Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Kako ste se usudili?” prekorno ga je upitao kralj.

„Vaše veličanstvo, don Rumata je mlad i isto tako neiskusan u politici, koliko je iskusan u blagorodnim porivima. On i ne zna na kakve je sve niskosti sposoban vojvoda irukanski u svojoj besnoj zlobi protiv vašeg veličanstva. Ali, vi i ja to znamo, gospodaru, zar ne? (Kralj je klimao glavom.) I zbog toga sam smatrao za neophodno da prvo izvršim kratku istragu. Ja ne bih nikuda žurio, ali ako vi, vaše veličanstvo (nizak poklon kralju), i don Rumata (pokret glavom prema Rumati) insistirate, onda će se još danas posle ručka doktor Budah, vaše veličanstvo pojaviti pred vama, da otpočne sa lečenjem.

„A vi niste glupi, don Reba”, rekao je kralj, porazmislivši malo. „Istraga — to nije loša stvar. To nikada ne može da smeta. Prokleti Irukanac…” Zastenjao je i ponovo se uhvatio za koleno. „Prokleta noga! No, znači posle ručka? Čekaćemo, čekaćemo.”

I kralj je, oslanjajući se na rame ministra ceremonija lagano krenuo u prestonu dvoranu pored zapanjenog Rumate. Kada je nestao u gomili dorana koji su se sklanjali pred njim, don Reba se prijateljski osmehnuo Rumati i upitao ga:

„Vi, ako ne grešim, noćas dežurate kod spavaće sobe princa?”

Rumata se ćutke poklonio.

Rumata je bez ikakvog cilja lutao po beskonačnim hodnicima i prelazima dvora, mračnim, vlažnim, koji su zaudarali na vlagu i amonijak, pored raskošnih, tepisima ukrašenih soba, pored prašnjavih kabineta sa uskim prozorima na kojima su se nalazile rešetke, pored magacina prepunih raznih nepotrebnih stvari sa pozlatom koja je otpadala. Ovde ljudi gotovo da nije ni bilo. Retko je koji dvoranin rizikovao da poseti ovaj lavirint u zadnjem delu dvora, gde su kraljevski apartmani neprimetno prelazili u kancelarije ministarstva odbrane krune. Ovde je bilo lako zalutati. Svi su se sećali slučaja, kada je patrola garde, obilazeći dvorac, bila preplašena sumanutim povicima čoveka, koji je kroz rešetke pružao ispružene ruke. „Spasite me!” vikao je čovek. „Ja sam dobar! Ne znam kako da se odavde izvučem! Dva dana ništa nisam jeo! Oslobodite me odavde!” (Deset dana je između ministra finansija i ministra dvora vođena živa prepiska, posle čega je doneta odluka da se rešetka iseče, i tokom tih deset dana nesrećni sobar je hranjen mesom i hlebom, koji su mu doturani na vrhu koplja.) Osim toga, ovde je bilo dosta opasno. U tesnim hodnicima sudarali su se pripiti gardisti koji su čuvali kralja i podnapiti jurišnici, koji su čuvali ministarstvo. Tukli su se očajnički, a kada bi tuča bila završena, razilazili su se, odnoseći ranjenike. Konačno, ovde je bilo i puno leševa. Za dva stoleća, ovde ih se nakupilo poprilično.

Iz duboke niše u zidu pojavio se jurišnik-stražar sa halebardom na gotovs.

„Zabranjeno je”, mračno je rekao.

„Šta se ti u to razumeš, budalo!” nemarno je rekao Rumata, uklanjajući ga rukom.

Čuo je kako jurišnik neodlučno trupka nogama iza njega, i najednom je uhvatio samoga sebe u tome kako uvredljive reči i nemarni pokreti ispadaju kod njega nekako refleksno, da se on čak i ne trudi da glumi nadmenog gospodina, već da je to u velikoj meri odista i postao. Zamislio je sebe takvoga na Zemlji, i najednom je osetio gađenje i stid. Zašto? Šta se to desilo sa mnom? Gde je nestalo vaspitano i gajeno od detinjstva poštovanje i poverenje prema sebi sličnima, prema čoveku, prema divnom biću, koje se zove 'čovek'? A meni više ništa ne može da pomogne, pomislio je sa užasavanjem. Jer, ja ih odista mrzim i prezirem… Ne sažaljevam ih, ne — mrzim ih i prezirem. Mogu koliko hoću da pravdam tupost i zverstvo ovoga momka, pored koga sam upravo prošao, socijalne uslove, strogo vaspitanje, sve šta hoću, ali ja sada jasno vidim da je to moj neprijatelj, neprijatelj svega što volim, neprijatelj mojih prijatelja, neprijatelj onoga što ja smatram za najsvetije. I ne mrzim ga teoretski, ne mrzim ga kao, kao 'tipičnog predstavnika', već ga mrzim lično, kao ličnost. Mrzim njegovo balavo lice, smrad njegovog neopranog tela, njegovu slepu vezu, njegovu zlobu prema svemu što prelazi granice polnih odnosa i pijančenja. Evo, on sada trupka, ta stoka, koju je još pre samo pola godine njegov debeli otac tukao, pokušavajući da ga privoli da trguje ubuđalim brašnom i ušećerenim džemom, sopće, bukovo drvo; pokušavajući da se priseti paragrafa loše nabubanih pravila i nikako ne može da se snađe da li treba da napadne blagorodnog dona halebardom, poviče 'straža!' ili jednostavno da odmahne rukom — jer, svejedno niko nikada neće saznati da je on ovuda prošao. I on će mahnuti na sve rukom, vratiće se u svoju nišu, gurnuće u usta komad kore za žvakanje i mljackaće, puštajući pljuvačku i cmokćući. I on ne želi da zna ništa na svetu, i ne želi ni o čemu da misli. Misliti! A čime je pa bolji orao naš, don Reba? Da, razume se, njegova psihologija je komplikovanija i refleksi su mu složeniji, ali misli su mu nalik na ove pune amonijaka i zločina hodnike dvora, i on je isto tako nezadrživo odvratan — jezivi zločinac i pauk bez srama i stida. Došao sam ovamo da volim ljude, da im pomognem da se isprave, da vide nebo. Ne, loš sam ja izviđač, pomislio je kajući se. Ja sam istoričar koji ni za šta nije. I kada sam to samo uspeo da upadnem u močvaru, o kojoj je govorio don Kondor? Zar bog ima pravo na neko drugo osećanje, osim na sažaljenje?

Iza njega se začulo užurbano trupkanje čizama po hodniku. Rumata se okrenuo i spustio ruke na drške mačeva. Ka njemu je trčao don Ripat, držeći u ruci komad papira.

„Don Rumata!… Don Rumata!…” počeo je da viče još iz daljine promuklim šapatom.

Rumata je ostavio mačeve. Pritrčavši mu, don Ripat se osvrnuo i prošaptao mu jedva čujno na uvo:

„Tražim vas već čitav jedan sat. U dvoru je Vaga Točak! Razgovara sa don Rebom u ljubičastim odajama.”

Rumata je čak za tren i zažmurio. Posle je, udaljivši se malo, rekao sa učtivim čuđenjem:

„Mislite na čuvenog razbojnika? Ali, on je ili pogubljen, ili je čak i sasvim izmišljen.”

Poručnik je olizao suve usne.

„On postoji. U dvoru je… Mislio sam da će vas to interesovati.”

„Najdraži moj don Ripate”, podvlačeći reči, rekao je Rumata, „mene interesuju glasine. Spletke, Vicevi… Život je tako dosadan… Vi me, očigledno, pogrešno shvatate… (Poručnik ga je pogledao izbezumljenim očima). Razmislite i sami — šta se mene tiču prljave veze don Rebe, koga ja, uostalom, i suviše poštujem, da bih ga osuđivao? I onda, izvinite me, ali u žurbi sam… Čeka me jedna dama.”

Don Ripat je ponovo olizao usne, nevešto se poklonio i postrance počeo da se udaljava. Rumati je najednom pala na pamet srećna misao.

„Uzgred budi rečeno, dragi moj”, pozvao ga je, „kako vam se dopala sitna intriga, koju smo izveli jutros sa don Rebom?”

Don Ripat se spremno zaustavio.

„Jako smo zadovoljni”, rekao je.

„Zar ne, bilo je to divno?”

„To je bilo fantastično! Sivi oficiri su obradovani, što ste konačno otvoreno prešli na našu stranu. Tako pametan čovek kao što ste vi, don Rumata, a muva se sa baronima, sa blagorodnim izrodima…”

„Dragi moj Ripate!” visokoparno je rekao Rumata, okrećući se da krene. „Vi zaboravljate, da sa visine mog porekla nema razlike čak ni između kralja i vas. Do viđenja.”

Krenuo je širokim korakom po hodnicima, samouvereno skrećući u poprečne prolaze i ćutke uklanjajući sa puta stražare. On još nije shvatao šta će da uradi, ali je shvatao da je to odista začuđujući, redak slučaj. On mora da čuje razgovor između dva pauka. Nije tek onako don Reba obećavao za živog Vagu četrdeset puta više, nego za mrtvoga…

Iza ljubičastih zavesa u susret su mu krenula dva poručnika sa isukanim mačevima u rukama.