Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Na trgu pred ulazom, u senci kvadratne Vesele Kule, nalazio se odred monaha— pešaka, naoružanih zastrašujućim čvornovatim močugama. Leševi su bili uklonjeni. Jutarnji vetar na trgu je dizao žute stubove prašine. Pod širokim kupastim krovom kule, graktale su i svađale se kao i uvek vrane — tamo su sa balvana visili leševi glavama okrenutim nadole. Kulu je pre dve stotine godina sagradio predak pokojnog kralja isključivo u vojne svrhe. Kula je bila sagrađena na čvrstom trospratnom temelju, gde su se za slučaj opsade čuvale zalihe hrane. Kasnije je kula bila pretvorena u tamnicu. Ali, zemljotres je porušio sve unutrašnje prolaze, i tamnica je morala da bude premeštena u podzemlje. Svojevremeno se jedna arkanarska kraljica potužila svom gospodaru, da ne može da se veseli zbog kuknjave zatvorenika koji su tamo mučeni. Njen suprug je tada naredio da u kuli od jutra do večeri svira vojni orkestar. Tako je kula i dobila svoje ime. Odavno je već ličila na pust i prazan kameni skelet, odavno su već ćelije za saslušanje bile preseljene u nanovo otvorene, najdonje spratove temelja, odavno već nije svirao nikakav orkestar, a građani su je još zvali Veselom kulom.

Obično je oko Vesele Kule bilo pusto. Ali, danas je ovde sve živnulo. U kulu su vodili, vukli po zemlji jurišnike u iscepanim sivim uniformama, vašljive skitnice u ritama, poluobučene, prestrašene građane, devojčure koje su jezivo pištale, u grupama su terali u kulu natmurene protuve iz noćne armije, koji su se stalno osvrtali oko sebe. I istovremeno su iz nekih skrivenih otvora izvlačili leševe, trpali ih na taljige i odvozili negde van grada. Red plemića i bogatih građana, koji je otpočinjao kraj vrata kancelarije, posmatrao je sa strahom i zebnjom tu jezivu gungulu.

U kancelariju su puštani svi, a neki su čak i stražarno privođeni. Rumata je uspeo da se ugura unutra. Zaudaralo je kao na smetlištu. Za širokim stolom, opkoljen raznim spiskovima, sedeo je činovnik žuto-belog lica, sa velikim guščijim perom zadenutim za klempavo uvo. Sledeći po redu, blagorodni don Keu, naduveno se šepureći brkovima, rekao je svoje ime.

„Skinite kapu”, bezbojnim glasom je rekao Činovnik, ne dižući pogled sa papira.

„Rod Keu ima privilegiju da nosi šešir čak i u prisustvu samoga kralja”, naduveno je izjavio don Keu.

„Pred Ordenom niko nema nikakve privilegije”, istim bezbojnim glasom rekao je činovnik.

Lice don Kea se nalilo krvlju, ali je kapu ipak skinuo. Činovnik je prevlačio po spisku dugačkim žutim noktom.

„Don Keu… don Keu…”, mrmljao je. „Don Keu… Kraljevska ulica, zgrada dvanaest?”

„Da”, dubokim i ljutim glasom rekao je don Keu. „Broj četiri stotine osamdeset i pet, brate Tibak.”

Brat Tibak, koji je sedeo za susednim stolom debeo, sav modar u licu, potražio je nešto u papirima, obrisao sa čela znoj i monotonim glasom pročitao, pridigavši se malo:

„Broj četiri stotine osamdeset i pet, don Keu, Kraljevska ulica, zgrada dvanaest, jer se podsmevao imenu njegovog preosveštenstva, episkopa arkanarskog don Rebe, na dvorskom balu pretprošle godine, treba da dobije tri tuceta batina po golim stražnjim delovima tela sa ljubljenjem cipele njegovog preosveštenstva.”

Brat Tibar je seo.

„Idite onim hodnikom”, rekao je činovnik bezbojnim glasom, „batine su desno, cipela levo. Sledeći…”

Na najveće Rumatino čuđenje, don Keu nije protestvovao. Prema svemu, on se već nagledao svega dok je čekao u redu. Samo je podrignuo, dostojanstveno ufitiljio brkove i otišao u hodnik. Sledeći, gigantski don Pifa, koji se tresao od sala, već je stajao bez kape na glavi.

„Don Pifa…” počeo je da ponavlja činovnik, prevlačeći prstom po spisku. „Mlečna ulica, zgrada dva?” Don Pifa je ispustio iz sebe nekakav grleni zvuk.

„Broj pet stotina i četiri, brate Tibak.”

Brat Tibak je ponovo obrisao znoj i ponovo se pridigao.

„Broj pet stotina i četiri, don Pifa, Mlečna, dva ništa nije skrivio pred njegovim preosveštenstvom — a to znači da je čist.”

„Don Pifa”, rekao je činovnik, „primite znak čišćenja.” Sagao se, izvukao iz sanduka koji se nalazio kraj njegove fotelje gvozdenu brazletu i pružio je blagorodnom Pifi. „Nositi na levoj ruci, pokazati na prvi zahtev vojnika Ordena. Sledeći…”

Don Pifa je ispustio grleni zvuk i udaljio se, razgledajući brazletu. Činovnik je već ponavljao sledeće ime. Rumata je bacio pogled na red. Tu je bilo mnogo poznatih lica. Neki su bili odeveni uobičajeno kicoški, drugi su se namerno obukli što su mogli skromnije, ali su svi do jednoga bili izmazani blatom. Negde u sredini reda je glasno, tako da ga svi čuju, don Sera već treći put za poslednjih pet minuta proglašavao: „Ne vidim, zašto čak i blagorodni don ne bi primio par batina od njegovog preosveštenstva!”

Rumata je sačekao da sledećeg upute u hodnik (to je bio poznati trgovac ribom, on je dobio pet batina bez ljubljenja cipele zbog ravnodušnosti), a onda se probio do stola i bezobzirno stavio dlan na papire pred činovnika.

„Izvinite, molim vas”, rekao je. „Potrebno mi je naređenje za oslobođenje doktora Budaha. Ja sam don Rumata.”

„Don Rumata… don Rumata…” počeo je da mrmlja ovaj i, odgurnuvši Rumatinu šaku, počeo je da prevlači noktom po spisku.

„Šta to radiš, stara mastiljaro!” podviknuo je don Rumata. „Potrebno mi je naređenje za oslobođenje!”

„Don Rumata… don Rumata…” Izgledalo je da je bilo nemoguće zaustaviti taj automat. „Ulica Kotlova, zgrada osam. Broj šesnaest, brate Tibak.”

Rumata je osetio da su za njegovim leđima svi pritajili disanje. Pa i on se sam, iskreno rečeno, nije osećao baš najlagodnije. Oznojen i ljubičastog lica, brat Tibak je ustao.

„Broj šesnaest, don Rumata, ulica Kotlova osam za specijalne zasluge pred Ordenom dobija posebnu blagodarnost njegovog preosveštenstva i izvoljeva dobiti naređenje o oslobađanju doktora Budaha, sa kojim Budahom može da radi šta hoće — veza akt šest — sedamnaest — jedanaest.”

Činovnik je odmah izvukao taj list ispred spiskova i pružio ga Rumati.

„Kroz žuta vrata, drugi sprat, soba šest, pravo hodnikom desno pa levo”, rekao je. „Sledeći…”

Rumata je bacio pogled na list. To nije bilo naređenje za oslobađanje doktora Budaha. To je bila dozvola za dobijanje propusnice za peto specijalno odeljenje kancelarije, gde je trebalo da podigne naređenje za sekretarijat tajnih poslova.

„Šta si mi to dao, bukvo jedna?” upitao je Rumata. „Gde je naređenje?”

„Kroz žuta vrata, drugi sprat, soba šest, pravo hodnikom, desno pa onda levo”, ponovio je činovnik.

„Pitam, gde je naredenje?” zaurlao je Rumata.

„Ne znam… ne znam… Sledeći!”

Nad samim uvetom Rumata je začuo nekakvo soptanje, i nešto meko i vrelo mu se navalilo na leđa. Sklonio se malo u stranu. Ka stolu se ponovo probijao don Pifa.

„Ne ide”, rekao je plačljivim glasom.

Činovnik ga je pogledao mutnim pogledom.

„Ime? Zvanje?” upitao je.

„Ne ide”, ponovio je don Pifa, cimajući brazletu, koja jedva da je mogla da mu stane na tri debela prsta.

„Ne ide… ne ide…” promrmljao je činovnik i najednom je privukao debelu knjigu, koja je ležala na desnom kraju stola. Knjiga je delovala zloslutno u crnom zamašćenom povezu. Nekoliko sekundi je don Pifa zapanjeno posmatrao knjigu, a posle se najednom trgao i, ne progovorivši ni jednu jedinu reč, pojurio ka izlazu. U redu su počeli da galame: „Ne zadržavajte se, brže!” Rumata se takođe udaljio od stola. Ovo je odista užas, pomislio je. No, ja ću vam… Činovnik je počeo da čita u prostranstvo: „Ako navedeni znak čišćenja ne može da stane na levi zglavak ruke očišćenog, ili ako očišćeni nema levi zglavak kao takav…” Rumata je obišao sto, spustio obe ruke u sanduk sa brazlatama, zagrabio koliko je mogao i krenuo napolje.