Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Oprostivši se od poručnika, Rumata je izašao iz dvora i krenuo u luku. Išao je, zaobilazeći bare i preskačući rupčage, pune prljave vode, bezobzirno gurajući obične ljude koji su buljili u njega, namigujući devojkama, na koje je njegova spoljašnost prema svemu ostavljala jak utisak, klanjao se damama, koje su promicale u nosiljkama, prijateljski se zdravio sa poznatim dvoranima i namerno nije zapažao sive jurišnike.

Usput je navratio u Patriotsku školu. Ta škola je bila osnovana na insistiranje dona Rebe pre dve godine, a za pripremanje vojnih i administrativnih kadrova od sinova sitnih posednika i trgovaca. Kuća je bila od kamena, savremeno građena, bez stubova i bareljefa, debelih zidova, sa uskim, nalik na puškarnice prozorima, i poluovalnim kulama po strani od glavnog ulaza. U slučaju potrebe, u kući je mogla da se organizuje odbrana.

Uskim stepenicama Rumata se popeo na drugi sprat i, zveckajući mamuzama po kamenom podu, krenuo pored učionica u kabinet prokuratora škole. Iz učionica se čulo brundanje glasova, povici u horu. „Ko je kralj? Svetlo veličanstvo. Ko su ministri? Verni ljudi, koji ne izazivaju nikakve sumnje…” „I bog naš tvorac, rekao je: 'Prokleću!' I prokleo je…” „A ako se truba tri puta začuje, rasuti se po dvoje u lanac, spustivši pri tome koplja…” „…Kada optuženi padne u nesvest, saslušanje treba odmah, ne padajući u vatru, prekinuti…”

Škola, pomislio je Rumata. Gnezdo mudrosti. Oslonac kulture…

On je, pokucavši, gurnuo niska, zasvođena vrata i ušao u kabinet, mračan i leden kao podrum. U susret mu je iza ogromnog stola, pretrpanog papirima i prutevima za kažnjavanje, skočio dugajlija, sav nekako uglast, ćelav, sa očima koje su upale duboko u duplje, utegnut u uzan sivi mundir sa našivcima ministarstva odbrane krune. To je i bio prokuror Patriotske škole, visokoučeni otac Kin — sadista — ubica, koji je otišao u monahe, autor 'Traktata o dostavama', koji je privukao pažnju don Rebe.

Nemarno klimnuvši glavom u odgovor na uvijeni pozdrav, Rumata je seo u fotelju i prebacio nogu preko noge. Otac Kin je ostao da stoji, povijen u stavu učitive pažnje.

„No, kako stoje stvari!” upitao je Rumata blagonaklono.

„Jedne učene uništavamo, a druge obučavamo?” Otac Kin se iskezio.

„Učeni nisu neprijatelji kralja”, rekao je. „Neprijatelj kralja je učeni maštalac, učeni čovek koji je počeo da sumnja, učeni čovek koji ne veruje! A mi ovde…”

„Dobro, dobro”, rekao je Rumata. „Verujem ti. Šta to pišeš? Čitao sam tvoj traktat — korisna je to knjiga, ali glupa. Kako si to mogao? Nije to dobro. Prokurator!…”

„Nisam se trudio da zapanjim umom”, dostojanstveno je odgovorio otac Kin. „Jedino, što sam hteo da postignem, to je da budem državi koristan. Pametni nam nisu potrebni. Potrebni su nam verni. I mi…”

„Dobro, dobro”, rekao je Rumata. „Verujem ti. No pišeš li nešto novo ili ne?”

„Spremam se da podnesem na razmatranje ministru traktat o novoj državi, primer za koju treba da bude Oblast Svetog Ordena.”

„Šta ti je?” začudi se Rumata. „Sve hoćeš u kaluđere da nas strpaš?…”

Otac Kin je stegao ruke i nagao se napred.

„Dozvolite da vam objasnim, blagorodni done”, vatreno je počeo, olizavši usne. „Suština je u nečem sasvim drugom. Suština se sastoji u osnovnim postavkama nove države. Te postavke su jednostavne, i ima ih samo tri: slepo verovanje u nepogrešivost zakona, bezuslovno povinovanje tim zakonima a takođe stalna prismotra nad svima.”

„Hm”, rekao je Rumata. „A zašto?”

„Šta to 'zašto'?”

„Ipak si glup”, rekao je Rumata. „No dobro, neka bude, verujem ti. Šta sam ono hteo?.. Ah, da! Sutra ćeš primiti dva nova nastavnika. Zovu se: otac Tara, poštovanja dostojan starac, bavi se onom… kosmografijom, i brat Nanin, takođe veran čovek, jak je u istoriji. To su moji ljudi, i primi ih sa dostojnim poštovanjem. Evo ti predujam.” Bacio je na sto vrećicu koja je zazvečala. „Tvoj deo je — pet zlatnika… Jesi li shvatio?”

„Da, blagorodni done”, rekao je otac Kin. Rumata je zevnuo i osvrnuo se oko sebe.

„I odlično je što si shvatio”, rekao je. „Moj otac je zbog nečega jako voleo te ljude i zaveštao mi je da sredim njihov život. No, objasni mi, učeni čoveče, odakle u blagorodnom donu može da postoji takva privrženost učenim ljudima?”

„Možda su u pitanju nekakve posebne zasluge?” počeo je da pretpostavlja otac Kin.

„O čemu ti to?” sumnjičavo je upitao Rumata. „Uostalom zašto da ne? Da… Ćerka tamo neka zgodna ili sestra… Vina kod tebe, razume se, nema?”

Otac Kin je sa izrazom krivca raširio ruke. Rumata je uzeo sa stola jedan od listića papira i jedno vreme ga držao pred očima.

„'Prounapređivanje'…” pročitao je. „Mudraci!” Ispustio je list na pod i ustao. „Pazi, da ih ovde neka tvoja učena banda ne vređa. Ja ću ih jedared posetiti, i ako slučajno saznam…” Prineo je pod nos ocu Kinu pesnicu. „No, dobro, dobro, ne boj se, neću…”

Otac Kin se zakikotao sa poštovanjem, Rumata mu je klimnuo glavom i krenuo prema vratima, parajući pod mamuzama.

Na ulici Premnogoblagodarnosti navratio je u radnju sa oružjem, kupio nove obruče za kanije, isprobao par noževa (bacao ih je u zid, odmerio na dlanu — nisu mu se dopali) a onda je sevši na tezgu, porazgovarao malo sa vlasnikom, ocem Gaukom. Otac Gauk je imao tužne dobre oči i male, blede ruke prekrivene neopranim crnim mrljama. Rumata je malo porazgovarao sa njim o vrednostima stihova Gurena, saslušao interesantan komentar uz stihove 'Kako list uvenu i pada na dušu…' zamolio ga da mu pročita nešto novo i, požalivši malo zajedno sa autorom zbog izrazito tužnih strofa, izdeklamovao pred odlazak 'Biti ili ne biti?' — u svom prevodu na irukanski jezik.

„Sveti Kika!” povikao je zapanjeni otac Gauk, „čiji su to stihovi?”

„Moji”, rekao je Rumata i izašao.

Navratio je u 'Sivu radost', popio čašu arkanarske kiselice, potapšao vlasnicu po obrazu, prevrnuo vešto mačem stočić državnog doušnika, koji je buljio u njega, posle toga otišao u udaljeni ugao i pronašao tamo bradatog čoveka sa mastionicom oko vrata i u ritama.

„Zdravo brate Nanine”, rekao je. „Koliko si molbi danas napisao?”

Brat Nanin se zbunjeno osmehnuo, pokazavši pri tome sitne, pokvarene zube.

„Sada se molbe malo pišu, blagorodni done”, rekao je. „Jedni smatraju da nema svrhe moliti, a drugi smatraju da će u najbliže vreme moći da uzmu i sami bez ikakve molbe.”

Rumata se nagao uz njegovo uvo i ispričao da je stvar sa Patriotskom školom sređena: „Evo ti dva zlatnika”, rekao je na kraju. „Obuci se, upristoji se. I budi oprezniji… barem prvih dana. Otac Kin je opasan čovek.”

„Pročitaću mu svoj 'Traktat o glasinama'„, veselo je rekao brat Nanin. „Hvala, blagorodni done.”

„Šta sve čovek neće uraditi u znak sećanja na svog oca!” rekao je Rumata. „A sada mi kaži, gde bih mogao da pronađem oca Tara?”

Brat Nanin je prestao da se smeška i zbunjeno je počeo da trepće.

„Juče je ovde došlo do tučnjave”, rekao je. „A otac Tara je malo više popio. I, uz sve to, on je riđ… Slomili su mu rebro.”

Rumata je podrignuo od besa.

„To je nesreća!” rekao je. „I zašto tako mnogo pijete?”

„Ponekad je teško uzdržati se”, tužno je rekao brat Nanin.

„To je tačno”, rekao je Rumata. „No pa šta, evo ti još dva zlatnika, čuvaj ga.”

Brat Nanin se sagao, loveći mu ruku. Rumata se povukao za jedan korak.

„No, no”, rekao je. „To nije najbolja od tvojih šala, brate Nanine. Da si mi zdravo.”

U luci je zaudaralo kao nigde u Arkanaru. Zaudaralo je na slanu vodu, slatkiše, smolu, dim, užeglu slaninu, iz taverni je dopirao miris čađi, pečene ribe, kiselog vina. U zagušljivom vazduhu čule su se psovke. Na molu, u tesnim prolazima između magacina, oko taverni muvale su se hiljade ljudi najčudnovatijeg izgleda: nemarni mornari, naduveni trgovci, tužni ribar, trgovci robovima, trgovci ženama, nafrakane devojke, pijani vojnici, nekakve nejasne naoružane ličnosti, fantastični odrpanci sa zlatnim brazletama na prljavim šapama. Svi su bili uzbuđeni i ljutiti. Po naređenju don Rebe, već treći dan nijedan brod, nijedan čamac nije mogao da napusti luku. Kraj dokova su se poigravali zarđalim mesarskim satarama sivi jurišnici — pljuckali su, bezobrazno i zlurado posmatrajući gomilu ljudi. Na blokiranim brodovima, u grupama po pet-šest, čučali su razvijeni, bakarne boje kože ljudi u krznu i sa bakarnim kalpacima na glavi — to su bili najamnici-varvari, koji nisu umeli da se bore izbliza, ali koji su bili strašni ovako, posmatrani iz daljine, sa svojim dugačkim cevima, iz kojih su izduvavali otrovne trnove. A iza prave šume jarbola, na otvorenom moru, crnele su se zamrle borbene galere kraljevske flote. One su povremeno ispuštale ognjene struje dima, koje su ozarivale more — palili su naftu da bi preplašili najamnike.