Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Rumata je prošao pored carinske kancelarije, gde su se pred zatvorenim vratima okupili natušteni morski vukovi, koji su uzaludno očekivali dozvolu da krenu, probio se kroz gomilu koja je urlala, koja je trgovala čime god je stigla (od robinja i crnog bisera, pa sve do narkotika i dresiranih pauka), stigao do dokova, bacio pogled na poređane u nizu da bi ih svi videli, natekle na suncu leševe u mornarskim jaknama, i napravivši dobar krug po đubretom prekrivenoj ledini, ušao u smrdljive ulice lučke periferije. Tu je već bilo mnogo tiše. U vratima siromašnih udžerica dremale su polunage devojke, na raskrsnici je ležao razbijene njuške pijani vojnik sa izvrnutim džepovima, pored zidova su promicale sumnjive figure bledih, noćnih fizionomija.

Danju je ovde Rumata bio po prvi put i u prvi mah se začudio što ne privlači ničiju pažnju: prolaznici su pijanim očima gledali ili negde pored njega, ili kao kroz njega, iako su se pomerali u stranu, praveći mu put. Ali, kada je skretao iza ugla, sasvim se slučajno okrenuo i uspeo da primeti kako se petnaestak raznokalibarskih glava, muških i ženskih, kudravih i ćelavih, momentalno uvuklo u vrata, prozore, prolaze. Tada je osetio čudnovatu atmosferu ovog odvratnog mesta, atmosferu možda ne baš neprijateljstva ili opasnosti, već nekakvog lošeg, koristoljubivog interesovanja.

Gurnuvši ramenom vrata, ušao je u jednu jazbinu, u kojoj je u polumračnoj sali dremao za šankom dugonosi starac sa licem mumije. Stolovi su bili pusti. Rumata je nečujno prišao šanku i već hteo da starcu opali čvrgu, u ogroman nos, kada je najednom zapazio da zaspali starac uopšte ne spava, već da ga kroz poluotvorene kapke pažljivo posmatra. Rumata je bacio na šank srebrni novčić, i oči starca su se tog istog časa širom otvorile.

„Šta želi blagorodni don?” poslovno je počeo da se raspituje. „Travu? Prašak za šmrkanje? Devojku?”

„Ne pretvaraj se”, rekao je Rumata. „Dobro znaš zašto sam došao ovamo.”

„Ehe, pa to je, prema svemu, don Rumata”, sa neobičnim čuđenjem povikao je starac. „A ja gledam, nešto mi je poznato…”

Rekavši to, ponovo je spustio kapke. Sve je bilo jasno. Rumata je obišao šank i provukao se kroz uska vrata u susednu sobicu. Tamo je bilo tesno, mračno i zaudaralo je na nešto zagušljivo i kiselkasto. Na sredini, za visokim pultom stajao je, sagavši se nad papirima, zbrčkani stariji čovek sa pljosnatom crnom kapicom na glavi. Na pultu je čađio žižak, i u polumraku su se videla samo lica ljudi, koji su nepokretno stajali kraj zidova. Rumata je, pridržavajući mačeve, napipao stoličicu kraj zida i seo. Ovde su vladali posebni zakoni i posebna etikecija. Na pridošlicu niko nije obratio ni najmanju pažnju: kada je došao čovek, znači da tako treba da bude, a ako ne treba, onda će biti dovoljan jedan mig i čovek će nestati. Traži ga posle uzalud po celom svetu… Zbrčkani starac je prilježno škriputao perom; ljudi kraj zidova su bili nepomični. Povremeno je čas jedan, čas drugi od njih otegnuto uzdisao. Po zidovima, su, lupkajući nevidljivo jurcali gušteri — muholovci.

Nepokretni ljudi kraj zidova bile su vođe bandi — neke od njih je Rumata već odavno lično poznavao. Same po sebi, te tupe životinje nisu mnogo vredele. Njihova psihologija nije bila ništa složenija od psihologije srednjeg trgovca. To su bile neznalice, nepošteni ljudi koji su dobro vladali noževima i kratkim maljevima. A čovek za pultom…

Zvao se Vaga Točak, i on je bio svemoguć, poglavar koji nije znao za konkurenciju među svim zločinačkim snagama Moreuza — od Pitanskih blatišta na zapadu Irukana, do pomorskih granica trgovačke republike Soan. Njega su proklele sve tri zvanične crkve Imperije zbog neumerenog ponosa, jer je sebe nazivao mlađim bratom vladara. On je bio komandant noćne armije od deset hiljada ljudi, posedovao je bogatstvo od nekoliko stotina hiljada zlatnika, a njegova agentura je znala i najbrižljivije čuvane tajne državnog aparata. Poslednjih dvadeset godina četiri puta je pogubljivan, svaki put pred velikim brojem prisutnih; po zvaničnoj verziji, on se u tom trenutku nalazio istovremeno u tri najmračnije tamnice Imperije, a don Reba je ne jednom izdavao naređenja 'koja su se odnosila na to da državni zločinci i drugi zlomišljenici šire legende o takozvanom Vagi Točku, koji u stvari ne postoji, a to znači da je legendaran'. Taj isti don Reba je pozivao kod sebe, po glasinama koje su se širile, nekoliko barona, koji su imali jake družine i predlagao im nagradu: pet stotina zlatnika za mrtvog i sedam hiljada zlatnika za živog Vagu. Sam Rumata je svojevremeno morao da utroši dosta snage i zlata, da bi uspostavio kontakte sa tim čovekom. Vaga je izazivao u njemu najveće moguće gađenje, ali ponekad je bio i jako koristan, bukvalno nezamenljiv. Osim toga, Vaga je jako interesovao Rumatu kao naučnika. To je bio odista interesantan primerak u njegovoj kolekciji srednjovekovnih monstruma, ličnost koja je prema svemu, bila bez apsolutno ikakve prošlosti…

Vaga je ostavio pero, ispravio se i rekao promuklo:

„Eto tako, deco moja. Dve i po hiljade zlatnika za tri dana. A rashodi su bili hiljadu devet stotina devedeset i šest. Pet stotina četiri mala, okrugla zlatnika za tri dana. Nije loše, deco moja, nije loše…”

Niko se nije ni pomerio. Vaga se udaljio od pulta, seo u ugao i počeo da trlja suve dlanove.

„Imam čime da vas obradujem, deco moja”, rekao je. „Vremena nastupaju dobra, bogata… Ali, moraćemo da zapnemo. I to kako samo! Moj stariji brat, kralj Arkanarski, odlučio je da uništi sve učene ljude u njegovoj i mojoj kraljevini. No pa šta, on bolje zna šta radi. Pa i ko smo mi, da bismo diskutovali o njegovim visokim odlukama? Ali, korist od te njegove odluke možemo i moramo da izvučemo. I, pošto smo mi njegovi verni noćni podanici, mi svoj mali udeo nećemo ispustiti. On to neće primetiti, i neće se ljutiti na nas. Šta?”

Niko se nije ni pomerio.

„Učinilo mi se da je Piga uzdahnuo. Da li je to tačno Piga, sine moj?”

U pomrčini su ljudi počeli da se meškolje i kašljucaju.

„Nisam uzdisao, Vaga”, rekao je grubi glas. „Kako bih i mogao…”

„Ne smeš, Piga, ne smeš? Pravilno! Svi sada treba da me slušate, pa čak i da prestanete i da dišete. Svi ćete se vi razići odavde i prihvatiti se teškog posla, i neće biti nikog ko bi mogao da vas posavetuje. Moj stariji brat, njegovo veličanstvo, ustima ministra svoga dona Rebe obećao je za glave nekih učenih ljudi koji su izbegli i sada se skrivaju, veliki novac. Mi moramo da mu dostavimo te glave i da ga, starca, obradujemo. A sa druge strane, neki učeni ljudi žele da se sakriju od gnjeva mog starijeg brata i neće požaliti za to novaca. U ime milosrđa i da bih olakšao dušu mog starijeg brata od bremena nepotrebnih zločina, mi ćemo pomoći tim ljudima. Uostalom, kasnije, ako njegovom veličanstvu budu potrebne i te glave, on će ih dobiti. Jeftino, jako jeftino…”

Vaga je ućutao i opusiio glavu. Niz njegove obraze su najednom potekle staračke spore suze.

„A ja starim, deco moja”, rekao je, zajecavši. „Ruke mi drhte, noge mi klecaju, a pamćenje počinje da me izdaje. Zaboravio sam, sasvim sam zaboravio, da se među nama u ovoj zagušljivoj, tesnoj gajbi muči blagorodni don, koga se uopšte ne tiču naši računi. Otići ću ja. Otići u pokoj. A sada, deco moja, da se izvinimo blagorodnom donu…”

Ustao je i, teško dišući se poklonio. Ostali su takođe ustali i poklonili se, ali sa očiglednom neodlučnošću pa čak i strahom. Rumata je bukvalno čuo kako pucketaju njihovi tupi, primitivni mozgovi u uzaludnom naporu da shvate smisao reči i postupaka tog zgrbljenog starca.

Stvar je, razume se, bila jasna: razbojnik je iskoristio još jednu šansu, da obavesti don Rebu da će noćna armija u predstojećem programu raditi zajedno sa svima. A sada, kada je nastupilo vreme da se daju konkretni zadaci, da se navode imena i rokovi operacija; prisustvo blagorodnog dona postajalo je, blago rečeno, neprijatno, i njemu, blagorodnom donu, predlagano je da brzo izloži svoje poslove i gubi se napolje. Mračan starac. Strašan. I zašto li je samo u gradu? Jer, Vaga nikako ne podnosi gradove.