Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Ćutite?” rekao je Arata. Odmakao je od sebe tanjir i smakao rukavom mantije trunčice sa stola. „Nekada davno imao sam prijatelja”, rekao je. „Sigurno ste čuli za njega — Vaga Točak. Počeli smo zajedno. Posle je on postao bandit, kralj tmine. Nisam mu oprostio izdaju, i on je to znao. On mi je mnogo pomogao — iz straha i iz koristoljublja — ali tako nikada nije ni poželeo da mi se vrati. On je imao svoje ciljeve. Pre dve godine njegovi ljudi su me izdali don Rebi…” pogledao je svoje prste i stegao ih u pesnicu. „A jutros sam ga sustigao u Arkanarskoj luci… U našoj stvari ne mogu postojati polovični prijatelji. Polovični prijatelji — to su uvek i polovični neprijatelji.” Ustao je i namakao kapuljaču na glavu. „Zlato je na starom mestu don Rumata?”

„Da”, rekao je Rumata lagano, „na starom.”

„Onda idem. Zahvaljujem vam se, don Rumata.”

Nečujno je krenuo preko kabineta i nestao iza vrata. Dole, u holu slabo je zveknula reza.

U 'Pijanom Brlogu' bilo je relativno čisto, pod je bio pažljivo pometen, sto do žutila izriban, u uglovima su, da bi lepše mirisalo, ležali svežnjevi šumskih trava i paprati. Otac Kaba je samosvesno sedeo u uglu na klupi, trezan i miran, složivši oribane ruke na kolenima. Čekajući da Budah zaspi, razgovarali su o nevažnim stvarima. Budah, koji je sedeo za stolom pored Rumate, blagonaklono je slušao lakomisleno brbljanje blagorodnih donova i povremeno se trzao, padajući u dremež. Njegovi upali obrazi goreli su od konjske doze tetraluminala, koji su mu neprimetno ubacili u piće. Starac je bio jako uzbuđen i teško je padao u san. Nestrpljivi don Hugo savijao je i ispravljao pod stolom kamilju potkovicu, sačuvavši pri tome na licu izraz veselosti. Rumata je mrvio hleb i sa zamorom na licu posmatrao kako don Kondor lagano počinje da besni. Čuvar velikih pečata bio je nervozan, pošto je kasnio na vanredno noćno zasedanje Konferencije dvanaest negocijanata, koja je bila posvećena prevratu u Arkanaru, a toj konferenciji je on trebalo da predsedava.

„Blagorodni moji prijatelji!” zvučno je rekao konačno doktor Budah, ustao i sručio se na Rumatu.

Rumata ga je pažljivo zagrlio.

„Je li gotov?” upitao je don Kondor.

„Do jutra se neće probuditi”, rekao je Rumata, digao Budaha i odneo ga na ležaj oca Kabanija.

Otac Kabani je sa zavišću govorio:

„Doktor, znači, sme da pije, a otac Kabani, ispada da ne sme, šteti mu. Nije to na svom mestu.”

„Imam četvrt časa”, rekao je don Kondor na ruskom.

„Dosta mi je i pet minuta”, odgovorio je Rumata, jedva se uzdržavajući da ne plane. „Ionako sam vam mnogo govorio o svemu tome ranije, tako da je sada dovoljna i jedna jedina minuta. U potpunoj saglasnosti sa baznom teorijom feudalizma”, besno je pogledao pravo u oči don Kondoru, „to je najobičniji ustanak građana protiv barona”, preneo je pogled na don Huga, „koji se pretvorio u provokacionu intrigu Svetog Ordena i doveo do pretvaranja Arkanara u bazu feudalno-fašističke agresije. Mi ovde lupamo glave, uzaludno pokušavajući da ubacimo složenu, protivurečnu, zagonetnu figuru orla našeg, don Rebe u isti niz sa Rišeljeom, Nekerom, Tokugavom Iejasu, Monkom, a on je — običan bandit i budala! Prodao je i izdao sve što je mogao, zapetljao se u sopstvenim idejama, preplašio i pohitao da traži spas u Svetom Ordenu. Kroz pola godine će ga preklati, a Orden će ostati. Kakve će posledice svega toga biti za ovu oblast oko Moreuza, a isto tako i za celu Imperiju — bojim se čak i da zamislim. U svakom slučaju, ceo dvadesetogodišnji rad u granicama Imperije bio je uzaludan. Pod Svetim Ordenom nemoguće je proširiti delatnost. Verovatno je Budah poslednji čovek, koga spasavam. Više nećemo imati koga da spasavamo. Završio sam.”

Don Hugo je konačno slomio potkovicu i bacio obe polovine u ugao.

„Da, nismo bili dovoljno budni”, rekao je. „A možda to, Antone, i nije ipak baš tako strašno?”

Rumata ga je samo pogledao.

„Trebalo je da makneš don Rebu”, rekao je najednom don Kondor.

„To jest, kako to da ga maknem?”

Na licu don Kondora pojavile su se crvene mrlje.

„Fizički!” resko je rekao.

Rumata je seo.

„Drugim rečima — da ga ubijem?”

„Da, Da! Da! Ubiti! Oteti! Smeniti! Zatvoriti! Trebalo je delati. Ne savetovati se sa dve budale, koje pojma o pojmu nisu imale o onome šta se dešavalo.”

„Ni ja takođe ništa nisam shvatao.”

„Ti si barem osećao.”

Svi su ućutali.

„Nešto kao Barkanski pokolj?” poluglasno je upitao don Kondor, gledajući negde u stranu.

„Da, tako nešto. Ali, mnogo organizovanije.”

Don Kondor je počeo da gricka usnu.

„Sada je kasno da ga smaknemo?” upitao je.

„Besmisleno je”, rekao je Rumata. „Kao prvo, smaći će ga i bez nas, a kao drugo, to uopšte nije ni potrebno. On je u mojim rukama.”

„Na koji to način?”

„Boji me se. On nagađa da se iza mojih leđa nalazi sila. Čak mi je nudio i saradnju.”

„Odista?” progunđao je don Kondor. „Onda nema smisla.” Don Hugo je progovorio, jedva malo mucajući:

„Drugovi, šta je to, da li je sve to uopšte ozbiljno?”

„Šta to?” upitao je don Kondor.

„No, sve to?… Ubiti, fizički ukloniti… Šta vam je, jeste li poludeli, šta li?”

Don Kondor je lagano odgovorio:

„Kad su u pitanju izuzetne okolnosti, onda su adekvatne samo izuzetne mere.”

Don Hugo je, pomičući bezvučno usne, prenosio pogled sa jednoga na drugoga.

„V-vi… Znate li do čega ćete tako stići?” progovorio je. „D-da li sh-shvatate, dokle ćete tako stići?”

„Smiri se, molim te”, rekao je don Kondor. „Ništa se neće desiti. I sada dosta o tome. Šta ćemo da radimo sa Ordenom? Predlažem blokadu arkanarske oblasti. Kakvo je vaše mišljenje, drugovi? I požurite malo, žurim se.”

„Ja još nemam nikakvo određeno mišljenje”, usprotivio se Rumata. „A Paška tim pre. Treba se posavetovati sa Bazom. Treba porazmisliti. A kroz nedelju dana ćemo se sastati i odlučiti.”

„Slažem se”, rekao je don Kondor i ustao. „Hajdemo.” Rumata je prebacio Budaha preko ramena i izašao iz izbe. Don Kondor mu je osvetljavao put baterijskom lampom. Prišli su helikopteru i Rumata je strpao Budaha na zadnje sedište. Don Kondor se, zveckajući mačevima i zaplićući se o kabanicu, smestio na sedištu vozača.

„Hoćete li me prebaciti do kuće?” upitao je Rumata. „Želim da se konačno već jednom ispavam.”

„Prebaciću vas”, brecnuo se don Kondor. „Samo požurite, molim vas.”

„Odmah ću se vratiti”, rekao je Rumata i potrčao u kolibu.

Don Hugo je još sedeo za stolom i, zagledavši se negde ispred sebe, trljao bradu. Otac Kabani je stajao pored njega i govorio:

„Tako to uvek i ispada, drugarčino moja. Mučiš se da ispadne što bolje, a ispada sve gore i gore…”

Rumata je dograbio mačeve i opasače.

„Srećno, Paška”, rekao je. „Ne očajavaj, jednostavno smo svi premoreni i razdraženi.”

Don Hugo je odmahnuo glavom.

„Pazi, Antone”, progovorio je. „Oh, pazi samo!… O čika Saši i ne govorim, on je ovde već odavno, nećemo valjda mi da ga učimo. A ti, eto…”

„Hoću da spavam, eto u čemu je stvar”, rekao je Rumata. „Oče Kabani, budite tako dobri, uzmite moje konje i odvedite ih baronu Pampi. Navratiću do njega ovih dana.”

Napolju su meko počele da huče elise. Rumata je mahnuo rukom i istrčao iz kolibe. U jakoj svetlosti farova helikoptera, žbunje gigantske paprati i bela stabla drveča izgledala su sablasno i strašno. Rumata se uspentrao u kabinu i zalupio vrata za sobom.

U kabini je mirisalo na ozon, organski tapet i kolonjsku vodu. Don Kondor je digao helikopter uvis i samouvereno ga poveo nad arkanarskim putem. Ja sada ne bih mogao tako, sa lakom zavišću je pomislio Rumata. Iza njega je Budah u snu mirno coktao ustima.