Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„U pravu si, poštovani Vago”, rekao je Rumata. „Nemam vremena. Ali, ja sam taj koji mora da se izvini, jer ja tebe uznemiravam zbog jedne sitnice.” Nastavio je da sedi, a svi su ga slušali stojeći. „Desilo se, eto, da mi je potreban tvoj savet… Možeš da sedneš.”

Vaga se još jednom poklonio i seo.

„Evo u čemu je stvar”, nastavio je Rumata. „Pre tri dana je trebalo da se u Kanjonu Teških Mačeva sastanem sa svojim prijateljem, blagorodnim donom iz Irukana. Ali, sastanak nije održan. On je nestao. Znam sigurno da je irukansku granicu prešao srećno. Da li možda znaš nešto o njegovoj daljnjoj sudbini?”

Vaga dugo nije odgovarao. Banditi su šaptali i uzdisali. Posle se Vaga nakašljao.

„Ne, blagorodni done”, rekao je. „Mi ništa ne znamo o svemu tom.”

Rumata je odmah ustao.

„Zahvaljujem ti se, poštovani”, rekao je. Iskoračio je na sredinu prostorije i stavio na pult vrećicu sa deset zlatnika. „Ostavljam ti ovo sa molbom: ako kojim slučajem saznaš nešto, obavesti me.” Dodirnuo je kapu. „Da si mi zdravo.”

Kraj samih vrata se zaustavio i nemarno dobacio preko ramena:

„Govorio si maločas nešto o učenim ljudima. Pala mi je na pamet jedna misao. Osećam, da naporom kralja u Arkanaru kroz mesec dana neće moći ni svećom da se pronađe ni jedan jedini iole pismeniji čovek. A ja u metropoli moram da osnujem univerzitet, jer sam dao takav zavet, ako se izlečim od crne kuge. Budi dobar, kada uloviš te knjigočatce, obavesti prvo mene, a tek posle toga don Rebu. Može se desiti da ću odabrati par od njih za univerzitet.”

„To neće biti jeftino”, upozorio ga je sladunjavim glasom Vaga. „Roba je retka, ne ostaje dugo u rafovima.”

„A čast je još skuplja”, visokomerno je rekao Rumata i izašao.

Tog Vagu bi bilo, mislio je Rumata, jako interesantno uloviti i odvesti na Zemlju. Tehnički to ne bi bilo komplikovano izvesti. To bi moglo da se uradi i sada, ovog časa. Šta bi on radio na Zemlji? Rumata je pokušao da zamisli, šta bi Vaga radio na Zemlji. U svetlu sobu sa zidovima od ogledala i er-kondišnom, u kojoj se oseća miris četinara ili mora, ubačen je ogroman, maljavi pauk. Pauk se skupio uz svetao pod, grčevito počeo da baca poglede oko sebe i — šta drugo da radi? — postrance je krenuo u najtamniji kut, skupio se, preteći iskezivši otrovne čeljusti. Razume se, Vaga bi pre svega počeo da traži uvređene. I, razume se, najgluplji uvređeni čovek bi mu se učinio suviše čist i nekoristan. Ojadio bi se starac. Pa bi čak možda i umro. A uostalom, ko to zna! U tome i jeste stvar, što je psihologija tih monstruma — potpuno nepoznata šuma. Sveti Mika! Pa snaći se u njoj je mnogo teže, nego u psihologiji nehumanoidnih civilizacija. Svi njihovi postupci mogu se objasniti, ali je vraški teško te postupke predvideti. Da, možda bi i umro od tuge. A možda bi se snašao, prilagodio, shvatio šta je šta, i počeo da radi kao šumar na nekom šumskom gazdinstvu. Jer, nemoguće je da on nema neku sitnu, neupadljivu strast, koja mu ovde samo smeta, a koja bi tamo mogla da postane suština njegovog života. Čini se da voli mačke. U njegovom brlogu, priča se, ima ih čitav čopor, i specijalni čovek se brine za njih. I on tom čoveku za to čak i plaća, iako je velika cicija i mada bi mogao jednostavno da ga natera da to radi. Ali, šta bi on na Zemlji radio sa svojim čudovišnim častoljubljem — sam bog to može da zna!

Rumata se zaustavio pred tavernom i hteo da uđe, ali je konstatovao da mu je nestao ćemer. Stajao je pred ulazom potpuno zbunjen (nikako nije mogao da se navikne na takve stvari, iako mu se to nije jedared desilo) i dugo je preturao džepove. Imao je ukupno tri vrećice sa novcem, po deset zlatnika u svakoj. Jednu je dobio prokuror, otac Kin, drugu je dao Vagi. Treća je nestala. Džepovi su mu bili prazni, sa leve nogavice su pedantno bile odrezane sve zlatne alke, a sa opasača mu je nestao nož.

Tada je zapazio da su se u blizini zaustavila dva jurišnika, da bulje u njega i keze zube. Saradnik instituta bi trebalo da pljucka na tako nešto ali blagorodni don Rumata Estorski se ražestio. Za sekundu je izgubio kontrolu nad samim sobom. Zakoračio je prema jurišnicima, ruka mu se i nehotice digla, stežući se u pesnicu. Prema svemu, lice mu se jezivo izmenilo, jer su se podsmešljivci odmah trgli i sa skamenjenim, kao u paralitičara osmesima na licima, uleteli u tavernu.

Tada se preplašio. Osetio je takav užasan strah, kakav je do tada osetio samo jedan jedini put u životu, kada je — u to doba još uvek pilot svemirske letilice — osetio prvi napad malarije. Ne zna se odakle je došla ta bolest, ali kroz dva sata su ga, šaleći se i smejući se izlečili, ali je on zauvek zapamtio potres koji je doživeo, potpuno zdrav, on koji nikada nije bio bolestan pri samoj pomisli da se u njemu nešto pokvarilo, da je postao ranjiv i da je izgubio vlast nad sopstvenim telom.

Pa ja to nisam hteo pomislio je. U mojim mislima nije bilo ničeg nalik na to. Oni nisu ništa posebno radili — no, stajali su, kezili se… Veoma su se glupavo kezili, ali sam sigurno užasno glupavo izgledao, kada sam preturao sopstvene džepove. Jer, umalo ih nisam ubio, shvatio je najednom. Da nisu umakli, ubio bih ih. Setio se kako je sasvim nedavno, za opkladu, jednim udarcem mača rasekao odozgo do dole lutku, obučenu u dvostruki soanski oklop, i osetio kako mu po leđima prelaze žmarci… Sada bi oni ležali ovde, kao svinjska trupla, a ja bih stajao sa mačem u ruci i ne bih znao šta da radim… Eto ti i boga! Razbesneo se potpuno…

Najednom je osetio da ga bole svi mišići, kao posle nekog teškog rada. No-no, tiho je rekao samome sebi. Nije to ništa strašno. Sve je prošlo. Jednostavno — razbesneo si se. Momentalna eksplozija besa, i sada je već sve prošlo. Ja sam ipak čovek, i ništa životinjsko nije mi tuđe… To su jednostavno živci. Živci i napetost poslednjih dana… A najvažnije — to je osećanje senke koja se nadnosi nad tebe. Ne zna se čija je, ne zna se odakle dolazi, ali ona se primiče i nemilosrdno nadnosi nad tebe…

Ta neminovnost se osećala u svemu. I u tome, što su se sada jurišnici, koji su se do nedavno skupljali uz kasarne, noseći sekire slobodno šepurili sredinom ulica, gde su ranije smeli da se kreću samo blagorodni donovi. I u tome, što su iz grada nestali ulični pevači, pripovedači, igrači, akrobate. I u tome, što su građani prestali da pevaju pesme političke sadržine, što su se jako uozbiljili i što su potpuno tačno znali, šta je neophodno činiti za korist države. I u tome, što je iznenada potpuno neočekivano bila zatvorena luka. I u tome što je 'pobunjeni narod' uništio i spalio sve radnjice, koje su prodavale raritete — a to su bila jedina mesta u kraljevini, gde su mogle da se kupe ili pozajme knjige i rukopisi na svim jezicima Imperije pa čak i na drevnim, sada mrtvim, jezicima starosedelaca Moreuza. I u tome što je ukras grada, svetlucava kula astrološke opservatorije sada štrčala u plavo nebo kao crni, istruleli zub, spaljena 'slučajnim požarom'. I u tome, što se potrošnja alkohola za dve poslednje godine povećala četiri puta — u Arkanaru, koji je od vajkada bio poznat po nezadrživom pijanstvu! I u tome što su se već naviknuto zaboravljeni, potlačeni seljaci konačno zakopali pod zemlju u svojim Blagodarnim, Rajskim vrtovima i Vazdušnim Poljupcima, ne usuđujući se da izađu iz zemunica čak ni da bi obavili najneophodnije poljske radove: I, na kraju, i u tome, što se stari strvoder Vaga Točak preselio u grad, osećajući da može da se obogati… Negde u nedrima dvora, u raskošnim odajama, gde se kralj koji je patio od podagre, koji dvadeset godina nije video sunce bojeći se svega na ovome svetu, sin sopstvenog pradede, slaboumno kikotao, potpisujući jednu za drugom surove naredbe, koje su osuđivale na mučnu smrt i najčestitije i najnekoristoljubivije ljude, negde tamo je sazrevao čudovišni čir koji će ako ne danas, a ono sutra sigurno pući…