Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Gledaj!”

Rumata je prišao prozoru. On je gledao na trg pred dvorom. Već je počinjalo da sviće. U sivo nebo se dizao dim požara. Na trgu su ležali leševi. A u centru trga se crneo nepokretan kvadrat. Rumata se zagledao. To su bili konjanici, koji su stajali u nestvarno preciznom poretku, u dugačkim crnim kabanicama, u crnim kapuljačama, koje su im skrivale oči, sa crnim trouglastim štitovima na levoj ruci i sa dugačkim kopljima u desnicama.

„Mo-lim!” rekao je don Reba glasom koji je od zvanjao. Tresao se. „Smirena deca gospoda našega, konjica Svetog Ordena. Iskrcala se noćas u arkanarskoj luci da bi ugušila varvarsku pobunu noćnih bandita Vage Točka koji su se udružili sa trgovcima, koji su zaboravili šta su! Ustanak je ugušen. Sveti Orden vlada gradom i zemljom, od sada Arkanarskom oblašću Ordena…”

Rumata se nervozno počešao po potiljku. To je već nešto pomislio je. Eto za koga su, znači, popločavali put nesrećni trgovci. To je odista prava provokacija! Don Reba je svečano iskezio zube.

„Mi se još ne poznajemo”, nastavio je tim istim ulagivačkim glasom. „Dozvolite da vam se predstavim; namesnik Svetog Ordena u arkanarskoj oblasti, episkop i borbeni magistar rab božji Reba!”

A mogao sam da se setim, pomislio je Rumata. Tamo, gde vlada sivilo, na vlast uvek dolaze crni. Eh, istoričari, repom vas treba po glavi… Stavio je ruke na leđa i počeo da se njiše sa prstiju na petu.

„Sada sam premoren”, rekao je gadljivo. „Hoću da spavam. Da se okupam u vreloj vodi i sperem sa sebe krv i bale vaših glavoseča. Sutra… ili tačnije, danas… recimo jedan sat posle izlaska sunca, doći ću u vašu kancelariju. Naređenje za oslobođenje Budaha mora da me već čeka.”

„Ima ih dvadeset hiljada!” povikao je don Reba, pokazujući prstom kroz prozor.

Rumata se namrgodio.

„Malo tiše, molim vas”, rekao je. „I zapamtite, Reba: odlično znam da vi niste nikakav episkop. Vidim vas skroz. Običan ste izdajnik i nevešti, jeftini intrigant…” Don Reba je olizao usne, oči su mu postale nekako staklaste. Rumata je nastavio: „Nemilosrdan sam. Za svaku podlost učinjenu mene ili mojim prijateljima odgovaraćete mi lično. Uzmite u obzir da vas mrzim. Podnosiću vas, ali ćete morati da naučite da mi se na vreme sklanjate sa puta. Jeste li me shvatili?”

Don Reba je rekao brzo, sa osmehom i izrazom krivca:

„Želim samo jedno. Želim da budete uz mene, don Rumata. Ne mogu da vas ubijem. Ne znam zašto, ali ne mogu.”

„Bojite me se”, rekao je Rumata.

„Da, bojim vas se”, složio se don Reba. „Možda ste čak i satana. Možda ste i sin boga. Ko to zna? A možda ste čovek iz moćnih prekomorskih zemalja: priča se da takve postoje… Čak i ne pokušavam da bacim pogled u bezdan, koji vas je izbacio na površinu. Vrti mi se u glavi, i osećam da padam u jeres. Ali, i ja mogu vas da ubijem. U bilo kom trenutku. Sada. Sutra. Juče Shvatate li to?”

„To me ne interesuje”, rekao je Rumata.

„A šta onda? Šta vas interesuje?”

„Ništa me ne interesuje”, rekao je Rumata. „Jednostavno se zabavljam. Nisam ni đavo, a nisam ni bog, ja sam kavaljer Rumata Estorski, koji je opterećen kapricima i predrasudama i koji je naviknut na slobodu u svakom smislu. Da li ste zapamtili?”

Don Reba se već bio osvestio. Obrisao je znoj maramicom i prijatno se osmehnuo.

„Cenim vašu upornost”, rekao je. „Na kraju krajeva, vi takođe težite nekim idealima. I ja poštujem te ideale, iako ih ne shvatam. Drago mi je što smo se objasnili. Lako je moguće da ćete mi jednom izložiti svoje poglede, i nije isključeno da ćete me naterati da revidiram svoje stavove. Ljudi su skloni da prave greške. Možda grešim i težim pogrešnom cilju, radi koga ne bi vredelo raditi tako usrdno i nekoristoljubivo, kao što to ja radim. Ja sam čovek širokih pogleda, i lako mogu da zamislim, da ću jednom raditi rame uz rame sa vama…”

„Videćemo”, rekao je Rumata i krenuo ka vratima. No, pravi gmizavac! — pomislio je. I to mi je neki saradnik. Rame uz rame…

Grad je obuzeo neopisivi užas. Crvenkasto jutarnje sunce osvetljavalo je puste ulice, ruševine koje su se još dimile, odvaljene kapke, provaljena vrata. U prašini su se krvavo presijavali komadići stakla. Nebrojena jata vrana spustila su se na grad, kao na čisto polje. Na trgovima i raskrsnicama po dvojica i trojica stajali su konjanici u crnom i lagano su okretali u sedlima tela, gledajući kroz proreze u nabijenim na čelo kapuljačama. Sa stubova zabijenih u zemlju na brzu ruku, visila su na lancima ugljenisana tela nad ugašenim lomačama. Činilo se da u gradu nije ostalo ništa čitavo — samo vrane koje su graktale i zaposlene ubice u crnom.

Pola puta je Rumata prešao zatvorenih očiju. Gubio je dah, mučno ga je bolelo pretučeno telo. Jesu li to ili to nisu ljudi? Šta je u njima uopšte ljudsko? Jedne kolju direktno na ulicama, drugi sede po svojim domovima i pokorno čekaju da i oni dođu na red. I svaki misli: bilo koga drugoga, samo ne mene. Hladnokrvno zverstvo onih koji kolju, i hladnokrvna pokornost onih koji su klani. Hladnokrvnost — to je ono najstrašnije. Deset ljudi stoji, premrevši od užasa, i pokorno čeka, a jedan prilazi, odabira žrtvu i hladnokrvno je kolje. Duše tih ljudi pune su podlosti, i svaki čas pokornog iščekivanja ih zagađuje sve više i više. Evo, sada se u tim pritajenim domovima nevidljivo rađaju podlaci, doušnici, ubice, hiljade ljudi, obuzetih strahom za ceo život, nepoštedno će učiti strahu svoju decu i decu svoje dece. Ne mogu više, ponavljao je Rumata samome sebi. Još malo, pa ću poludeti i postati isti takav, još malo, i prestaću sasvim da shvatam zašto sam uopšte i došao ovamo… Potrebno je odležati, okrenuti se od svega toga, smiriti se…

„…Krajem godine vode — ta i ta godina po novom kalendaru — centrifugalni procesi u drevnoj Imperiji su postali jači. Iskoristivši to, Sveti Orden, koji je u suštini predstavljao interese najreakcionarnijih grupa feudalnog društva, koje su ne birajući sredstva težile da zaustave disipaciju…” A kako su zaudarali leševi koji su goreli na stubovima, znate li to? A da li ste ikada videli golu ženu sa rasparanim želucem, kako leži u uličnoj prašini? A da li ste videli gradove, u kojima ljudi ćute i u kojima grakću samo vrane? Vi, dečaci i devojčice, koji se još niste ni rodili, pred školskim sterovizorom u školama Arkanarske Komunističke Republike?

Udario je grudima u nešto tvrdo i oštro. Pred njim se nalazio crni konjanik. Dugačko koplje sa širokim, pedantno zaoštrenim vrhom upereno u Rumatine grudi. Konjanik ga je ćutke gledao crnim prorezima u kapuljači. Ispod kapuljače su se videla samo usta sa tankim usnicama i malim podbradkom. Nešto treba uraditi, pomislio je Rumata. Samo, šta? Oboriti ga sa konja? Ne, konjanik je u međuvremenu lagano počeo da zamahuje kopljem da bi naneo udarac. Ah, da!.. Rumata je mlitavo digao levu ruku i zavrnuo na njoj rukav, pokazujući gvozdenu brazletu, koju je dobio kada je izlazio iz dvora. Konjanik se zagledao, digao koplje i odjahao. „U ime gospoda”, rekao je muklo, sa stranim akcentom. „U ime njegovo”, promrmljao je Rumata i krenuo dalje pored drugog konjanika, koji je pokušavao da dohvati kopljem vešto izrezbarenu drvenu figuru veselog đavolčića, koja se videla pod samim krovom zgrade. Iza poluodvaljenih kapaka na drugom spratu pomolilo se polumrtvo od užasa debelo lice — prema svemu, jednog od trgovaca, koji su pre samo tri dana za kriglon piva oduševljeno urlali: „Ura don Reba!” sa uživanjem slušajući bat potkovanih čizama po ulicama. Eh, sivilo, sivilo… Rumata se okrenuo na drugu stranu.

A kako li je kod mene kući? — setio se najednom i ubrzao korak. Poslednji blok zgrada pred kućom je pretrčao. Kuća je bila čitava. Na stepenicama su sedela dva monaha, sa smaknutim kapuljačama izloživši suncu svoje loše izbrijane glave. Ugledavši ga, ustali su. „U ime gospoda”, rekli su u horu. „U ime njegovo”, odazvao se Rumata. „Šta vam je potrebno?” Monasi su se poklonili, sklopivši ruke na grudima. „Došli ste, i mi sada odlazimo”, rekao je jedan od njih. Sišli su sa stepenica i lagano krenuli odatle, pogurivši se i zabivši ruke u rukave. Rumata je gledao za njima i setio se da je hiljadama puta video na ulicama te smirene figure u dugačkim crnim mantijama. Samo se ranije za njima po prašini nisu vukle kanije teških mačeva. Propustili su ih, ah, kako su ih samo propustili! — pomislio je. Kakva je to odista bila zabava za blagorodne donove — prikačiti se za nekog usamljenog monaha i pričati jedan drugome, preko njegove glave pikantne pričice. A ja sam, budala, pretvarajući se da sam pijan, išao za njima, smejao se što sam jače mogao i tako se radovao što Imperija nije obuzeta ako ničim drugim, a ono religioznim fanatizmom… A šta je tu moglo da se uradi? Da, šta je tu odista moglo da se uradi?