Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Nadzornik je ispravio leđa i, spustivši motku, odgovorio izgubivši dah: „U ime njegovo.”

Rumata je pogledao Budaha i konstatovao je da se starac drži za zid i da jedva stoji na nogama.

„Loše mi je”, rekao je, bolešljivo se smeškajući. „Izvinite, blagorodni done.”

Rumata ga je uzeo pod ruku i poveo. Kada su monasi nestali sa vidika, zaustavio se, izvukao iz fiole tabletu sporamina i pružio je Budahu. Budah ga je upitno pogledao.

„Progutajte ovo”, rekao mu je Rumata. „Odmah će vam biti lakše.”

Budah je, oslanjajući se i dalje o zid uzeo tabletu, pogledao je, pomirisao, digao kosmate veđe, posle je oprezno stavio na jezik, i počeo da cmokće usnama.

„Gutajte, gutajte”, sa osmejkom na licu rekao je Rumata.

Budah je progutao.

„Hm-m-m”, progovorio je. „Smatrao sam da znam sve o lekovima.” Zaćutao je, osluškujući samoga sebe. „Hm-m-m-m!” rekao je. „Interesantno! Sušena slezina vepra 'Y'? Iako nije, ukus nije na trulež.”

„Hajdemo”, rekao je Rumata.

Krenuli su hodnikom, popeli se stepenicama, prošli još jedan hodnik i popeli se uz jedno stepenište. I tada se Rumata zaustavio kao ukopan. Najednom je dobro mu poznat urlik odjeknuo pod tamničkim svodovima. Negde u nedrima ove tamnice urlao je svom snagom, prosipajući oko sebe najčudovišnije psovke i prokletstva, psujući boga, svece, pakao, Sveti Orden, don Rebu i još mnogo što-šta drugo, najbliži mu prijatelj, baron Pampa don Bau-no Suruga-no-Gata-no-Arkanarski. Ipak je uleteo baron, pomislio je Rumata, kajući se. Sasvim sam zaboravio na njega. A on na mene ne bi zaboravio… Rumata je brzo smakao sa ruke dve brazlete, nabacio ih na mršave ruke doktora Budaha i rekao:

„Penjite se gore, ali napolje ne izlazite. Čekajte me negde po strani. Ako počnu da vam dosađuju, pokažite brazlete i ponašajte se što drskije možete.”

Baron Pampa je urlao, kao atomski ledolomac u polarnoj magli. Eho je odjekivao pod svodovima. Ljudi u hodnicima su se smirili, prisluškujući otvorenih ustiju. Mnogi su odmahivali od sebe palcem, terajući od sebe nečastivog. Rumata se skotrljao niz dva stepeništa, obarajući sa nogu monahe na koje je nailazio, praveći sebi put kanijama mačeva kroz gomilu apsolvenata i jednim udarcem noge otvorio vrata ćelije, iz koje se čulo urlanje. U svetlosti baklje, ugledao je svog prijatelja Pampu: moćan baron bio je potpuno nag razapet na zidu glavom okrenutom nadole. Lice mu je bilo pocrnelo od krvi koja je navrla u njega. Za malenim stočićem je sedeo, začepivši prstima uši, pogureni činovnik, a sav oznojeni dželat, nalik na zubara, premetao je po metalnom lavoru nekakve instrumente koji su zveckali.

Rumata je pažljivo zatvorio vrata za sobom, prišao dželatu sa leđa i lupio ga drškom mača po potiljku. Dželat se trgao, uhvatio za glavu i seo u lavor. Rumata je izvukao iz kanije mač i presekao sto sa papirima, za kojim je sedeo činovnik. Sve je bilo u najboljem mogućem redu. Dželat je sedeo u lavoru, ječeći, a činovnik je brzo četvoronoške pobegao u ugao i tamo legao. Rumata je prišao baronu, koji ga je radoznalo-radosno posmatrao odozdo nagore, uhvatio lanac, koji je držao baronove noge, i sa dva poteza rukama ga iščupao iz zida. Posle je oprezno postavio barona na noge. Baron je ćutao, skamenivši se u čudnovatoj pozi, a onda se trgao i oslobodio ruke.

„Mogu li da poverujem”, ponovo je počeo da grmi, kolutajući svojim zakrvavljenim očima, „da ste to vi, moj blagorodni prijatelju? Konačno sam vas našao!”

„Da, to sam ja”, rekao je Rumata. „Hajdemo što pre odavde, dragi moj, ovde vam nije mesto.”

„Piva!” rekao je baron. „Ovde negde je bilo pivo.” Prošetao se po ćeliji, vukući za sobom ostatke lanca i ne prestajući da larma. „Pola noći sam jurcao po gradu! Đavo ga odneo, rekli su mi da ste uhapšeni, i pobio sam gomilu ljudi! Bio sam više nego siguran da ću vas naći u ovoj tamnici! A, evo ga!”

Prišao je dželatu i odgurnuo ga, kao prašinu, zajedno sa lavorom. Pod lavorom se nalazilo burence. Baron je pesnicom izbio dance, digao bure i prevrnuvši ga nad sobom, digao glavu. Struja piva je počela da mu se sliva u usta. Kakva je ovo lepota, razmišljao je Rumata, nežno posmatrajući barona. Čovek bi još mogao da pomisli da je to bik, glupavi bik bez mozga, ali on me je tražio, hteo je da me spase, i došao je, sigurno ovamo, u tamnicu sam po mene… Ne, ima ljudi i u ovom svetu, neka je proklet… Kako je sve dobro ispalo!

Baron je ispraznio bure i bacio ga u ugao, gde je od straha drhtao činovnik. U uglu je nešto zapištalo.

„No, eto”, rekao je baron, brišući bradu nadlanicom. „Sada mogu da krenem sa vama. Čini mi se da nije važno što sam go?”

Rumata se osvrnuo, prišao dželatu i smakao sa njega pregaču.

„Za sada uzmite ovo”, rekao je.

„U pravu ste”, rekao je baron, vezujući pregaču oko pasa. „Bilo bi odista nezgodno da dođem kod baronese potpuno go…”

Izašli su iz ćelije. Niko se nije usuđivao da ih zaustavi, hodnik je postajao pust na dvadeset koračaja ispred njih.

„Sve ću ih razneti u komade”, urlao je baron. „Zaposeli su moj zamak! I posadili tamo nekakvog oca Arimu! Ne znam kakav je on otac, ali njegova deca će, kunem se gospodom, uskoro postati siročići. Đavo ga odneo, dragi moj, zar ne nalazite da je ovde tavanica začuđujuće niska? Svu sam glavu izubijao…”

Izašli su iz kule. Promakao im je ispred očiju i nestao u gomili agent— telohranitelj. Rumata je dao znak Budahu da krene za njim. Gomila kraj vrata se razmakla, kao da ju je neko presekao mačem. Čulo se kako jedni viču da je pobegao važan državni zločinac, a drugi, da: „Eto ide Goli Đavo, čuveni estorski dželat-ubica.”

Baron je izašao na sred trga i tamo se zaustavio, mršteći se od jake sunčeve svetlosti. Trebalo je požuriti. Rumata se brzo osvrnuo.

„Negde ovde je bio moj konj”, rekao je baron. „Ehej, konja ovamo!”

Kraj stuba za vezivanje konja, gde su trupkali konji Ordena, svi su se uzmuvali.

„Ne toga!” dreknuo je baron. „Eno onoga tamo — Šarca!”

„U ime gospoda!” sa zakašnjenjem je povikao Rumata i povukao preko glave opasač sa desnim mačem.

Preplašeni monah u izmašćenoj rizi priveo je baronu konja.

„Dajte mu nešto, don Rumata”, rekao je baron, teško uskačući u sedlo.

„Stoj, stoj!” povikali su kod kule.

Preko trga, zamahujući močugama, trčali su monasi. Rumata je gurnuo baronu u ruke mač.

„Pohitajte, barone”, rekao je.

„Da”, rekao je Pampa. „Treba pohitati. Onaj Arima će mi isprazniti podrum. Čekam vas kod sebe sutra ili prekosutra, dragi moj. Šta da prenesem baronesi?”

„Poljubite joj ruku”, rekao je Rumata. Monasi su bili već sasvim blizu. „Brže, brže, barone!…”

„Ali, da li ste vi barem bezbedni?” uznemireno ga je upitao baron.

„Jesam, đavo ga odneo, jesam! Napred!”

Baron je poterao konja galopom, pravo na gomilu monaha. Neko je pao na zemlju, neko je počeo da urla, digla se prašina, počela su da topću kopita po kamenim pločama i — baron je nestao. Rumata je gledao u uličicu, gde su sedeli, ništa ne shvatajući, monasi oboreni sa nogu, kada mu je jedan ulagivački glas prošaptao nad samim uvetom:

„Dragi, moj blagorodni done, zar vam se ne čini, da ste sebi dozvolili malo previše?”

Rumata se osvrnuo. U lice mu je sa napetim osmejkom u očima gledao don Reba.

„Previše?” ponovio je Rumata. „Ja ne znam tu reč — 'previše'.” Najednom se setio don Sere. „I sve u svemu ne vidim zašto jedan blagorodni don ne bi pomogao drugome, koji se našao u nezgodi.”

Pored njih su, podigavši koplja, teško prokaskali konjanici — krenuli su u poteru. Lice don Rebe se najednom nekako promenilo.