Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Kralj je pogledao don Rebu. Reba se smeškao.

„Ti si bitanga”, rekao je kralj lekaru neprijatnim glasom. „Seljačina. Glavonja odvratni.” Uzeo je pehar… „Kada te odalamim ovim peharom po zubima…” Zavirio je u pehar. „A ako mi bude muka?”

„Moraće da se ponovi, vaše veličanstvo”, tužno je rekao Budah.

„No, dobro, bog neka je sa nama”, rekao je kralj i već prineo pehar ustima, kada ga je najednom odmakao, tako da se malo tečnosti prosulo na čaršav na stolu. „No, popij prvo sam! Znam ja vas, Irukance, vi ste i svetog Miku Varvarima predali! Pij, kada ti se kaže!”

Budah je sa uvređenim izrazom lica uzeo pehar i otpio nekoliko gutljaja.

„No, kako je?” upitao je kralj.

„Gorko, vaše veličanstvo”, prigušenim glasom je izgovorio Budah. „Ali moraćete da popijete.”

„Mora-ti, mo-ra-ti…” počeo je da gunđa kralj. „I sam znam šta moram da radim. Daj to ovamo. No, eto, pola pehara je popio dograbio je…”

U jednom dahu je ispraznio pehar. Duž stola su se začuli povici saučešća — i najednom se sve smirilo. Kralj kao da se skamenio otvorenih ustiju. Iz očiju su počele da mu liju suze. Pocrveneo je, a zatim poplaveo. Ispružio je nad stolom ruku, grozničavo nešto hvatajući prstima. Don Reba mu je brzo strpao u ruku kiseli krastavac. Kralj je ćutke bacio krastavac u lice don Rebi i ponovo ispružio ruku.

„Vina…” prodahtao je.

Neko je pojurio, dodao bokal. Kralj je, besno okrećući oči, glasno klokotao. Crvene struje su mu se slivale na belu košulju. Kada je bokal bio prazan, kralj ga je bacio u Budaha, ali ga je promašio.

„Strvino!” rekao je neočekivanim basom. „Zašto si me ubio? Malo su vas vešali! Crkao, da bog da!”

Zaćutao je i počeo da pipa koleno.

„Boli!” počeo je da cmizdri pređašnjim glasom. „I ipak boli!”

„Vaše veličanstvo”, rekao je Budah. „Da bi se bolest izlečila, potrebno je piti ovu miksturu svakodnevno najmanje nedelju dana…”

U kraljevom grlu je nešto zapištalo.

„Napolje!” zaurlao je. „Svi napolje!”

Dvorani su, obarajući fotelje, u gomili potrčali ka vratima.

„Na-po-lje!…” urlao je besno kralj. Obarajući posuđe sa stola.

Istrčavši iz sale, Rumata je uleteo iza neke teške draperije da se kliberi. Iza susedne draperije takođe se čuo kikot — neko se smejao štucajući, gubeći dah, pišteći.

Dežurstvo kraj spavaonice princa otpočinjalo je u ponoć, i Rumata je odlučio da ode kući, da vidi da li je tamo sve u redu i da se presvuče. Ulice su bile pogružene u čarobnu tišinu, krčme su bile zatvorene. Na raskrsnicama su stajale, zveckajući gvožđem, grupe jurišnika sa fenjerima u rukama. Jurišnici su ćutali i kao da su nešto očekivali. Nekoliko puta su prilazili Rumati, zagledali se u njega i, prepoznavši ga, isto ga tako ćutke propuštali. Kada je do kuće preostajalo još jedno pedesetak koračaji, za njim je krenula grupa nekakvih sumnjivih ličnosti. Rumata se zaustavio, počeo da larma kanijama i mačevima, i ovi su zaostali, ali se tog istog časa u pomrčini začulo kako je zaškripala tetiva samostrela. Rumata je brzo krenuo dalje, držeći se zidova, okrenuo ključ u bravi, stalno osećajući da su mu leđa nezaštićena i sa olakšanjem uleteo u hol.

U holu su se okupile sve sluge, naoružane čime je ko mogao. Ispostavilo se da je neko već u više mahova pokušavao da prodre kroz vrata. Rumati se to nije dopalo. „A kako bi bilo da ne idem?” pomislio je. „Đavo neka ga nosi, tog princa.”

„Gde je baron Pampa?” upitao je.

Uno, uzbuđen do krajnosti, sa samostrelom o ramenu, odgovorio mu je da se baron probudio još u podne, popio sav raso koji je bio u kući i ponovo otišao da se veseli. Posle je, snizivši glas, izvestio da je Kira jako uznemirena i da je ne jednom pitala za gazdu.

„Dobro”, rekao je Rumata i naredio slugama da se postroje.

Slugu je bilo šest, ne računajući kuvaricu — to su sve bili ljudi koji su prošli kroz sito i rešeto, koji su umeli da se tuku po ulicama. Sa sivima se oni, razume se, neće sukobljavati, preplašiće se gneva svemoćnog ministra, ali protiv odrpanaca noćne armije mogu da se izbore, tim pre što će razbojnici te noći tražiti lak plen. Dva samostrela, četiri halebarde, teški mesarski noževi, metalne kape, vrata po običaju okovana gvožđem… Ili da možda ipak ne ide?

Rumata se popeo gore i na prstima ušao u Kirinu sobu. Kira je spavala obučena, skupivši se kao mače na neraspremljenom krevetu. Rumata je postojao nad njom sa svetiljkom u ruci. Da ide ili ne? Užasno bi želeo da ode. Pokrio je pledom, poljubio u obraz i vratio se u kabinet. Mora da ide. Ma šta se dešavalo, izviđač mora da bude u centru događaja. I istoričari će od toga imati koristi. Osmehnuo se, skinuo sa glave obruč, pažljivo izbrisao jelenskom kožicom objektiv i ponovo ga stavio na glavu. Posle je pozvao Una i naredio mu da mu donese vojnu uniformu i očišćeni metalni šlem. Ispod košulje, direktno na majicu navukao je, ježeći se od hladnoće, metalnoplastičnu košulju, napravljenu u obliku metalne oklopne košulje (ovdašnje metalne košulje su dobro branile od mača i od noža, ali ih je strela samostrela probijala kao od šale). Zatežući opasač sa metalnim ukrasima, rekao je Unu:

„Slušaj me, mali. Tebi verujem više nego svima ostalima. Ma šta se ovde desilo, Kira mora ostati živa i neozleđena. Neka izgori kuća, neka sav novac opljačkaju, ali Kiru mi čuvaj. Odvedi je ako treba po krovovima, po podrumima, kako god hoćeš, ali je sačuvaj. Jesi li me shvatio?”

„Shvatio sam”, rekao je Uno. „Ne bi trebalo danas da idete…”

„Slušaj me. Ako se ne vratim kroz tri dana, povedi Kiru i odvedi je u sajvu, u Štucavu šumu. Znaš li gde je to? No, eto, u Štucavoj šumi ćeš pronaći Pijani Brlog, ta koliba se nalazi u blizini samoga puta. Koga god upitaš — pokazaće ti. Samo pazi koga pitaš. Tamo ćeš naći jednog čoveka, zove se otac Kabani. Ispričaćeš mu sve. Jasno?”

„Jasno. Samo, bilo bi bolje da nikuda ne idete…”

„I ja bi to najviše voleo. Ali ne mogu: služba… No, pazi.”

Lupio je dečaku čvrgu u nos i osmehnuo se na njegov nevešti osmejak. Dole je održao govor slugama, izašao kroz vrata i ponovo se našao u pomrčini. Iza njegovih leđa zagrmele su reze.

Prinčeve odaje su se u sva doba loše čuvale. Lako je moguće da upravo zbog toga nikada niko nije ni pokušavao da napadne arkanarske prinčeve. A posebno se niko nije interesovao za sadašnjeg princa. Nikome na svetu nije bio potreban ovaj jedan plavooki dečak, koji je ličio na bilo koga, samo ne na svoga oca. Dečak se dopao Rumati. Vaspitavan je jako loše, i zbog toga je bio snalažljiv, nije bio surov, nije podnosio — prema svemu instinktivno — don Rebu, voleo je naglas da peva raznovrsne pesmice na reči Gurena i da se igra brodovima. Rumata je poručivao za njega iz metropole knjige sa slikama, pričao mu o zvezdanom nebu i jednom za svagda osvojio dečaka pričom o letećim brodovima. Za Rumatu, koji je retko kada imao veze sa decom, desetogodišnji princ je predstavljao suprotnost svim slojevima ove divlje zemlje. Upravo iz takvih običnih, plavookih dečačića, jednakih u svim slojevima, izrastali su kasnije i zverstva, i neznanje, i pokornost, a u njima, u toj deci, nije bilo nikakvih ni tragova, ni začetaka svih tih gadosti. Ponekad je mislio kako bi to bilo divno, kada bi sa planete nestali svi ljudi stariji od deset godina.

Princ je već spavao. Rumata je primio dežurstvo — postojao je malo sa gardistom koga je smenjivao kraj dečaka koji je spavao, izvršavajući složene pokrete obnaženim mačem koje je zahtevala etikecija, po tradiciji proverio da li su svi prozori zatvoreni, da li su dadilje na svojim mestima, da li u svim odajama gore svetiljke, vratio se u predsoblje, odigrao sa gardistom partiju domina i zainteresovao se šta misli blagorodni don o onome što se odigrava u gradu. Blagorodni don, veoma pametan čovek, duboko se zamislio i rekao da mu se čini da se običan narod priprema za praznovanje dana svetog Mike.