Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Baron Pampa se te noći dobro veselio. U pratnji gomile siromašnih donova, koji su brzo gubili ljudski lik, načinio je gigantsku turneju po arkanarskim krčmama, propivši pri tome sve, pa čak i raskošni opasač, uništivši neverovatnu količinu alkohola i jela, potukavši se usput najmanje osam puta. U svakom slučaju, Rumata se jasno sećao osam tuča, u koje se nije mešao, trudeći se da razdvoji borce i ne dozvoli da dođe do ubistva. Dalje njegove uspomene su se gubile u magli. Iz te magle su se pojavljivale čas grabljive njuške sa noževima u zubima, čas besmisleno gorko lice poslednjeg siromašnog dona bez novca, koga je baron Pampa pokušao da proda kao roba u luci, čas opet pobesneli, nosati Irukanac, koji je zlobno zahtevao da mu blagorodni donovi predaju njegove konje…

U prvo vreme je još bio izviđač. Pio je barabar sa baronom: irukansko, estorsko, soansko, arkanarsko, ali je pred svaku promenu vina krišom stavljao pod jezik tabletu kasparamida. Uspevao je da sačuva logičnost i jasno je zapažao gomile sivih patrola na raskrsnicama i kraj mostova, zasedu varvara — konjanika na soanskom putu, gde bi barona sigurno ubili, da Rumata nije znao dijalekt varvara. Jasno se sećao kako ga je zapanjila pomisao na to, da su nepokretni nizovi neobičnih vojnika u dugačkim crnim kabanicama sa kapuljačama koji su bili postrojeni pred Patriotskom školom — u stvari manastirska družina. Kakve veze sa svim tim ima crkva? — pomislio je tada. Od kada se to crkva u Arkanaru meša u svetovne stvari?

U pijanstvo je padao lagano, ali se ipak na kraju napio, nekako najednom, kao da je u to uskočio; i kada je u trenutku kada mu se razbistrila svest ugledao pred sobom rasečeni hrastov sto u potpuno mu nepoznatoj prostoriji, obnaženi mač u svojoj ruci i siromašne donove koji su mu aplaudirali, onda je pomislio da je vreme da krene kući. Ali, bilo je već kasno. Talas besa i odvratne, nedolične radosti oslobađanja od svega ljudskog već ga je bio oduzeo. On je još bio Zemljanin, izviđač, naslednik ljudi ognja i gvožđa, koji se nisu štedeli i koji nikoga nisu štedeli u ime velikog cilja. On nije mogao da postane Rumata Estorski, put puti dvanaest pokoljenja ratničkih predaka, proslavljenih pljačkama i pijanstvom. Ali, on više nije bio ni komunar. On više nije imao obaveza pred Eksperimentom. Njega su sada brinule samo obaveze pred samim sobom. On više nije sumnjao ništa. Bilo mu je jasno sve, apsolutno sve. Tačno je znao ko je kriv za sve, i tačno je znao šta hoće: da seče mačem, predaje vatri, baca sa dvorskog stepeništa na koplja i vile gomile koja urla…

Rumata se trgao i izvukao iz kanija mačeve. Sečivo je bilo izubljeno, ali čisto. Sećao se da se tukao sa nekim, ali sa kim to? I kako se sve to završilo?…

…Konje su propili. Siromašni donovi su nekuda nestali. Rumata je — toga se takođe sećao, odvukao barona kod sebe kući. Pampa don Bau je bio dobar, potpuno trezan i spreman da nastavi da se veseli — on jednostavno više nije mogao da stoji na nogama. Pored toga, on je zbog nečega smatrao da se upravo maločas oprostio od divne baronese i da se sada nalazi na borbenom pohodu protiv svog iskonskog neprijatelja, barona Kaskua, koji se jako izbezobrazio. („Pomislite i sami, dragi moj, to ništavilo je rodilo iz bedra dečka dugog šest palaca i dalo mu ime Pampa…”) „Sunce zalazi”, izjavio je, posmatrajući goblen, koji je prikazivao izlazak sunca. „Mogli bismo da se proveselimo ove noći, blagorodni donovi, ali ratni podvizi zahtevaju i traže san. Ni kapi vina u pohodu. A i baronesa je bila nezadovoljna.”

Šta? Krevet? Kakvi kreveti u čistom polju? Naš krevet to je konjska haša! Sa tim rečima je smakao sa zida nesrećni goblen, umotao se u njega preko glave i sručio u ugao sa svetiljkom. Rumata je naredio dečaku Unu da pored barona postavi kofu rasola i činiju sa marinadom. Dečak je imao ljutito, sanjivo lice. „Ala ste se udesili”, gunđao je. „Oči vam u raznim pravcima gledaju…”.. „Ćuti, budalo”, rekao je tada Rumata i… Nešto se posle toga desilo. Nešto jako loše, što ga je poteralo preko celog grada na ledinu. Nešto jako, jako loše, neoprostivo, sramno…

Setio se toga kada je već prilazio kući, i, setivši se, zaustavio se.

…Odgurnuvši Una, popeo se uz stepenice na sprat, otvorio vrata i upao kod nje kao gazda, i pri svetlosti noćne lampe ugledao belo lice, ogromne oči ispunjene užasom i gađenjem, i u tim očima — samoga sebe, kako se zanosi opuštene donje usne sa koje se slivala pljuvačka, oguljenih pesnica, u isprljanoj odeći, odvratnog i podlog gada plave krvi, i taj pogled ga je odbacio nazad, na stepenište, nadole, kroz vrata, na mračnu ulicu i još dalje, dalje, dalje što je moguće dalje…

Stegavši zube i osećajući da mu se unutar njega sve smrzlo i sledilo, tiho je otvorio vrata i na prstima ušao u hol. U uglu, kao gigantsko morsko čudovište sisar, soptao je u mirnom snu baron. „Ko je to?” povikao je Uno, koji je dremao na klupi sa samostrelom na kolenima. „Tiho”, prošaptao je Rumata. „Hajdemo u kuhinju. Kofu vode, sirćeta, novo odelo, brže ovamo!”

Dugo se, besno, sa uživanjem polivao vodom i brisao sirćetom, skidajući sa sebe noćnu prljavštinu. Uno, suprotno svom običaju ćutljiv, muvao se oko njega. I tek posle, pomažući donu da zakopča idiotske ljubičaste pantalone sa pređicama pozadi, obavestio ga je natmureno:

„Noćas, kada su odjurili, Kira je sišla dole i pitala da li se don vraćao ili nije; zaključila je, prema svemu da je nešto prisnila. Rekao sam joj, da se niste vraćali od kako ste juče otišli na stražu…”

Rumata je duboko uzdahnuo, okrenuvši se na drugu stranu. Ali, od toga mu nije bilo ništa lakše. Bilo mu je samo gore.

„…A ja sam probdeo celu noć sa samostrelom nad baronom. Bojao sam se da će onako pijan krenuti gore.”

„Hvala ti, mali”, jedva je uspeo da iscedi iz sebe Rumata.

Navukao je cipele, ušao u hol, postojao malo pred tamnim, metalnim ogledalom. Kaspiramid je delovao besprekorno. Iz ogledala ga je posmatrao kicoški obučen, blagorodni don sa licem istina malo izmorenim posle teškog noćnog dežurstva ali pristojnim u najvećoj mogućoj meri. Vlažna kosa, obuhvaćena zlatnim obručem, meko je i lepršavo padala po licu. Rumata je mahinalno popravio objektiv nad prekonosnicom. Dobre su scene mogli da posmatraju danas na Zemlji, pomislio je mračno.

U međuvremenu je svanulo. U prašnjave prozore je počelo da zaviruje sunce. Kapci su počeli da lupaju. Na ulici su se dovikivali zaspali glasovi. „Kako ste spavali, brate Kirisu?”… „Neka je hvala gospodu, mirno, brate Tiko. Noć je prošla, i neka je hvala bogu.”… „A kod nas je neko pokušavao da kroz prozor upadne. Blagorodni don Rumata je, pričaju, noćas lumpovao.”… „Priča se da ima gosta.”… „Pa zar se sada lumpuje? Pri mladom kralju, sećam se, lumpovali su — nisu ni zapažali, kako su pri tome pola grada spalili.” „Šta da vam kažem, brate Tiko. Neka je hvala bogu, što za suseda imamo takvog dona. Jedared godišnje lumpuje, pa i to je mnogo…”

Rumata se popeo gore, i zakucavši na vrata, ušao u kabinet. Kira je sedela u fotelji, kao i juče. Digla je oči i sa zebnjom i uznemirenošću mu se zagledala u lice.

„Dobro jutro, mala moja”, rekao je i prišao, poljubio joj ruke i seo u fotelju preko puta.

Stalno ga je ispitivački posmatrala, a onda ga je upitala.

„Jesi li umoran?”

„Da, malo. I moram opet da idem.”

„Da ti pripremim nešto?”

„Ne treba, hvala. Uno će mi sve pripremiti. Jedino možda ako bi mi okovratnik namirisala…”

Rumata je osetio kako se među njima pojavljuje zid laži. Isprva tanak, a posle sve deblji i čvršći. Za ceo život, gorko je pomislio. Sedeo je, pritvorivši oči, dok je ona oprezno mirisala raznim parfemima njegov raskošni okovratnik, obraze čelo, kosu. Posle toga je rekla: