Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Sada mi nije do teorije, pomislio je Rumata. Znam samo jedno: čovek je objektivni nosilac razuma; sve, što smeta čoveku da razvija razum je — zlo, i to zlo se mora ukloniti u najkraćem mogućem roku i na bilo koji način. Bilo koji? Da li baš na bilo koji?… Ne, sigurno ipak ne baš na bilo koji. Ili ipak na bilo koji? Žutokljunac! — pomislio je o sebi. — Treba se odlučiti. Ranije ili kasnije moraće da se odluči.

Najednom se setio done Okane. Eto i odluči se, sada, pomislio je. Počni upravo od toga. Ako se bog prihvata toga da čisti nužnik neka onda ne misli da će mu prsti ostati čisti… Osetio je gađenje pri pomisli na ono što ga očekuje. Ali, to je ipak bolje nego ubijati. Đubre je bolje od krvi. Na prstima je, da ne probudi Kiru, ušao u kabinet i tamo se presvukao. Počeo je da vrti u rukama obruč sa otpremnikom, i odlučno ga strpao u fioku svoga stola. Posle je zatakao u kosu iza desnog uveta belo pero — simbol strastvene ljubavi, opasao mačeve i prebacio preko ramena najbolju kabanicu. Već dole, pomerajući reze, pomislio je: a ako sazna don Reba, biće to kraj done Okane. Ali, bilo je već kasno da se vrati.

Gosti su se već bili skupili, ali dona Okana se još nije pojavljivala. Kraj pozlaćenog stočića sa zakuskama su pijuckali, savijajući leđa i ističući svoje debele stražnjice, kraljevski gardisti, proslavljeni dvobojima i seksualnim uspesima. Kraj kamina su se kikotale mršave damice u godinama, koje su bile neupadljive i koje je upravo zbog toga uzela dona Okana za svoje doušnice. One su sedele u blizini, na niskim stočicama, a pred njima su se muvala tri starca na tankim nogama koje su se neprekidno pokretale — to su bili čuveni kicoši iz doba prošlog regenstva, poslednji znalci već odavno zaboravljenih anegdota. Svi su znali da bez tih staraca nijedan salon nije u stvari salon. Na sredini sale stajao je, raširivši noge u dubokim cipelama na šniranje don Ripat, veran i dosta pametan Rumatin agent, poručnik sive čete trgovaca, sa ogromnim brcima i bez bilo kakvih principa. Zabivši ogromne crvene ruke za opasač, slušao je don Tamea, koji je nejasno izlagao novi projekat umirenja seljaka u korist trgovačke kaste, i povremeno pokretao brk u stranu dona Sere, koji je lutao od zida do zida očigledno tražeći vrata. U uglu, bacajući oko sebe poglede upozorenja, dva čuvena slikara-portretista jela su usoljenog krokodila, a pored njih je u prozorskoj niši sedela starija žena u crnini — to je bila dadilja, koju je don Reba postavio uz dona Okanu. Ona je gledala pravo ispred sebe strogim pogledom, povremeno se naginjući celim telom napred. Po strani od ostalih kockali su se jedna ličnost kraljevske krvi i sekretar soanskog poslanstva. Ličnost kraljevske krvi je preterivala, sekretar se strpljivo smeškao. To je u salonu bio jedini čovek koji se bavio nekakvim poslom: prikupljao je materijal za sledeći izveštaj poslanstva.

Gardisti kraj stočića pozdravili su Rumatu bodrim povicima. Rumata im je prijateljski namignuo i obišao goste. Poklonio se starcima-kicošima, podelio nekoliko komplimenata doušnicama koje su se odmah zagledale u belo pero za njegovim uvetom, potapšao ličnost kraljevske krvi po debelim leđima i krenuo prema don Ripatu i don Tameu. Kada je prolazio pored prozorske niše, dadilja je ponovo načinila pokret kao da će da padne, i zapahnuo ga je miris vina.

Kada je ugledao Rumatu, don Ripat je izvukao ruke iza opasača, lupio potpeticama, a don Tameo je povikao poluglasno:

„Jeste li to vi, dragi moj prijatelju? Kako je to divno što ste došli jer sam već izgubio svaku nadu…” Kao labud sa prostreljanim krilom što tužno diže glavu prema

zvezdi… „Koliko sam se samo dosađivao… Da nije bilo dragog don Ripata, umro bih od dosade!”

Osećalo se da se don Tameo otreznio za ručak, ali ipak nije uspeo da se zaustavi.

„Tako znači?” začudio se Rumata, „citiramo buntovnika Curena?”

Don Ripat se odmah skupio i besno pogledao don Tamea.

„Ehe…” izgovorio je don Tameo, zbunivši se. „Curena? A zašto, u stvari?… Pa da, ja to u ironičnom smislu, uveravam vas, blagorodni donovi! Jer, ko je to Curen? Nizak, nezahvalni demagog. I hteo sam samo da podvučem…”

„Da ovde nema, done Okane”, prihvatio je Rumata, „i da vam je dosadno bez nje.”

„Upravo sam to i hteo da podvučem.”

„Uzgred budi rečeno, gde je ona?”

„Čekamo je svakog časa”, rekao je don Ripat, i udaljio se, poklonivši se.

Doušnice su, na isti način otvorivši usta, ne odvajajući pogleda posmatrale belo pero. Starci-kicoši su se tiho cerekali. Don Tameo je na kraju takođe primetio pero i počeo da trepće.

„Moj prijatelju!” zašaptao je. „Šta će vam to? Jer, svakog časa može da dođe don Reba… Istina, danas ga ovde ne očekuju, ali ipak…”

„Nećemo o tome”, rekao je Rumata, nestrpljivo se osvrćući. Hteo je da se sve to što pre završi.

Gardisti su se već približili sa čašama.

„Tako ste bledi…” šaptao je don Tameo. „Shvatam vas, ljubav, strast… Ali, sveti Mika! Država iznad svega… I to je opasno, na kraju… Uvreda osećanja…”

Na njegovom licu se nešto promenilo, i on je počeo da se povlači, udaljava, neprekidno se klanjajući. Rumatu su opkolili gardisti. Neko mu je pružio punu čašu.

„Za čast i kralja!” rekao je jedan gardista.

„I za ljubav”, dodao je drugi.

„Pokažite joj šta je to garda, blagorodni Rumata”, rekao je treći.

Rumata je uzeo čašu i najednom je ugledao dona Okanu. Stajala je u vratima, hladeći se lepezom, i nežno njišući ramenima. Da, bila je odista privlačna! Sa razdaljine gledana bila je čak i lepuškasta. Uopšte nije bila Rumatin tip, ali je ona, u to nije bilo sumnje, bila jako zgodna, ta glupa, pohotljiva kokoška. Ogromne plave oči bez i trunke misli i topline, nežne, više nego iskusne usne, raskošno, vešto i pažljivo obnaženo telo… Gardista za Rumatinim leđima, očigledno ne mogavši da se uzdrži, glasno je cmoknuo ustima. Rumata mu je, ne gledajući ga, strpao u ruke čašu i dugačkim koracima krenuo prema dona Okani. U salonu su prestali da ih posmatraju i počeli su da govore o sitnicama.

„Očaravajući ste”, promrmljao je Rumata, duboko se klanjajući i zveckajući mačevima. „Dozvolite mi da budem kraj vaših nogu… Da kao lovački pas legnem kraj nogu nage i ravnodušne lepotice…”

Dona Okana je prekrila lice lepezom i lukavo počela da čkilji očima.

„Vi ste odista jako smeli, blagorodni done”, progovorila je. „Mi, bedne provincijalke, nismo u stanju da se usprotivimo takvom pritisku…” Imala je dubok, malo promukao glas. „Na žalost, preostaje mi samo da otvorim vrata tvrđave i pustim pobednika…”

Rumata se, zaškrgutavši zubima od stida i besa, poklonio još dublje. Dona Okana je spustila lepezu i povikala:

„Blagorodni donovi, zabavljajte se! Don Rumata i ja ćemo se odmah vratiti! Obećala sam da ću mu pokazati svoje nove irukanske tepihe…”

„Na napuštajte nas na dugo, čarobnice!” problejao je jedan od staraca.

„Lepotice!” sladunjavim glasom je progovorio drugi starac. „Vilo!”

Gardisti su počeli da zveckaju mačevima. „Odista, usta mu nisu glupa…” razumljivo je progovorila kraljevska ličnost. Dona Okana je uzela Rumatu za rukav i povukla ga za sobom. Već u hodniku, Rumata je čuo kako je don Sera uvređenim glasom rekao: „Ne vidim zašto blagorodni don ne bi pogledao irukanske tepihe…”

Na kraju hodnika dona Okana se iznenada zaustavila, zagrlila Rumatu oko vrata i promuklo stenjući, što je trebalo da označava nezadrživu strast, upila mu se u usne. Rumata je prestao da diše. Vila je oštro mirisala pomešanim mirisima neopranog tela i estorskih parfema. Usne su joj bile vrele, mokre i lepljive od slatkiša. Sa velikim naporom je pokušao da joj odgovori na poljubac, i to mu je prema svemu i uspelo da učini, pošto je dona Okana ponovo počela da stenje i obisnula mu se na rukama zatvorenih očiju. To je trajalo čitavu večnost. No, sada ću ti pokazati, uličarko, pomislio je Rumata i stegao je u zagrljaj. Nešto je puklo, ili korset ili rebra, lepotica je žalostivo zapištala, zapanjeno otvorila oči i počela da se otima, trudeći se da se oslobodi. Rumata je brzo pustio ruke.