Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Rumata je navukao zelene pantalone i belu košulju od batista sa ispranim okovratnikom.

„Čeka li me neko?” upitao je.

„Berberin čeka”, odgovorio je dečak. „I još dva dona u salonu sede, don Tameo sa donom Sera. Naredili su da im donesu vino i sada igraju domine. Čekaju vas na doručak.”

„Idi, pozovi brijača. Blagorodnim donovima reci da ću uskoro stići. I ne budi grub, razgovaraj uljudno…”

Doručak nije bio preobilan i posle njega je ostajalo dosta mesta za skori ručak. Posluženo je pečeno meso, pripremljeno sa raznim travama, i ukiseljene pseće uši. Pili su penušavo irukansko, gusto crno estorsko, belo soansko vino. Vešto tranžirajući sa dva noža ovčiju nogu, don Tameo se žalio na drskost najnižih klasa. „Imam nameru da podnesem zvaničnu belešku na najviše ime”, izjavio je. „Plemstvo zahteva da seljacima i bitangama zanatlijama bude zabranjeno da se pojavljuju na javnim mestima i ulicama. Neka prolaze kroz dvorišta i iza kuća. A u slučajevima, kada je pojava seljaka na ulici neizbežna, na primer kada donese hleb, meso i vino u blagorodne domove, neka za to dobiju specijalnu dozvolu ministarstva odbrane krune.”

„Blistava glava!” ushićeno je rekao don Sera, pljuckajući na sve strane sok od mesa. „A juče, na dvoru…” I ispričao je poslednju novost. Pasija dona Rebe, gospođica Okana, neoprezno je stala kralju na bolesnu nogu. Njegovo veličanstvo se ražestilo i, obrativši se donu Rebi, naredi mu da primerno kazni prestupnicu. Na to je don Reba, i ne trepnuvši, odgovorio: „Biće izvršeno, vaše veličanstvo. Još ove noći!” „Tako sam se kikotao”, rekao je don Sera, odmahujući glavom, „da su mi na prsluku odskočile dve kopče…”

Protoplazma, pomislio je Rumata. Obična proždrljiva protoplazma koja se množi.

„Da, blagorodni donovi”, rekao je. „Don Reba je — pametan čovek…”

„Oho-ho”, rekao je don Sera. „I te kako! Blistava odista glava!”

„Istaknuti političar”, rekao je don Tameo značajno, „i sa osećanjem u glavi.”

„Sada mi je čak čudno da se setim”, nastavio je Rumata, smeškajući se prijateljski, „šta se sve govorilo o njemu pre nepunih godinu dana. Sećate li se, don Tameo, kako ste se oštroumno podsmevali njegovim krivim nogama?”

Don Tameo se zagrcnuo i iskapio punu čašu irukanskog vina.

„Ne sećam se”, promrmljao je. „Pa i kakav od mene može da bude podsmešljivac…”

„Može, može”, rekao je don Sera, prekorno odmahujući glavom:

„I odista!” uzviknuo je Rumata. „Pa vi ste prisustvovali tom razgovoru, don Sera! Sećam se da ste se tako kikotali oštroumnim poređenjima don Tamea, da vam je u toaletu čak nešto i otpalo.”

Don Sera je pocrveneo i počeo dugo i zamuckujući da se opravdava, pri čemu je stalno lagao. Natušteni don Tameo je navalio na jako estorsko vino, i pošto on, po njegovim sopstvenim rečima 'kako je počeo od prekjuče izjutra, tako do dana današnjeg ne može da se zaustavi', njega su, kada su izašli iz kuće, morali da pridržavaju sa obe strane.

Dan je bio sunčan, jasan. Običan narod se muvao među kućama, tražeći šta bi mogao da posmatra, pištala su i larmala deca, bacala blato, kroz prozore su gledale lepuškaste građanke u noćnim kapicama, brze služavke su snebivljivo treptale vlažnim očicama i raspoloženje je lagano počelo da se popravlja. Don Sera je vešto oborio sa nogu nekog seljaka i samo što nije umro od smeha, posmatrajući kako se seljak batrga u bari. Don Tameo je najednom konstatovao da je naopako stavio mačeve, povikao je: „Stanite!” i počeo je da se vrti na mestu, pokušavajući da se okrene unutar kaiševa. Don Seri je ponovo nešto otpalo sa prsluka. Rumata je uhvatio za ružičasto uvo neku služavku koja je tuda trčala i zamolio je da pomogne don Tameu da se barem malo sredi. Oko blagorodnih donova se odmah okupila masa badavadžija, koji su služavci počeli da daju savete, od kojih je ova pocrvenela kao bulka, a sa prsluka don Sere počele su da otpadaju kopče, dugmad i pređice. Kada su na kraju krenuli dalje, don Tameo je počeo na sav glas da sastavlja dopunu svojoj belešci, u kojoj je ukazivao na neophodnost 'nesvrstavanja lepuškastih osoba ženskog pola u seljake i običan narod'. Don Sera je obnažio oba mača i izjavio da blagorodnim donovima ne priliči da obilaze razne ćupove, i da će on sebi probiti put kroz ove kočije. Ali, dok je on nišanio, pokušavajući da shvati gde se završava zid kuće i počinju ćupovi i lonci, Rumata je uhvatio točkove i okrenuo kočije, oslobodivši na taj način put. Badavadžije, koje su oduševljeno posmatrale šta se dešava, povikali su Rumati trostruko 'ura'. Blagorodni donovi su već krenuli dalje, ali se tada na prozoru trećeg sprata pojavio debeli sivi trgovac i počeo da toroče nešto o nemoralu dvorana, sa kojima će se 'orao naš don Reba uskoro obračunati'. Morali su da se zaustave i upute u taj prozor ceo teret noćnih posuda iz taljiga. U poslednji nokšir Rumata je ubacio dva zlatnika sa profilom Pica Šestog i uručio ga zapanjenom vlasniku taljiga.

„Koliko ste mu dali?” upitao ga je don Tameo, kada su krenuli dalje.

„Sitnicu”, nemarno je odgovorio Rumata. „Dva zlatnika.”

„Tako mi leda svetog Mike!” uzviknuo je don Tameo. „Bogati ste! Hoćete li da vam prodam svog hamaharskog ždrepca?”

„Dobiću ga od vas na kocki”, rekao je Rumata.

„Pa dabome!” povikao je don Sera i zaustavio se. „Zašto ne bismo odigrali partiju barbuta?”

„Sada, ovde?” upitao je Rumata.

„A zašto da ne?” upitao je don Sera. „Ne vidim zašto blagorodni donovi ne bi mogli da se kockaju tamo gde im to padne na pamet!”

Tada je don Tameo najednom pao. Don Sera se spopleo o njegove noge i takođe pao.

„Sasvim sam zaboravio”, rekao je. „Vreme je da pođemo na stražu.”

Rumata ih je digao i poveo, držeći ih za laktove. Zaustavio se pred ogromnom, mračnom zgradom dona Satarine.

„A kako bi bilo da navratimo kod starog dona?” upitao je.

„Ne vidim razloga zašto tri blagorodna dona ne bi navratila kod starog don Satarine”, rekao je don Sera.

Don Tameo je otvorio oči.

„Pošto smo u službi kralja”, izjavio je, „mi smo dužni da stalno gledamo u budućnost. Don Satarina — to je već pređena etapa. Napred, blagorodni donovi. Moram da stignem na svoje stražarsko mesto…”

„Napred”, složio se Rumata.

Don Tameo je ponovo spustio glavu na grudi i više se nije budio. Don Sera je, savijajući prste, pričao o svojim ljubavnim pobedama. Tako su stigli i do dvora. U stražari je Rumata sa olakšanjem položio don Tamea na klupu, a don Sera je seo za sto, nemarno odmakao od sebe gomilu naloga, koje je potpisao kralj i izjavio da je konačno došlo vreme da popiju malo hladnog irukanskog vina. Neka domaćin dokotrlja bure, naredio je, a devojke (pri tome je pokazao na gardiste-stražare, koji su se kartali za drugim stolom), neka dođu ovamo. Došao je komandant straže, poručnik čete gardista. Dugo je razgledao don Tamea i bacao pogled na don Seru; kada je don Sera upitao: „Zašto su uvenuti svi cvetovi u tajanstvenom vrtu ljubavi?” zaključio je da nema svrhe da ih šalje na stražu. Neka za sada ostanu tu gde su.

Rumata je izgubio jedan zlatnik kartajući se sa poručnikom, i porazgovarao sa njim malo o novim povezima i o načinima oštrenja mačeva. Primetio je, kao uzgred, da ima nameru da ode kod don Satarine, koji ima oružje stare proizvodnje, i bio je jako ogorčen, kada je saznao da je poštovanja dostojan velmoža konačno sasvim poludeo: još pre mesec dana je pustio na slobodu svoje zarobljenike, raspustio svoju družinu, a bogatu zbirku sredstava za mučenje poklonio je državnoj blagajni. Starac od sto i dve godine izjavio je da ima nameru da ostatak života posveti dobrim delima, i sada sigurno više neće dugo živeti.