Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Gade…” teško dašćući, rekla je oduševljeno. „Samo što me nisi polomio…”

„Gorim od ljubavi”, rekao je sa izrazom krivca.

„I ja koliko sam te samo čekala! Hajdemo što pre.” Povukla ga je za sobom kroz nekakve ledene, mračne prostorije. Rumata je izvukao maramicu i krišom izbrisao usta. Sada mu je sve ovo izgledalo glupavo. Potrebno je, pomislio je. A zar je malo toga potrebno?.. Ovde se nećeš izvući samo razgovorima. Sveti Mika, zašto se oni na dvoru nikada ne kupaju? No, to je odista temperament. Kada bi barem don Reba banuo… Vukla ga je ćutke, u jednom dahu, kao što mrav vuče za sobom mrtvu gusenicu. Osećajući se kao poslednji idiot, Rumata je počeo da lupeta nešto o brzim nožicama i purpurnim usnama — dona Okana se samo cerila. Ugurala ga je u jako zagrejani budoar, koji je odista ceo bio prekriven tepisima, bacila se na ogroman krevet i, zabacivši se na jastucima, počela da ga posmatra vlažnim, hiperasteničnim očima. Rumata je stajao kao stub. Budoar je smrdeo na stenice.

„Predivan si”, prošaptala je. „Dođi ovamo. Kako sam te samo dugo čakala!”

Rumata je zatvorio oči, osetio mučninu. Po licu su mu, golicajući, ga, tekle kapljice znoja. Ne mogu, pomislio je. U vražju mater sva ta informacija… Lisica… Majmunče… To je protivprirodno, prljavo… Đubre je bolje od krvi, ali ovo je gore od đubreta!

„Zašto gnjavite, blagorodni done?” piskavim glasom povikala je dona Okana. „Dođite ovamo, čekam vas!”

„Do đa-vo-la…” promuklo je rekao Rumata. Skočila je i pritrčala mu.

„Šta je sa tobom? Pijan si?”

„Ne znam”, uspeo je da iscedi iz sebe. „Zagušljivo mi je.”

„Da naredim da donesu lavorče?”

„Kakvo lavorče?”

„No, ništa, ništa… Proći će sve to…” Prstima koji su se tresli, počela je da raskopčava prsluk. „Predivan si…” mrmljala je ubrzano dišući. „Ali, neodlučan si kao neki novajlija. Nikada ne bih ni pomislila… To je predivno: kunem se svetom Barom!”

Morao je da je dograbi za ruke. Posmatrao je odozgo na dole i video njenu neurednu kosu koja se presijavala od laka, ovalna gola napuderisana ramena malene, ljubičaste uši. Loše je, pomislio je. Ništa neće ispasti od svega ovoga. A šteta, ona bi morala nešto da zna… don Reba govori u snu… On je vodi na saslušanja, ona mnogo voli saslušanja… Ne mogu…

„No?” rekla je Ijutito.

„Vaši tepisi su predivni”, rekao je glasno. „Ali, vreme je da krenem.”

U prvi mah ga nije shvatila, a posle joj se lice iskrivilo od besa.

„Kako se samo usuđuješ”, prosiktala je, ali je on već leđima napipao vrata, iskočio u hodnik i brzo počeo da se udaljava. Od sutra prestajem da se umivam, pomislio je. Ovde čovek mora da bude brav, a ne bog!

„Merin!” vikala je za njim. „Žena! Na kolac te treba…”

Rumata je otvorio neki prozor i iskočio u vrt. Jedno vreme je stajao pod drvetom, udišući hladan vazduh. Posle se setio blesavog belog pera, istrgao ga, besno zgužvao i bacio. Paški takođe ništa ne bi pošlo za rukom, pomislio je. Nikome ne bi ništa uspelo. „Da li si siguran?”… „Da, siguran sam.”… „Onda ne vredite ni prebijene pare!”… „ali, muka mi je od svega toga!”… „Eksperimenta se ne tiču tvoja preživljavanja. Ako ne možeš — ne prihvataj se toga.”… „Ja nisam životinja!”… „ako Eksperiment zahteva, onda treba postati i životinja.”… „Eksperiment to ne može da zahteva.”… „Kao što vidiš, može.”… „A onda!”… „Šta onda?”… „Onda… Onda… Dobro, smatraćemo da sam loš istoričar.” Slegao je ramenima. „Potrudićemo se da postanemo bolji. Naučićemo da se pretvaramo u svinje…”

Bila je skoro ponoć, kada se vratio kući. Ne skidajući se, samo opustivši pređice, sručio se na otoman u salonu i zaspao kao mrtav.

Probudili su ga negodujući povici Una i dobroćudno urlanje u basu:

„Gubi se, gubi vučiću, jer ću ti inače uvo otkinuti!”

„Pa spavaju, kada vam kažem!”

„Šic odavde, ne motaj mi se pod nogama!”

„Zabranjeno je kada vam se kaže!”

Vrata su se otvorila, i u salon je uleteo ogroman, kao životinja Peh, baron Pampa don Bau, crvenih obraza, belih zuba, sa brčićima ufitiljenim napred, u plišanoj beretki naherenoj na stranu i raskošnoj ljubičastoj kabanici, ispod koje se nejasno svetlucao oklop. Za njim se vukao Uno, koji se uhvatio baronu za desnu nogavicu.

„Barone!” povikao je Rumata, spuštajući noge sa otomana. „Odakle vi u gradu, prijatelju stari? Uno, ostavi barona na miru!”

„Odista, retko dosadan dečak”, gunđao je baron, približavajući se raširenih ruku. „Biće nešto od njega. Koliko tražite za njega? Uostalom, otom potom… Dajte da vas prvo zagrlim!”

Zagrlili su se. Baron je ukusno mirisao na prašnjavi put, konjski znoj i smešni miris raznih vina.

„Vidim da ste takoreći potpuno trezni, dragi moj prijatelju”, ogorčeno je rekao. „Pa uostalom, vi ste uvek trezni. Srećnik!”

„Sedite, dragi moj”, rekao je Rumata, „Uno! donesi nam malo više estorskog vina!”

Baron je digao ogroman dlan.

„Ni jednu jedinu kap!”

„Ni kapljice estorskog? Uno, ne treba estorsko, donosi irukansko!”

„Ne treba uopšte vino!” turobno je rekao baron. „Ne pijem.”

Rumata je seo.

„Šta se to desilo?” uznemireno je upitao. „Da se niste kojim slučajem razboleli?”

„Zdrav sam kao bik. Ali te proklete porodične scene… Kraće rečeno, posvađao sam se sa baronesom — i tako sam sada ovde.”

„Posvađali sa baronesom! Vi! Dosta, barone, kakve su to sada šale?”

„Zamislite samo! I sam kao da sam u nekoj magli. Sto dvadeset milja sam prešao na konju kao u magli!”

„Moj dragi”, rekao je Rumata, „odmah ćemo uzjahati konje i krenuti u Bau.”

„Ali moj konj se još nije odmorio!” usprotivio se baron. „I, uz sve to, hoću da je kaznim!”

„Koga to?”

„Baronesu, đavo je odneo! Jesam li ja ili nisam, konačno, muškarac? Ona je, vidite li, nezadovoljna pijanim Pampom, neka onda vidi kakav je on kada je trezan! Pre ću ovde da istrulim od vode, nego što ću se vratiti u zamak…”

Uno je natmureno rekao:

„Recite mu da mi ne čupa uši…”

„Gu-bi se, vučiću!” dobroćudno je zagrmeo baron. „I donesi pivo! Oznojio sam se i moram da nadoknadim gubitak tečnosti.”

Baron je nadoknađivao gubitak tečnosti čitavih sat i po, i malo se nacvrckao. U pauzama između gutljaja, pripovedao je Rumati svoje neprijatnosti. Nekoliko puta je proklinjao te pijanice susede, koji su se navadili da dolaze u zamak. Dolaze od ranog jutra, navodno u lov, a posle ne uspeš ni da jekneš — a već su svi pijani i uništavaju nameštaj. Počnu da se muvaju po celom zamku, sve prljaju, vređaju poslugu, ubijaju pse i pružaju loš primer mladom baronetu. Posle odlaze svojim kućama, a ti, pijan kao trupac, ostaješ nasamo sa baronesom…

Na kraju svog pripovedanja baron se potpuno iznervirao i čak je zatražio da mu donesu estorsko vino, ali se trgao i rekao:

„Rumata, prijatelju moj, idemo odavde. lmate suviše bogate podrume!.. Hajdemote!”

„Ali gde?”

„Zar to nije svejedno — gde? No, ako ništa drugo, a ono u 'Sivu Radost'…”

„Hm…” rekao je Rumata. „A šta ćemo da radimo u 'Sivoj Radosti'?”

Jedno vreme je baron ćutao, besno čupkajući brk. „No, kako to — šta?” rekao je konačno. „Čak je i čudnovato… Jednostavno ćemo posedeti, porazgovarati…”

„U 'Sivoj Radosti'?” upitao je Rumata sa sumnjom u glasu.

„Da. Shvatam vas”, rekao je baron. „To je užasno… Ali ipak, hajdemo. Ovde stalno osećam želju da pijem estorsko vino!”