Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Kada je Rumata gurnuo nogom vrata svoje kuće i ušao u velelepan, zapušteni hol, bio je mračan kao oblak. Muga, zgrbljeni sluga sa četrdesetogodišnjim lakejskim stažom, sedi, naježio se kada ga je ugledao i samo je posmatrao, uvukavši glavu u ramena, kako mladi gazda skida sa sebe kapu, kabanicu i rukavice, baca na klupu opasače sa mačevima i penje se u svoje odaje. U salonu je Rumatu čekao dečak Uno.

„Naredi da donesu ručak”, zarežao je Rumata. „U kabinet.”

Dečak se nije ni pomerio sa mesta.

„Tamo vas čekaju”, turobno ga je izvestio.

„Ko to?”

„Nekakva devojka. A možda je i dona. Po ponašanju kao da je devojka — ljubazna je, a odevena je blagorodno… Lepa je.”

Kira, pomislio je Rumata nežno i sa olakšanjem. Oh, kako je to divno! Kako je samo osetila, draga moja… Postojao je malo zatvorenih očiju, usredsredujući misli.

„Da je oteram, šta li?” poslovno je upitao dečak.

„Budala si”, rekao je Rumata. „Daću ti ja — 'oterati'. Gde je?”

„Pa u kabinetu”, rekao je dečak, nevešto se osmehujući.

Rumata je brzim korakom krenuo u kabinet.

„Naredi da donesu ručak za dvoje”, naredio je usput. „I pazi, ne puštaj nikoga! Neka dođe i sam kralj, ili đavo, pa makar to bio i sam don Reba…”

Bila je u kabinetu, sedela je sa nogama podvijenim pod sebe u fotelji, oslonjena o pesnicu, i rasejano prelistavala 'Traktat o glasinama'. Kada je ušao, trgla se, ali joj nije dao da ustane, pritrčao je, zagrlio i zabio nos u njenu raskošnu, mirišljavu kosu, mrmljajući: „Na vreme si došla, Kira… Na vreme!”

U njoj nije bilo ničeg posebnog. Devojka kao sve devojke osamnaest godina stara, prćastog nosa; otac — pomoćnik pisara u sudu, brat — narednik kod jurišnika. A niko nije hteo da se oženi njome, jer je bila riđokosa, a riđokose u Arkanaru niko nije voleo. Zato je bila začuđujuće tiha i stidljiva, ničeg u njoj nije bilo od ličnih, raskošnih malograđanki, koje su bile na ceni u svim klasama. Nije ličila ni na dvorske lepotice, koje su suviše rano i za ceo život saznavale u čemu je smisao ženske sudbine. Ali, umela je da voli, kao što sada vole na Zemlji — mirno i ne obazirući se ni na šta…

„Zašto si plakala?”

„A zašto si ti tako ljut?”

„Ne, reci ti meni, zašto si plakala?”

„Posle ću ti već ispričati. A tvoje oči su sasvim premorene… Šta se to desilo?”

„Posle. Ko te je uvredio?”

„Niko me nije uvredio. Odvedi me odavde.”

„Svakako.”

„Kada ćemo otići?”

„Ne znam, draga moja. Ali, obavezno ćemo otići.”

„Daleko?”

„Daleko, jako daleko.”

„U metropolu?”

„Da… u metropolu. Kod mene.”

„Je li tamo lepo?”

„Fantastično lepo. Tamo niko i nikada ne plače.”

„To se ne dešava.”

„Da, razume se. To se ne dešava. Ali ti tamo nikada nećeš plakati.”

„A kakvi su tamo ljudi?”

„Kao ja.”

„Svi su takvi?”

„Nisu svi. Ima i boljih.”

„To se ne dešava.”

„Upravo se to i dešava!”

„Zašto mi je tako lako da ti verujem? Otac nikome ne veruje. Brat govori da su svi svinje, samo su jedni prljavi, a drugi nisu. Ali, ja im ne verujem, a tebi uvek verujem…”

„Volim te…”

„Pričekaj… Rumata… Skini obruč… Govorio si mi da je to grešno…”

Rumata se zbunjeno nasmejao, smakao sa glave obruč, stavio ga na sto i prekrio knjigom.

„To je božje oko”, rekao je. „Neka se zatvori…” Podigao ju je u naručje. „To je jako grešno, ali kada sam sa tobom, nije mi potreban bog. Zar ne?”

„Istina je”, rekla je tiho.

Kada su seli za sto, pečenje se već bilo ohladilo, a vino se, koje je bilo doneto sa leda, ugrejalo. Došao je dečak Uno, i nečujno koračajući, kako ga je učio stari Muga, krenuo pored zidova, paleći svećnjake, iako je još bilo svetlo.

„To je tvoj rob?” upitala je Kira.

„Ne; on je slobodan dečak. On je divan dečak, samo je velika cicija.”

„Novac treba brojati”, primetio je Uno, ne okrećući se.

„Tako i nisi kupio nove čaršave?” upitao ga je Rumata.

„A šta će”, rekao je dečak. „I stari su još dobri…”

„Slušaj, Uno”, rekao je Rumata. „Ne mogu čitavih mesec dana da spavam na istim čaršavima.”

„He”, rekao je dečak. „Njegovo veličanstvo po pola godine spava, i ne žali se…”

„A ulje”, rekao je Rumata, namigujući Kiri, „ulje u lampama? Zar je ono besplatno, šta li?”

Uno se za tren zaustavio.

„Pa goste imate”, rekao je na kraju odlučnim glasom.

„Vidiš kakav je!” rekao je Rumata.

„Dobar je”, ozbiljno je rekla Kira. „Voli te. Daj da ga povedemo sa sobom.”

„Videćemo”, rekao je Rumata.

Dečak ga je sumnjičavo upitao:

„A gde to? Nikuda ja neću krenuti.”

„Otići ćemo tamo”, rekla je Kira, „gde su svi ljudi kao don Rumata.”

Dečak se zamislio i prezrivo rekao: „U raj, šta li, za blagorodne?”… Posle se podsmešljivo nasmejao i izašao iz kabineta, vukući po podu iscepane papuče. Kira ga je posmatrala.

„Divan dečak”, rekla je. „Mrgodan je kao neko meče. Dobrog imaš prijatelja.”

„Svi moji drugovi su dobri.”

„A baron Pampa?”

„Odakle ga znaš?” začudio se Rumata.

„A ti ni o kome drugome ništa i ne pričaš. Od tebe stalno čujem jedno te isto — baron Pampa pa baron Pampa.”

„Baron Pampa je odličan drug.”

„Kako to: baron a drug?”

„Hoću da kažem da je dobar čovek. Jako dobar i veseo. I mnogo voli svoju ženu.”

„Hoću da se upoznam sa njim… Ili me se stidiš?”

„Ne, ne stidim se. Samo, iako je dobar čovek, ipak je baron.”

„A…” rekla je.

Ramata je odmakao tanjir.

„A ti mi ipak reci zašto si plakala. I zašto si dotrčala sama. Zar je to pametno trćati sama po ulicama?”

„Nisam više mogla da ostanem kod kuće. Više se tamo nikada neću vratiti. Mogu li da budem služavka kod tebe? Badava.”

Rumata se nasmejao kroz knedlu koja mu se stegla u grlu.

„Otac svaki dan prepisuje dostave”, nastavila je sa mirnim očajem u glasu. „A papiri, sa kojih ih prepisuje, svi su krvavi. Dobija ih u Veseloj Kuli. I zašto si me samo naučio da čitam? Svako veče, svako veče… prepiše jedan zapisnik sa mučenja — i pije… Kako je to samo strašno, strašno!… 'Evo', kaže, 'Kira — naš sused-kaligraf je učio ljude da pišu. Šta misliš, ko je on? Pod mučenjem je priznao da je veštac i irukanski špijun. I kome sada čovek', kaže on, 'može da veruje? Ja sam', kaže, 'i sam od njega pismenost učio.' A kada brat dođe iz patrole — pijan kao tresak, ruke mu sve u sasušenoj krvi… 'Sve ćemo', kaže 'poklati do dvanaestog pretka unazad…' Oca saslušava, zašto si, kaže, pismen… Danas je sa prijateljima dovukao u kuću nekog čoveka… Tukli su ga, sve su krvlju isprljali. A on je već prestao i da kuka. Ne mogu više tako, neću da se vratim bolje me ubij!…”

Rumata je stajao kraj nje, milujući je po kosi. Gledala je u jednu tačku blistavim, suvim očima. Šta je mogao da joj kaže? Uzeo ju je u naručje, odneo na otoman, seo pored nje i počeo da joj priča o kristalnim hramovima, o veselim vrtovima koji se prostiru na mnogo milja bez truleži, komaraca i đubreta, o čaršavu-oružju, o letećim tepisima-avionima, o čarobnom gradu Lenjingradu, o svojim prijateljima — ljudima ponositim, veselim i dobrim, o divnoj zemlji za sedam mora, iza sedam gora, koja se čudnovato zove — Zemlja… Slušala ga je tiho i pažljivo i samo se sve ćvršće pribijala uz njega, kada je pod prozorima na ulici — grrum, grrrum, grrum — odjekivao bat vojničkih čizama.