Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Nije uspeo da dovrši misao. O vrata su sa pomamnim povicima: „Otvorite! Dežurni, otvorite!” počeli da lupaju pesnicama. Rumata je otvorio rezu. U prostoriju je uleteo poluobučeni, modar od straha čovek, uhvatio Rumatu za okovratnik košulje i počeo da vuče, drhteći:

„Gde je princ? Budah je otrovao kralja! Irukanski špijuni su digli ustanak u gradu! Spasavajte princa!”

To je bio ministar dvora, čovek glup i krajnje odan. Odgurnuvši Rumatu, on je pojurio u prinčevu spavaću sobu. Počele su da ciče žene. A kroz vrata su već nadirali, isturivši napred zarđale halabarde, jurišnici u sivim košuljama, oznojenih njuški. Rumata je izvukao mačeve.

„Nazad!” rekao je hladno.

Iza njegovih leđa, iz spavaće sobe začuo se kratak, prigušeni vapaj. Loše stoje stvari, pomislio je Rumata. Ništa ne shvatam. Odskočio je u ugao i zagradio se stolom. Jurišnici su, teško dašćući, ispunili sobu. Nakupilo ih se jedno petnaestak. Napred se progurao poručnik u sivoj, tesnoj uniformi, sa mačem u ruci.

„Don Rumata?” upitao je, gubeći dah. „Uhapšeni ste. Predajte mi svoje mačeve.”

Rumata se uvređeno nasmejao.

„Uzmite ih”, rekao je, bacajući pogled na prozor.

„Uhvatiti ga!” dreknuo je oficir.

Petnaest uhranjenih trutova sa sekirama — to i nije baš previše za čoveka koji vlada veštinama borbe, pogotovu još ako se uzme u obzir da će se za njih ovde znati tek za tri stoleća. Gomila je naletela i odbila se nazad. Na podu je ostalo nekoliko sekira, dva jurišnika su se zgrčila i, oprezno pritiskajući na želuce uganute ruke, povukli se u zadnje redove. Rumata je u potpunosti vladao kružnom odbranom, kada se pred napadačima kao svetlucava zavesa počeo da vrti čelik i kada se činilo da je nemoguće probiti se kroz tu zavesu. Jurišnici su se, teško dašćući, neodlučno zgledali. Zaudarali su na pivo i beli luk.

Rumata je odmakao sto i oprezno prišao prozoru. Neko iz zadnjih redova je bacio nož, ali je promašio. Rumata se ponovo nasmejao, stavio nogu na ragastov i rekao:

„Ako pokušate još jednom — ruke ću početi da vam sečem. Poznajete me dobro.”

Poznavali su ga. Jako su ga dobro poznavali, i nijedan od njih se nije ni pomerio sa mesta, bez obzira na psovke i naredbe oficira, koji se, uzgred budi rečeno, takođe držao jako oprezno. Rumata je stao na ragastov, nastavljajući i dalje da preti mačevima, i tog istog časa ga je iz pomrčine, iz dvorišta, udarilo u leđa teško kolje. Udarac je bio strašan. On nije probio metalnoplastičnu košulju, ali je oborio Rumatu sa ragastova i bacio ga na pod. Mačeve Rumata nije ispustio, ali koristi od njih više nije bilo. Gomila se odmah sručila na njega. Svi zajedno su bili teški sigurno više od jedne tone, ali su smetali jedan drugome i njemu je ipak pošlo za rukom da stane na noge. Udario je pesnicom nečije mokre usne, neko je kao zec počeo da mu pišti pod rukom, a on je udarao i udarao laktovima, pesnicama, ramenima (odavno se nije osećao tako slobodno), ali nije mogao da ih smakne sa sebe. Na jedvite je jade, vukući za sobom gomilu tela, prišao vratima, usput se saginjući i odbacujući jurišnike koji su se hvatali za njega. Posle je osetio jak udarac u rame i pao je na leđa, dok su se pod njim koprcali prignječeni, ponovo je ustao, nanoseći kratke, ali jake udarce, od kojih su jurišnici, razmahujući rukama i nogama, teško udarali o zidove, već se videlo pred njim unakaženo od straha lice poručnika, koji je ispred sebe ispružio ispražnjeni samostrel, ali su se upravo tog časa vrata otvorila, i u susret su mu krenule nove oznojene njuške. Nabacili su mrežu na njega, stegli konopce na nogama i oborili ga na pod.

Odmah je prestao da se brani, čuvajući snagu. Jedno vreme su ga udarali čizmama — usredsređeno, ćutke, uživajući pri tome. Posle su ga dograbili za noge i povukli. Dok su ga vukli pored otvorenih vrata spavaće sobe, uspeo je da vidi ministra dvora, prikovanog za zid kopljem, i gomilu okrvavljenih čaršava na postelji. „Pa ovo je prevrat!” pomislio je. „Jadno dete…” Povukli su ga niz stepenice, i tada je izgubio svest.

Ležao je na brežuljku prekrivenim travom i posmatrao oblake, koji su plovili po dubokom, plavom nebu. Osećao se divno i mirno, ali na susednom brežuljku se nalazio jezivi bol. On je bio van njega a istovremeno i u njemu, naročito u desnom boku i potiljku. Neko je dreknuo: „Je li crkao, šta li? Glave ću vam poskidati!” I tada se sa neba sručila masa ledene vode. Odista je ležao na leđima i gledao u nebo, samo ne na brežuljku već u bari i nebo nije bilo sivo, već olovno crno, obasjano nečim crvenim. „Ništa”, rekao je drugi glas. „Živ je, očima koluta.” To sam ja živ pomislio je. To oni o meni. To ja kolutam očima. Ali, zašto se to podsmevaju? Jesu li to možda odlučili da govore ljudski? Pored njega je neko počeo da se meškolji teško počeo da šljapka po vodi. Na nebu se pojavila silueta glave u špicastoj kapi.

„No, blagorodni done, hoćete li sami krenuti, ili da vas vučemo?”

„Odvežite mi noge”, ljutito je rekao Rumata, osećajući oštar bol u razbijenim usnama. Prešao je jezikom po njima. No, i to su mi usne. Valjuške, a ne usne.

Neko je počeo da se muva oko njegovih nogu, bezobzirno ih vukući i cimajući. Oko njega su poluglasno vođeni razgovori.

„Dobro ste ga udesili…”

„Nego šta, samo što nije kidnuo… Začaran je, strele se od njega odbijaju…”

„Znao sam jednog takvog, možeš i sekirom da ga tučeš, ništa mu nije.”

„To je sigurno bila nekakva seljačina…”

„No, seljačina…”

„U tome i jeste stvar. A ovaj je blagorodne krvi.”

„Majka te ubila!… Ala ste čvorove zavezali, ne možeš da se snađeš… Dajte svetlost ovamo.”

„A ti to nožem.”

„Joj, braćo, ne odvezujte ga. Ako ponovo počne da zamahuje na nas… Umalo mi glavu nije razmrskao.”

„Dobro, neće valjda početi…”

„Vi, braćo, kako hoćete, a ja sam ga kopljem tukao odista. Pa tako sam i oklope probijao.”

Zapovednički glas iz pomrčine je dreknuo:

„Hoćete li već jednom?”

Rumata je osetio da su mu noge slobodne, napeo se i seo. Nekoliko nabijenih, niskog rasta jurišnika ga je ćutke posmatralo kako se pretura po bari. Rumata je stegao vilice od stida i poniženja. Počeo je da pomera lopaticama. Ruke su mu bile vezane za leđima, i to tako, da čak nije shvatao gde su mu laktovi, a gde šake. Sakupio je svu snagu, trzajem ustao na noge i takoreći odmah izgubio svest od jezivog bola u boku. Jurišnici su počeli da se smeju.

„Ovaj sigurno neće pobeći”, rekao je jedan.

„Da, neće, majka ga ubila…”

„Šta je done, nije slatko? a?”

„Dosta lupetanja”, progovorio je iz pomrčine zapovednički glas. „Dođite ovamo, don Rumata.”

Rumata je krenuo prema glasu, osećajući kako se zanosi. Odnekud se pojavio čovek sa bakljom, krenuo ispred njega. Rumata je prepoznao mesto: to je bilo jedno od mnogobrojnih dvorišta ministarstva odbrane krune, negde kraj kraljevskih konjušnica. Brzo je shvatio — ako ga povedu nadesno, onda ga znači vode u Kulu, u mučilište. Ako ga povedu nalevo — onda ga znači vode u kancelariju. Protresao je glavom. Ništa, pomislio je. Kada sam živ, onda ćemo se još znači boriti. Skrenuli su ulevo. Neće znači odmah, pomislio je Rumata. Biće prvo istraga. Jeziva stvar. Ako je već stvar stigla i do istrage, za šta onda mogu da me optuže? Čini mi se da je jasno. Pozivanje trovača Budaha, trovanje kralja, zavera protiv krune… Lako je moguće čak i ubistvo princa. I, razume se, špijunaža u korist Irukana, Soana, varvara, barona, Svetog Ordena i tako dalje i tako dalje… Odista je čudno kako sam uopšte i živ. Znači, još je nešto smislila ona bela gljiva.