Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Deleći komplimente i stežući ruke damama, Rumata se lagano kretao napred u prve redove doterane, namirisane gomile koja se obilato znojila. Blagorodno plemstvo je poluglasno razgovaralo. „Da, da, upravo ta kobila. Posekla se, ali neka budem proklet, ako je nisam izgubio na kocki te iste večeri don Keu.”… „A što se tiče bedara, blagorodni done, ona su odista neobičnog oblika. Kako je to rekao Curen… Hm-m-m… Brda prohladne pene… hm-m-m… ne, brežuljci prohladne pene… Sve u svemu, fantastična bedra.”… „A tada ja lagano otvaram prozor, uzimam kamu u zube i, zamislite samo, osećam, dragi moj, kako se rešetka poda mnom ugiba.”… „Lupio sam ga po zubima drškom mača, tako da se to sivo pseto dva puta preturilo preko glave. Možete da ga pogledate, eno ga, stoji tamo sa takvim izrazom lica kao da na to ima pravo.”… „…A don Tameo se ispovraćao na pod, okliznuo i uleteo glavom pravo u kamin.”… „A tada joj monah kaže: 'Ispričaj mi, lepotice, tvoj san'… Ha-ha-ha!”

Užasno uvredljivo, pomislio je Rumata. Ako me sada ubiju, ova gomila prostačina će biti poslednje što ću videti u svom životu. Samo iznenadnost. Spašće me iznenadnost. Mene i Budaha. Uloviti trenutak i iznenada napasti. Iznenaditi, ne dati mu da otvori usta, ne dati mu da me ubije, jer ja odista nemam za šta da umrem.

Probio se do vrata spavaonice i, pridržavajući obema rukama mačeve, lako savivši po etikeciji noge u kolenima, približio se kraljevoj postelji. Kralj je navlačio čarape. Ministar ceremonijala je, pritajivši disanje, pažljivo pratio pokrete veštih ruku dva sobara. Sa desne strane od razbacane postelje don Reba je nečujno razgovarao sa visokim, koščatim čovekom u vojnoj uniformi od sivog somota. To je bio otac Cupik, jedan od vođa arkanarskih jurišnika, pukovnik dvorske straže. Don Reba je bio iskusan dvoranin. Sudeći po njegovom licu, razgovarali su o nekakvim kobilama ili o dobročinstvima kraljeve rođake. A otac Cupik, kao vojnik i bivši bakalin, nije umeo da vlada svojim licem. Bio je natušten, grickao je usne, njegovi prsti na dršci mača su se skupljali i širili. Na kraju je najednom trgao obrazom, naglo se okrenuo i, kršeći sva pravila etikecije, krenuo iz spavaonice pravo na gomilu zapanjenih, od takvog nevaspitanja, dvorana. Don Reba je, smeškajući se sa izrazom izvinjavanja, bacio pogled na ovoga, a Rumata je, isprativši pogledom sivu figuru, pomislio: „Evo još jednog pokojnika.” Znao je za trvenja između don Rebe i sivog rukovodstva. Istorija mrkog kapetana Ernesta Rema mogla je uskoro da se ponovi.

Čarape su bile navučene. Sobari su se, povinujući se melodičnim naređenjima ministra ceremonija, sa strahopoštovanjem, na vrhovima prstiju, prihvatali kraljevih cipela. Tada se kralj, odgurnuvši sobare nogama, tako naglo okrenuo prema don Rebi, da mu se stomak, nalik na dobro nabijenu vreću, premestio sa jednog na drugo koleno.

„Dojadili su mi već vaši atentati!” histerično je počeo da viče. „Atentati! Atentati! Atentati!.. Noću hoću da spavam, a ne da se borim protiv ubica! Zašto ne možete da uradite da atentate pokušavaju danju? Loš ste vi ministar, Reba! Još samo jedna takva noć, i narediću da vas zadave! (Don Reba se poklonio spustivši šaku na srce). Posle atentata me boli glava!”

Iznenada je zaćutao i tupo se zagledao u svoj stomak. Momenat je bio odgovarajući. Sobari su se zbunili. Trebalo je pre svega obratiti pažnju na sebe. Rumata je oteo sobaru iz ruke desnu cipelu, spustio se pred kraljem na koleno i počeo sa poštovanjem da navlači cipelu na debelu, svilom obavijenu nogu. To je bila jedna od najdrevnijih privilegija Rumate — da sopstvenim rukama obuva desnu nogu krunisanih ličnosti Imperije. Kralj ga je posmatrao značajnim pogledom. U očima mu se pojavila iskra interesovanja.

„A, Rumata!” rekao je. „Još ste živi? A Reba mi je obećao da će vas zadaviti!” Počeo je da se kikoće. „On je loš ministar, taj Reba. Jedino što radi, to je da obećava. Obećao mi je da će uništiti otpor, a otpora je sve više. Nekakve sive idiote je dovukao u dvorac… Bolestan sam, a on je sve glavne lekare povešao.”

Rumata je završio sa navlačenjem cipele i, poklonivši se, povukao se dva koraka unazad. Uhvatio je na sebi pažljivi pogled don Rebe i pohitao je da licu da visokomeran izraz.

„Jako sam bolestan”, nastavio je kralj, „sve me boli. Hoću da se povučem. Odavno bih se već povukao, ali biste svi vi propali bez mene, ovnovi…”

Navukli su mu i drugu cipelu. Ustao je i odmah jeknuo, iskrivivši se i uhvativši se za koleno.

„Gde su lekari?” počeo je tužno da cmizdri. „Gde je moj dobri Tata! Obesili ste ga, budalo! A meni je od samog njegovog glasa bilo lakše! Ćutite, i sam znam da je bio trovač! I pljuckao sam na to! Šta sa tim, ako je trovač? On je bio le-kar! Shvatate li to, ubico? Lekar jednoga otruje, a drugoga izleči! A vi samo trujete! Najbolje bi bilo kada biste se i sami obesili! (Don Reba se poklonio, položivši šaku na srce i ostao u tom položaju.) Jer, sve ste povešali! Ostali su samo vaši šarlatani! I popovi, koji me napajaju svetom vodicom umesto lekovima… Ko će biti taj koji će mi napraviti miksturu? Ko će meni istrljati nogu mašću?”

„Gospodaru!” glasno je progovorio Rumata, i učinilo mu se da je u dvorcu sve zanemelo. „Dovoljno je da naredite, i najbolji lekar Imperije će biti u dvoru za pola sata!”

Kralj je zapanjeno počeo da ga posmatra. To je bio užasan rizik. Bilo bi dovoljno da don Reba da jedan mig… Rumata je fizički osetio, koliko ga pari očiju posmatra preko vrhova svojih strela — znao je on, zašto se pod tavanicom spavaonice nalaze nizovi okruglih otvora. Don Reba ga je takođe posmatrao sa izrazom učtive, ali isto tako i dobroćudne radoznalosti.

„Šta to znači?” gadljivo je upitao kralj. „No naređujem, no, gde je taj vaš lekar?”

Rumata se sav napeo. Učinilo mu se da mu vrhovi strela već probijaju lopatice.

„Gospodaru”, brzo je rekao, „naredite don Rebi da vam predstavi čuvenog lekara Budaha!”

Prema svemu, don Reba se ipak zbunio. Glavno je bilo rečeno, a Rumata je ostao živ. Kralj je prebacio pogled mutnih očiju na ministra odbrane krune.

„Gospodaru”, nastavio je Rumata, sada se više nikuda ne žureći i ponašajući se na odgovarajući način. „Znajući za vaše odista nepodnošljive patnje i sećajući se duga moga roda pred vladarima, pozvao sam iz Irukana čuvenog, visokoučenog lekara doktora Budaha. Na žalost, put doktora Budaha je bio prekinut. Sivi vojnici poštovanog don Rebe su ga uhvatili prošle nedelje i za njegovu daljnju sudbinu zna samo don Reba. Smatram da se lekar nalazi negde u blizini, najverovatnije u Veseloj Kuli, i nadam se da se čudnovata mržnja don Rebe prema lekarima još nije na najsudbonosniji način odrazila na sudbinu doktora Budaha.”

Rumata je ućutao, prestavši da diše. Čini se da se sve srećno završilo. Drži se, don Reba! Pogledao je ministra — i sledio se. Ministar odbrane krune uopšte nije bio zbunjen. On je klimnuo Rumati glavom sa lakim, roditeljskim prekorom. To Rumata nikako nije očekivao. Pa on je oduševljen, zapanjeno je pomislio Rumata. Zato se kralj ponašao upravo onako, kako je on i očekivao.

„Varalico!” zaurlao je. „Zadaviću te! Gde je doktor? Gde je doktor, pitam vas! Ćutati! Pitam vas, gde je doktor?”

Don Reba je iskoračio napred, ljubazno se smeškajući.

„Vaše veličanstvo”, rekao je, „vi ste odista srećan vladar, jer imate tako mnogo vernih podanika, da oni čak ponekad smetaju jedan drugome u težnji da vam budu na usluzi. (Kralj ga je tupo posmatrao). Neću da sakrijem; kao i sve, što se dešava u vašoj zemlji, znao sam i za blagorodnu zamisao žustroga don Rumate. Neću da krijem da sam poslao u susret doktoru Budahu naše sive vojnike — jedino zbog toga, da bih sačuvao poštovanja dostojnog čoveka u godinama od slučajnosti dalekoga puta. Neću da krijem ni to, da nisam hitao da predstavim Budaha irukanskog, vašem veličanstvu…”