Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Meni ne”, rekao je Rumata. „Ali vama može da se desi.”

Don Reba je jedno vreme razmišljao.

„Dobro”, rekao je. „Očigledno je da ću ipak morati da otpočnem ja. Dajte da pogledamo gde je sve i u čemu je bio zapažen don Rumata Astorski za pet godina svog zagrobnog života u Arkanarskoj kraljevini. A posle ćete mi objasniti smisao svega toga. Slažete li se?”

„Ne bih želeo da dajem obećanja koja ne mogu da ispunim”, rekao je Rumata, „ali vas slušam sa interesovanjem.”

Don Reba je, počevši da pretura po svom pisaćem stolu, izvukao odatle list punijeg papira i, podigavši veđe, bacio pogled na njega.

„Neka vam je znano”, počeo je on, prijateljski se češkajući, „neka vam je znano, da sam ja, ministar odbrane arkanarske krune, preduzeo akcije protiv takozvanih knjigočataca, učenih i drugih nekorisnih i štetnih po državu ljudi. Te moje akcije naišle su na čudnovatu kontraakciju. Dok mi je sav narod koji je listom, jednim porivom, kralju, a takođe arkanarskim tradicijama odan, pomogao: predavao one koji su se prikrili, sam presuđivao, ukazivao na sumnjive, koji su umakli mojoj pažnji — u to isto doba je neko nepoznati, ali veoma energičan pri tome, krao ispred našeg nosa i prebacivao van granica naše kraljevine, najteže, najopasnije i najodvratnije zločince. Tako su nam umakli: bezbožni astrolog Bagir Kisenski; zločinac-alhemičar Sinda, koji je povezan, kako je to dokazano, sa nečistom silom i irukanskim vlastima; odvratan pamfletista Curen koji remeti mir, kao i niz drugih, nižih rangom od njega, zločinaca. Negde je nestao poludeli čarobnjak i mehaničar Kabani. Neko je utrošio čitavu gomilu zlata, da bi onemogućio gnev narodni u odnosu na bogomrske špijune i trovače, bivše glavne lekare njegovog veličanstva. Neko je, pri odista fantastičnim okolnostima, koje nas teraju da se ponovo prisetimo neprijatelja roda ljudskog, oslobodio iz zatvora čudovišnog razvratnika i trovača narodnih duša, atamana seljačke pobune Aratu Grbatog…” Don Reba se zaustavio i, pokrećući kožu na čelu, značajno pogledao Rumatu. Rumata se, podigavši glavu prema tavanici, maštalački osmehnuo. Aratu Grbatog je oteo on, doletevši po njega helikopterom. Na čuvare je to ostavilo fantastičan utisak. Na Aratu, uzgred budi rečeno takođe. A ipak sam junačina, pomislio je. Dobro sam radio.

„Da znate i to”, nastavio je don Reba, „da se spomenuti ataman Arata sada nalazi na čelu pobunjenika u istočnim oblastima metropole, obilno pri tome prolivajući blagorodnu krv i ne osećajući nestašicu ni u novcu, ni u oružju.”

„Verujem”, rekao je Rumata. „Odmah mi se učinilo da je odlučan čovek.”

„Znači, priznajete?” istog časa ga je upitao don Reba.

„Šta to?” začudio se Rumata.

Jedno vreme su gledali jedan drugome u oči.

„Nastavljam”, rekao je don Reba. „Za spasavanje tih razvratnika vi ste, don Rumata, po mojim skromnim i nepotpunim proračunima, potrošili najmanje tri puda zlata. Ne govorim o tome, da ste se pri tome zanavek oskrnavili družeći se sa nečistom silom. Ne govorim takođe ni o tome, da za sve vreme vašeg boravka u granicama Arkanarske države niste dobili iz svojih estorskih poseda nijednu bakarušu, a i zašto bi? Zašto snabdevati novcem pokojnika, pa makar i najrođenijeg? Ali, to vaše zlato!”

Otvorio je kutiju, koja se nalazila pod papirima na stolu i izvukao iz nje pregršt zlatnika koji su bili sa profilom Paca Šestog.

„Već bi i samo ovo zlato bilo dovoljno da vas spalimo na lomači!” zavapio je. „To je đavolsko zlato! Ljudske ruke nisu u stanju da proizvedu metal takve čistoće!”

Bušio je Rumatu pogledom. Da, velikodušno je pomislio Rumata, tu je on odista jak. Na to odista nismo ni mislili. I, mora se priznati, to je on prvi primetio. To treba uzeti u obzir… Reba se najednom ponovo pokunjio. U njegovom glasu su se čule očinske note pune saučešća:

„I sve u svemu, vi se ponašate dosta neoprezno, don Rumata. Stalno sam se brinuo za vas… Kakav ste samo duelant, kakav kavgadžija! Sto dvadeset i šest dvoboja za pet godina! I nijedan mrtav… Na kraju krajeva, iz toga su mogli da se izvuku barem neki zaključci. Ja sam ih, barem izvukao. I ne samo ja. Ove noći na primer, brat Aba — o pokojnicima ne valja govoriti loše, ali to je bio odista jako surov čovek, jedva sam ga podnosio, moram to da priznam… No, eto, brat Aba je izdvojio za vaše hapšenje ne najveštije borce, već one najdeblje i najjače. I bio je u pravu. Nekoliko iščašenih ruku, nekoliko prignječenih vratova, izbijene zube, da ne računamo… i vi ste ovde! A niste mogli da ne znate da se borite za svoj život. Vi ste majstor. Vi ste, više nego sigurno najbolji mač imperije. Vi ste, u to nema sumnje, prodali dušu đavolu, jer čovek samo u paklu može da nauči te neverovatne, kao iz bajke, načine borbe. Ja sam čak spreman da dozvolim, da vam je ta veština bila data sa tim, da ne ubijate nikoga. Iako je teško pretpostaviti zašto bi đavolu bio potreban takav uslov. Ali, neka se u tome snalaze naši skolastici…”

Prekinulo ga je skičanje praseta. Nezadovoljno je bacio pogled prema ljubičastim draperijama. Iza draperija su se tukli. Čuli su se tupi udarci, pištanje: „Pustite! Pustite!” i još nekakvi promukli glasovi, psovke, povici na nepoznatom narečju. Posle se draperija sa treskom prekinula i pala. U kabinet je uleteo i pao na kolena nekakav čovek, ćelav, okrvavljene brade, divlje iskolačenih očiju. Iza draperije su se pojavile ogromne šape, dograbile čoveka za noge i povukle ga nazad. Rumata ga je prepoznao: to je bio Raduh. Divlje je urlao:

„Prevarili su me!… Prevarili su me!… Pa to je bio otrov! I zašto samo?…”

Odvukli su ga u pomrčinu. Neko u crnom je brzo prihvatio i nanovo zakačio draperiju. U tišini koja je zavladala iza draperije začuli su se odvratni zvuci — neko je povraćao. Rumata je shvatio.

„Gde je Budah?” upitao je resko.

„Kao što vidite, desila mu se nezgoda”, odgovorio je don Reba, ali se videlo da je zbunjen.

„Ne varajte me”, rekao je Rumata. „Gde je Budah!”

„Ah, don Rumata”, rekao je don Reba, odmahujući glavom. Odmah se oporavio. „Šta će vam Budah? Da nije kojim slučajem vaš rođak? Jer, vi ga nikada niste čak ni videli!”

„Slušajte me Reba”, rekao je Rumata besno. „Ne šalim se! Ako se Budahu bilo šta desi, crćićete kao pas. Zadaviću vas.”

„Nećete uspeti”, brzo je rekao don Reba. Bio je bled.

„Budala ste, Reba. Vešt ste intrigant, ali još ništa ne shvatate. Nikada u životu se još niste prihvatili tako opasne igre kao što je ova. Čak i ne znate koliko je opasna.”

Don Reba se skupio za stolom, oči su mu gorele kao ugljevlje. Karte su otvarane. Sada je odlučivano ko će biti gazda u igri. Rumata se napeo, spreman na skok. Nikakvo oružje — ni koplje, ni strela — ne ubija momentalno. Ta misao se jasno videla na fizionomiji don Rebe. Starac koji je patio od šuljeva hteo je da živi.

„No, šta vam je, odista”, rekao je plačljivim glasom. „Posedeli smo, porazgovarali… Pa živ je vaš Budah, smirite se, živ je i zdrav. On će još i da me leči. Ne treba padati u vatru.”

„Gde je Budah?”

„U Veseloj Kuli.”

„Potreban mi je.”

„Meni je takođe potreban, don Rumata.”

„Slušajte Reba”, rekao je Rumata, „ne ljutite me. I prestanite da se pretvarate. Vi me se bojite. I pravilno radite. Budah pripada meni, da li vam je jasno? Meni!”#

Sada su obojica stajali. Reba je bio strašan. Posiveo je usne su mu se grčevito tresle, nešto je mrmljao pljujući oko sebe.

„Balavče!” prosiktao je. „Ja se nikoga ne bojim! Ja sam taj, koji može da te zgazi kao pijavicu!”

Najednom se okrenuo i trgao goblen, koji mu je visio iza leđa. Pojavio se široki prozor.