Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Imala je ona čudesnu osobinu: sveto je i nekoristoljubivo verovala u dobro. Ispričaj takvu bajku seljaku-robu — on će se sumnjičavo nasmejati, obrisaće rukavom usta i otići bez i jedne jedine reči, bacajući samo povremeno poglede na dobrog, treznog, ali — eh, kakve li nesreće! — bleskastog blagorodnog dona. Ako bi počeo da priča tako nešto don Tameu ili don Seriju — ne bi ga ni saslušali do kraja: jedan bi zaspao, a drugi bi, podrignuvši, rekao: „To je”, reći će, „jako bla-go-rodno, a kako je tamo što se tiče žena?…” A don Reba bi ga saslušao do kraja pažljivo, a kada bi ga saslušao, dao bi mig jurišnicima, koji bi brzo dograbili blagorodnog dona za laktove i izvrnuvši ih na leđa, saznali bi tačno, od koga se to blagorodni don takvih bajki naslušao i kome je već uspeo da ih sve ispriča…

Kada je zaspala, smirivši se, poljubio ju je u mirno, usnulo lice, prekrio zimskim kaputom sa krznenim okovratnikom i na prstima izašao, pritvorivši za sobom vrata koja su odvratno zaškripala. Prošavši kroz mračan dom, sišao je u sobu za poslugu i rekao, gledajući nekuda povrh glava koje su se povile pred njim:

„Uzeo sam upraviteljicu. Zove se Kira. Živeće gore, kod mene. Sobu, koja se nalazi do kabineta, sutra pažljivo srediti. I upraviteljicu slušati kao mene.” Prešao je pogledom po slugama: da se možda neko ne ceri. Niko se nije cerio, slušali su ga sa dužnim poštovanjem. „A ako neko počne da brblja na ulici, jezik ću mu iščupati!”

Završivši svoj govor, postojao je još neko vreme da bi bio uverljiviji, a onda se okrenuo i ponovo popeo u svoje odaje. U salonu, po čijim je zidovima visilo zarđalo oružje, u kome se nalazio čudnovat, izgrižen crvima nameštaj, stao je kraj prozora i, gledajući napolje, naslonio se čelom na hladno, mračno staklo. Začuli su se udarci prve straže. U prozorima preko puta palili su svetiljke i zatvarali kapke, da ne bi privlačili pažnju bandita i zlih duhova. Bilo je tiho, samo je jednom, negde tamo dole, užasnim glasom zaurlao pijanac — ili su ga svlačili, ili je pokušavao da provali u tuđa vrata.

Najstrašnije od svega su bile te večeri, mučne, jednolične, bez i jednog zračka svetlosti. Mislili smo da će to biti večita borba; jeziva i pobedonosna. Smatrali smo da ćemo uvek moći da sačuvamo jasne predstave o dobru i zlu, o neprijatelju i prijatelju. I mislili smo sve u svemu pravilno, samo mnoge stvari ipak nismo uzeli u ozbir. Na primer, ovakve večeri nismo mogli ni da zamislimo, iako smo tačno znali da će postojati…

Negde dole začuo se zveket metala — počele su da se pokreću reze, pripremajući se za noć. Kuvarica se molila svetom Miki, da joj pošalje bilo kakvog muža, samo da bude čovek samostalan i sa razumevanjem. Stari Muga je zevao, mašući oko sebe palcem. Sluge u kuhinji su ispijale večernje pivo i ogovarale, a Uno im je, dok su mu se presijavale oči, pune jeda, govorio kao odrastao: „Dokle ćete jezike da češete, pastuvi jedni…”

Rumata se udaljio od prozora i počeo da se šetka po salonu. To je beznadežno, pomislio je. Nema takve snage, koja bi mogla da ih istrgne iz uobičajenog kruga briga i predstava. Može im se dati sve. Čovek bi mogao da ih preseli u najsavremenije zgrade od stakla i obuči ih jonskim procedurama, i ipak će se oni uveče okupljati u kuhinji, igrati karte i podsmevati se susedu, koga tuče žena. I za njih neće postojati bolji provod. Što se toga tiče don Kondor je u pravu: Reba je — glupost, sitnica u poređenju sa ogromnim tradicijama, pravilima postojanja koja ozaruju stoleća, koja su dostupna i najglupljem među najglupljima, a koja oslobađaju od potrebe da čovek misli i interesuje se za bilo šta. A dona Rebe neće biti, sigurno, čak ni u školskom programu. 'Sitan avanturista u doba jačanja apsolutizma'.

Don Reba, don Reba! Nije visok, ali nije baš ni mali rastom, nije debeo, a nije ni suviše mršav. Kosa mu nije ni suviše gusta, a nije ni ćelav. I pokreti mu nisu nagli, ali nije ni spor, lice mu je neupadljivo, liči na hiljade lica istovremeno. Učtiv je, galantan prema damama, pažljiv sagovornik, a uz sve to i ne blista nekim posebnim mislima…

Pre tri godine izronio je iz nekakvih ubuđalih podruma dvorske kancelarije, sitan, neprimetan činovničić, koji je želeo svakome da ugodi, bled, čak nekako sivkast. Posle je tadašnji prvi ministar najednom bio uhapšen i pogubljen, pod mučenjem je podleglo nekoliko poludelih od užasa stanovnika koji ništa nisu shvatali, i kao da je na njihovim leševima izrastao kao ogromna bleda pečurka taj čvrst, nepoštedan genije osrednjosti. On nije niko. On je bez porekla. To nije snažan um pri slabom gospodaru, koji daje ceo svoj život ideji borbe za ujedinjenje zemlje a u ime autokratije. To nije srebroljubac-privremeni čovek, koji misli samo na zlato i žene, koji ubija i desno i levo od sebe vlasti radi i koji vlada da bi ubijao. Šapuće se takođe da on i nije nikakav don Reba, da je don Reba — sasvim drugi čovek, a da je ovaj bog zna ko, vukodlak, dvojnik, podmetnuta ličnost…

Ma šta preduzimao, sve je propadalo. Napujdao je jedan na drugi dva uticajna roda u kraljevstvu, da bi ih oslabio i da bi otpočeo široki napad na plemstvo. Ali, rodovi su se pomirili, uz zveckanje čaša proglašen je večiti savez i od kralja je otet ogroman komad zemlje, koji je oduvek pripadao Tocovima Arkanarskim. Objavio je rat Irukanu, sam je poveo armiju prema granici, utopio je u močvarama i izgubio po šumama, prepustio je sve sudbini i pobegao nazad, u Arkanar. Zahvaljujući naporima don Huga, za čije postojanje nije ni znao, uspeo je da izvojuje od vojvode Irukanskog mir — po ceni dva granična grada, a posle je kralj morao da isprazni do dna već ionako praznu blagajnu, da bi se borio protiv seljačkih ustanaka koji su obuzeli celu zemlju. Za takve neuspehe bi bilo koji drugi ministar bio obešen za noge na vrhu Vesele Kule, ali je don Reba na neki način ostao na vlasti. Ukinuo je ministarstva obrazovanja i blagostanja, uveo ministarstvo odbrane krune, uklonio je sa vladajućih položaja plemstvo i malobrojne naučnike, konačno uništio privredu, napisao traktat 'O životinjskoj suštini seljaka', i, na kraju, pre godinu dana organizovao 'odbrambenu gardu' — 'Sive čete'. Iza Hitlera su se nalazili monopoli. Iza dona Rebe nije stajao niko, i bilo je očigledno da će ga jurišnici na kraju krajeva pojesti kao muvu. Ali, on je nastavio da okreće i vrti, da čini jednu glupost za drugom, izvlačio se kao da se trudio da prevari samoga sebe kao da nije znao ni za šta drugo do za paranoični Zadatak — da uništi kulturu. Kao i Vaga Točak, on je bio bez ikakve prošlosti. Pre dve godine je svaki plemić sa prezirom govorio o 'ništavnom gradu, koji je prevario gospodara', ali zato sada, ma kog aristokratu upitao, svako će se proglasiti rođakom ministra odbrane krune po majčinoj liniji.

A sada mu je zbog nečega bio potreban Budah. Ponovo glupost. Ponovo nekakva podvala. Budah je — knjigočatac. Knjigočatce na kolac. Bučno, sa pompom, da svi znaju. Ali, nema ni buke ni pompe. Znači, potreban mu je živi Budah. A zašto? Nije Reba valjda baš toliko glup, da bi se nadao da će uspeti da natera Budaha da radi za njega? A možda je ipak i glup? A možda je don Reba jednostavno glupav i srećan intrigant, koji u stvari ni sam ne zna šta hoće, i koji lukavog izraza lica čini glupost za glupošću na očigled svih? Smešno, tri godine ga posmatram i do sada još nisam uspeo da shvatim šta je on u suštini. Uostalom, ako bi on posmatrao mene, on takođe ništa ne bi shvatio. Jer sve može da bude posredi, to je ono najinteresantnije! Bazna teorija konkretizuje samo osnovne oblike psihološke usmerenosti, a u samoj stvari tih oblika ima isto koliko i ljudi, na vlasti se može naći bilo ko! Na primer, čovečuljak, koji se celog života bavio time kako da ponizi i povredi svoje susede. Pljuvao je u tuđe lonce sa čorbom, podmetao srču u tuđe seno. Njega će, razume se, smaći, ali će on uspeti da se dovoljno napljuje, napakosti, naraduje… A njega se ne tiče, što u istoriji o njemu neće ostati ni traga, i što će njegovi daljnji potomci lupati glavom, pokušavajući da uvrste njegovo ponašanje pod razvijenu teoriju i istorijske doslednosti.