Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Zar vi odista smatrate da je ovaj svet savršen?” začudio se Rumata. „Posle susreta sa don Rebom, posle tamnice…”

„Razume se moj mladi prijatelju. Mnoge stvari mi se ne dopadaju u ovom svetu, mnoge stvari bih hteo da vidim promenjene… Ali, šta da radim? U očima viših sila savršenstvo izgleda sasvim drugačije nego u mojim. Kakvog smisla ima da se drvo žali što ne može da se kreće, pa makar ono i želelo da pobegne od sekire drvoseče?”

„A šta ako bismo mogli da promenimo najviše zamisli?”

„Za to su sposobne samo najviše sile…”

„Ali ipak, zamislite da ste bog…”

Budah se nasmejao.

„Kada bih mogao da zamislim da sam bog, onda bih to i bio!”

„No, a kada bi ste imali mogućnost da posavetujete boga?”

„Imate bogatu maštu”, sa zadovoljstvom je rekao Budah. „To je dobro. Pismeni ste? Odlično! Sa zadovoljstvom bih vas obučavao…”

„Laskate mi… No, šta biste mi odista posavetovali? Šta bi, prema vama, trebalo da uradi svemogući, da biste vi rekli: sada je svet dobar i ništa ne treba menjati?”

Budah se sa odobravanjem smeškajući, zavalio na naslon fotelje i skrstio ruke na stomaku. Kira ga je posmatrala sa nestrpljenjem.

„Pa šta”, rekao je, „izvolite. Rekao bih svemogućem: 'Stvaraoče, ne znam tvoje planove, ali ti možda i ne želiš da ljudi budu dobri i srećni. Zaželi to onda! To je tako jednostavno postići. Daj ljudima dovoljno hleba, mesa i vina, daj im krovove nad glavom i odeću. Neka nestanu glad i nemaština, a istovremeno i sve što razjedinjuje ljude.”

„I to bi bilo sve?” upitao je Rumata.

„Čini vam se da je to malo?”

Rumata je odmahnuo glavom.

„Bog bi vam odgovorio: 'Neće to biti u korist ljudi. Jer, najjači iz sveta vašeg oteli bi slabima ono što sam im ja dao, i slabi bi i nadalje ostali siromasi.'„

„Zamolio bih boga da zaštiti slabe: 'Urazumi surove vladare', rekao bih.”

„Surovost je sila. Izgubivši surovost, vladari bi jednostavno izgubili silu, i tako bi ih zamenili drugi surovi ljudi.”

Budah je prestao da se smeška.

„Kazni surove”, rekao je čvrstim glasom, „da jaki ne mogu da budu surovi prema slabima.”

„Čovek se rađa slab. Jak postaje onda, kada oko njega nema nikog ko bi bio jači od njega. Kada budu kažnjeni svi surovi među jakima, njihovo mesto će zauzeti najjači među slabima. Takođe surovi. Tako će morati da se kažnjavaju svi, a ja to ne želim.”

„Ti bolje znaš od mene, svemogući. Učini onda, da ljudi dobiju sve i ne otimaju jedan drugome ono što si im ti dao.”

„Ni to neće biti dobro za ljude”, uzdahnuo je Rumata, „kada dobiju sve zabadava, bez napora, iz ruku mojih, onda će zaboraviti rad, prestaće da shvataju život i pretvoriće se u moje domaće životinje, koje ću morati da hranim i večito odevam.”

„Ne daj im sve najednom”, žustro je rekao Budah. „Daj im pomalo, postepeno!”

„Postepeno će ljudi i sami uzeti sve što im je potrebno.”

Budah se nasmejao.

„Da, vidim da to nije baš tako jednostavno”, rekao je. „Nikako nisam ranije mislio na sve to…” Nagao se napred. „Uostalom, postoji još jedna mogućnost. 'Učini da ljudi najviše od svega vole rad i znanje, da rad i znanje postanu jedini smisao njihovog života!'„

Da, i to smo imali nameru da pokušamo, pomislio je Rumata. Masovna hipnoindukcija, pozitivna remoralizacija. Hipnoaparati na tri ekvatorijalna sputnjika…

„Mogao bih da uradim i to”, rekao je. „Ali, zar treba lišavati čovečanstvo njegove istorije? Zar treba jedno čovečanstvo zamenjivati drugim? Neće li to biti isto, što i uništiti čovečanstvo, zbrisati ga sa lica zemlje i stvoriti na njegovom mestu novo?”

Budah je, namrštivši čelo, razmišljajući ćutao. Rumata je čekao. Ispred prozora su ponovo počele da škripe taljige. Budah je tiho progovorio;

„Onda nas, gospode, zbriši sa lica zemlje i stvori nanovo, savršenije… ili još bolje, ostavi nas, i pusti nas da idemo svojim putem.”

„Moje srce je puno sažaljenja”, lagano je rekao Rumata. „To ne mogu da učinim.”

Tada je ugledao Kirine oči. Kira ga je posmatrala sa užasom i nadom u očima.

Pustivši Budaha da se odmori pred daleki put, Rumata je otišao u svoj kabinet. Delovanje sporamina se završavalo, ponovo je počeo da oseća umor, pretučenost, ponovo su počele da ga bole modrice i počeli su da mu otiču unakaženi konopcima zglobovi. Treba se ispavati, pomislio je, treba se obavezno ispavati, i treba se povezati sa don Kondorom. Treba se povezati sa don Kondorom. Treba se povezati sa patrolnim dirižablom, neka izveste o svemu Bazu. I treba smisliti šta sada da radimo, i možemo li uopšte nešto da uradimo, i šta da radimo, ako više ništa ne možemo da uradimo.

U kabinetu je za njegovim stolom sedeo, zgrbivši se u fotelji, stavivši ruke na visoke naslone za ruke, crni monah kapuljačom navučenom na oči. Vešto, pomislio je Rumata.

„Ko si ti?” umorno ga je upitao. „Ko te je pustio?”

„Dobar dan, blagorodni don Rumata”, progovorio je monah smičući kapuljaču.

Rumata je odmahnuo glavom.

„Vešto, odista!” rekao je. „Dobar dan, slavni Arata. Zašto ste došli? Šta se desilo?”

„Sve je kao i obično”, rekao je Arata. „Armija se raštrkala, svi dele zemlju, niko neće da ide na jug. Vojvoda skuplja nedotučene i uskoro će obesiti moje ljude nogama uvis duž estorskog druma. Sve je kao i obično”, ponovio je.

„Jasno”, rekao je Rumata.

Sručio se na otoman, stavio ruke iznad glave i počeo da posmatra Aratu. Pre dvadeset godina, kada je Anton pravio modele i igrao se Viljema Tela, tog čoveka su zvali Arata Lepi, i on je, najverovatnije, bio drugačiji nego sada.

Nije tada Arata Lepi imao na svom divnom čelu ovaj nakazni ljubičasti žig — on se pojavio na njegovom čelu posle pobune soanskih mornara, kada je tri hiljade golih robova-zanatlija, silom doteranih u soanska brodogradilišta iz svih krajeva imperije i izmučenih do te mere, da su izgubili čak i instinkt samoodržanja, jedne burne noći izletelo iz luke, kao talas prešlo preko Soana, ostavljajući za sobom leševe i požare, i kada ih je na granici dočekala okovana u oklope carska pešadija…

I tada je, razume se, Arata Lepi imao čitava oba oka. Desno oko izletelo je iz svoje duplje posle udarca topuza jednoga barona, kada je seljačka armija od dvadeset hiljada, proganjajući po metropoli baronske družine, sukobivši se na otvorenom polju sa pet hiljada carskih gardista, bila momentalno rascepkana, opkoljena i izgažena šiljastim potkovicama borbenih kamila…

I bio je, sigurno, Arata Lepi prav kao topola. Grbu i novi nadimak dobio je posle vilanskog rata u vojvodstvu Ubanskom koje se nalazi na dva mora odavde, kada je posle sedam godina pomora i suša četiri stotine hiljada živih skeleta vilama i batinama pobilo dvorane i opkolilo vojvodu Ubanskog u njegovoj rezidenciji, i kada je vojvoda, čije se slaboumlje najednom izoštrilo od užasa, proglasio da podanicima daje oproštaj, snizivši cene piću i obećavši razne slobode; i Arata je, videći da je sve gotovo, molio, zahtevao, preklinjao svoje ljude da se ne varaju — tada su ga uhvatili atamani, koji su smatrali da se preko hleba pogača ne traži, pretukli ga metalnim šipkama i bacili u jamu da tamo izdahne…

A ovaj masivan metalni prsten na desnom zglavku je, prema svemu, imao još onda, kada se zvao Lepi. Prsten je bio prikovan lancem za veslo piratske galije, i Arata je prekinuo lanac, udario tim prstenom u čelo kapetana Egu Ljubaznog, zaposeo brod a posle i čitavu piratsku armadu i pokušao da stvori slobodnu republiku na vodi… A završilo se sve to pijanim svinjarijama, jer je Arata tada još bio mlad, nije umeo da mrzi i smatrao je da je sloboda dovoljna, da bi se rob izjednačio sa bogom…