Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Rumata se okliznuo na koru od dinje i digao glavu. Nalazio se u ulici Premnogo blagodarnosti; u carstvu solidnih trgovaca, menjačnica i majstora-juvelira. Po stranama su se nalazile solidne i starinske zgrade sa trgovinama i magazama, trotoari su ovde bili široki, a kolovoz popločan granitnim pločama. Obično su ovde mogli da se susretnu blagorodni i oni bogatiji, ali se sada u susret Rumati kretala samo gusta gomila uzbuđenog običnog naroda. Rumatu su oprezno zaobilazili, ulagivački ga posmatrajući, mnogi su mu se za svaki slučaj i sklanjali. U prozorima gornjih spratova promicala su debela lica, radoznalo uzbuđena. Negde napred se čulo zapovednički: „No, prolazi brže!.. Raziđi se!.. No, brže!..” A u gomili su razgovarali:

„U njima i jeste najveće zlo, njih se najviše i boj. Na prvi pogled su mirni, dobroćudni, poštovani, a ako malo bolje pogledaš — trgovac, trgovac, a u njemu — otrov gorki!”

„Kako su ga samo, đavola… Ja sam se na to barem već navikao, ali, veruj mi, i meni se smučilo kada sam video…”

„A šta je njima… To su momci! Srce čoveku da zaigra! Takvi neće izdati.”

„A možda ne bi trebalo baš tako? Ipak je čovek, živo biće… No, ako je grešan — kazni ga, pouči, a zašto sve ovo?”

„Okani se ti toga!. Ti bi mogao i malo tiše: kao prvo, ljudi su oko nas…”

„Domaćine, domaćine! Sukno nije loše, daće ga, neće se cenkati, ako pritisnete… Samo brže treba, jer će inače ponovo Pakinove poslovođe sve dograbiti…”

„A ti sine, što je najvažnije, ne sumnjaj. Poveruj, to je ono najvažnije. Ako vlasti tako postupaju — onda znači da znaju šta rade…”

Ponovo su nekog ubili, pomislio je Rumata. Poželeo je da skrene i obiđe mesto, odakle je dolazila gomila, i odakle su dopirali povici da ljudi prolaze i raziđu se. Ali, nije skrenuo. Samo je prešao šakom po kosi, da pramen, koji mu je pao na čelo, ne prekrije kamen na zlatnom obruču. Kamen u stvari nije bio kamen, već objektiv predajnika, a obruč nije bio obruč, već radio-stanica. Istoričari na zemlji su videli i čuli, sve, što je videlo i čulo dve stotine i pedeset izviđača na devet kontinenata planete. I zato su izviđači bili obavezni da gledaju i slušaju.

Podigavši glavu i raširivši u stranu mačeve, da bi kačio što više ljudi, krenuo je pravo na ljude sredinom kolovoza, i ljudi koji su mu dolazili u susret brzo su se sklanjali, praveći mu prolaz. Četiri nabijena nosača sa nafrakanim licima prenela su kroz ulicu srebrnastu nosiljku. Iza zavese se promolilo lepo, ledeno lice sa iscrtanim trepavicama. Rumata je skinuo kapu, poklonio se. To je bila dona Okana, sadašnja ljubavnica orla našega, dona Rebe. Ugledavši zgodno kavaljera, ona mu se maštalački i značajno osmehnula. Čovek bi mogao, ne razmišljajući se mnogo, da navede imena najmanje dvadesetak blagorodnih donova, koji bi, doživevši takav osmejak, potrčali kod žena i ljubavnica sa radosnom vešću: „Sada neka me se svi čuvaju, sve ću sada kupiti i prodati, na sve ću ih podsetiti! Takvi osmejci su — stvar retka i pokatkad neprocenjivo vredna. Rumata se zaustavio, prateći pogledom nosiljku. Treba se odlučiti, pomislio je. Treba se konačno odlučiti… Naježio se pri pomisli na to koliko će ga to stajati. Ali, potrebno je! Potrebno… Odlučeno je, pomislio je, svejedno drugog puta nema. Večeras. Došao je do radnje sa oružjem, u koju je navraćao tog jutra da bi pogledao noževe i saslušao stihove, i ponovo se zaustavio. Znači u tome je… Znači, ti si došao na red, dobri oče Gauče…”

Gomila se već bila razišla. Vrata radnje bila su odvaljena sa šarki, prozori razbijeni. U vratima je stajao, oslonivši se nogom o ragastov, ogroman jurišnik u sivoj košulji. Drugi jurišnik, nešto niži rastom, čučao je kraj zida. Vetar je valjao po ulici izgužvane, ispisane listove papira.

Ogroman jurišnik strpao je prst u usta, olizao ga, posle ga izvukao i pažljivo pogledao. Prst je bio krvav. Jurišnik je ulovio Rumatin pogled i dobroćudno prodahtao:

„Ujeda, strvina, kao hrčak…”

Drugi jurišnik se brzo nasmejao. To je bio nekako bezbojan, bled momak, nesiguran, bubuljičavog lica, odmah se videlo: novajlija, gad, štene…

„Šta se ovde desilo?” upitao je Rumata.

„Skrivenog knjigočatca smo ukebali”, nervozno je progovorilo štene.

Ljudeskara je ponovo počeo da sisa prst, ne menjajući pozu.

„Mirno!” tiho je naredio Rumata.

Štene je brzo skočilo i dograbilo sekiru. Ljudeskara se prvo zamislio, ali je konačno ipak spustio nogu i uspravio se.

„Kakvog to knjigočatca?” upitao je Rumata.

„Ne znam”, reklo je štene. „Po naređenju oca Cupika…”

„No, i šta? Jeste li ga uhvatili?”

„Upravo tako! Jesmo!”

„To je dobro”, rekao je Rumata.

To odista uopšte nije bilo loše. Vremena je još imao. Nema ničeg vrednijeg od vremena, pomislio je. Jedan sat vredi života, a čitav dan je neprocenjiv.

„I gde ste ga strpali? U kulu?”

„A?” zbunjeno je upitalo štene.

„Pitam, je li sada u Kuli?”

Na bubuljičavom licu se razlio nesiguran osmejak. Ljudeskara je počeo da rže. Rumata se brzo okrenuo. Tamo, na drugoj strani ulice, kao vreća od krpa, na prečki je visio leš oca Gauka. Nekoliko klinaca u ritama ga je, raširenih ustiju posmatralo iz dvorišta.

„Sada ne stiže baš svako u Kulu”, dobroćudno je prosiktao iza leđa ljudeskara. „Sada se kod nas to radi brzo. Dograbiš ga za uvo i — povedeš u šetnju…”

Štene je ponovo počelo da rže. Rumata ga je slepo pogledao i lagano prešao preko ulice. Lice tužnog pesnika bilo je crno i nepoznato. Rumata je spustio pogled. Samo su mu ruke bile poznate, dugačkih, tankih prstiju, izbrljanih mastilom…

Sada ne odlaze iz života,

Sada iz života odvode,

I čak ako i neko

Zaželi, da drugačije bude,

Nemoćan i nevešt,

Opustiće slabe ruke,

Ne znajući gde je srce hobotnice,

I ima li hobotnica srce…

Rumata se okrenuo i krenuo dalje. Dobar, slabi Gauk… Hobotnica ima srce. I mi znamo gde se ono nalazi. I to je najstrašnije od svega, moj mirni, bespomoćni druže. Mi znamo gde se ono nalazi, ali mi ne možemo da ga rasečemo, ne prolivši pri tome krv hiljade preplašenih, omamljenih, zaslepljenih ljudi, koji ne znaju šta je to sumnja. A njih je tako mnogo, jako mnogo, neupućenih, razjedinjenih, razbesnelih od večitog, nezahvalnog rada, poniženih, nesposobnih da se uzdignu iznad pomisli na jedan groš više u džepu… I njih je još nemoguće naučiti, ujediniti, usmeriti, spasti od samih sebe. Rano se, prerano, na čitava stoleća prerano digla u Arkanaru siva gomila, ona neće naići na otpor, i preostaje samo jedno jedino: spasti one malobrojne, koje mogu da se spasu. Budaha, Taru, Nanina, no, još jedno desetak, pa možda i dvadesetak…

Ali već i sama pomisao na to, da je na hiljade drugih, možda i manje talentovanih, ali isto tako poštenih, odista blagorodnih ljudi osuđeno na pogibiju izazivala je u grudima ledenu hladnoću i osećanje sopstvene podlosti. Povremeno je to osećanje postajalo tako oštro, da se svest mutila, i Rumata je kao na javi video leđa sive stoke, ozarene Ijubičastim odsjajima pucnjeva, i unakaženu životinjskim užasom neprimetnu, bledu fizionomiju don Rebe i Veselu Kulu, koja se rušila u samu sebe… Da, to bi bilo odista divno. To bi bio pravi posao. Pravo makroskopsko delovanje. Ali posle… Da, oni u Institutu su u pravu. Posle bi nastupilo ono neizbežno. Krvavi haos u zemlji. Noćna armija Gave, koja izlazi na površinu, deset hiljada glavoseča nasilnika, ubica, razvratnika koje su odbacile sve crkve; horde varvara bakarne boje kože, koje se spuštaju sa planina i uništavaju sve živo, od beba do staraca: ogromne mase oslepelih od užasa seljaka i građana, koje jure u šume, u planine, u pustinje; i tvoje pristalice — veseli ljudi, smeli ljudi! — koji paraju jedan drugom stomake u surovoj borbi za vlast i za pravo da vladaju mitraljezom posle tvoje, neizbežno nasilne, smrti… I ta odvratna smrt dolazi — iz čaše vina, koju ti daje najbolji prijatelj, ili od strele iz samostrela, koja je zazviždala iza tvojih leđa, iza neke teške zavese. I skamenjeno lice onoga, ko će biti poslat sa Zemlje da te zameni i koji će zateći ovu zemlju, obezljuđenu, zalivenu krvlju, kako dogoreva u požarima, u kojoj će sve, sve morati iznova da se stvara…