu, Rumata je bacio mačeve u zid, nagao se nad prazan lavor i naredio: „Sipaj!” Bez sapuna je išlo teško, ali se Rumata na to već bio navikao. Dečak mu je sipao bokal za bokalom na leđa, na glavu i gunđao pri tome: „Kod svih je kako treba, normalno, kao kod ostalih ljudi, samo se kod nas izvode razne kerefeke. Gde to može da se vidi da se čovek u dva suda umiva. U zabitom uglu nekakvu posudu smislili… Svaki dan treba im dati čisti peškir… A sami, vidite li, i ne pomolivši se, potpuno goli sa mačevima skaču…”

Brišući se peškirom, Rumata je rekao poučno:

„Ja sam pri dvoru, nisam ja tamo neki vašljivi baron. Dvoranin mora da bude čist i lepo miriše.”

„Njegovo veličanstvo nema druga posla do vas da miriše”, pobunio se dečak. „Svi znaju da se njegovo veličanstvo danonoćno moli za nas, grešne. A don Reba, on se uopšte nikada i ne umiva. Sam sam čuo, njegov lakej je pričao.”

„Dobro de, ne gundaj”, rekao je Rumata, navlačeći najlonsku majicu.

Dečak je posmatrao tu majicu ne odobravajući je. O njoj se već odavno govorkalo među arakanskom poslugom. Ali, tu Rumata ništa nije mogao da uradi iz potpuno prirodne ljudske gadljivosti. Kada je oblačio gaćice, dečak je okrenuo glavu na stranu i načinio pokret usnama kao da je pljuvao na nečastivog.

Dobro bi bilo ipak uneti u modu donji veš, pomislio je Rumata. Ali, na prirodan način to je moglo da se uradi samo preko žena, a Rumata se u tome odlikovao nedozvoljivom za izviđača razboritošću. Kavaljer i vrtirep, koji je znao kakvo ponašanje dolikuje u prestonici i koji je bio proteran u provinciju zbog dvoboja iz ljubavi, trebalo je da ima u najmanju ruku jedno dvadeset ljubavnica. Rumata je činio odista herojske napore da održi svoj renome. Polovina njegove agenture, umesto da se bavi pravim poslom, širila je o i njemu odvratne glasine, koje su pobuđivale zavisti i oduševljenje kod arkaranske gardijske omladine. Desetine razočaranih dama, kod kojih se Rumata specijalno zadržavao čitajući im stihove do duboko u noć (treća straža, bratski poljubac u obraz i skok sa balkona u zagrljaj komandira noćne patrole, poznatog oficira), prekidajući jedna drugu pričale su o pravom prestoničkom stilu kavaljera iz metropole. Rumata se držao samo zahvaljujući častoljubivosti tih glupavih i do odvratnosti razvratnih žena, ali problem donjeg veša je ostajao otvoren. Nešto malo jednostavnije je bilo sa maramicama! Na prvom balu Rumata je izvukao iz manžete raskošnu maramicu od čipke i njom obrisao usne. Na sledećem balu ponosni gardisti su već brisali oznojena lica velikim i malim raznobojnim komadima platna sa vezom i monogramima. A kroz mesec dana su se već pojavili kicoši, koji su na savijenim rukama nosili čitave čaršave, čiji su se krajevi elegantno vukli po podu.