Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Ehej, ehej”, bezizražajno mu se obratio činovnik. „A na osnovu čega?”

„U ime gospoda!” značajno je rekao Rumata, bacivši pogled preko ramena. Činovnik i brat Tibak su u isti mah ustali i u jedan glas odgovorili: „U ime njegovo.” Ljudi u redu gledali su za Rumatom sa zavišću i divljenjem.

Izašavši iz kancelarije, Rumata je lagano krenuo prema Veseloj Kuli, stavljajući usput brazlete na levu ruku. Imao ih je ukupno devet, a na levu ruku je mogao da ih stavi samo pet. Ostale četiri Rumata je stavio na desnu ruku. Na prepad je hteo da me uhvati episkop arkanarski, mislio je. Neće od svega toga ništa ispasti. Brazlete su zveckale na svakom koraku, Rumata je u ruci držao na prvi pogled veoma važan papir — akt šest-sedamnaest-jedanaest, ukrašen raznobojnim pečatima. Monasi, na koje je usput nailazio, bilo da su išli pešice ili jahali — brzo su mu ustupali put. U gomili se na pristojnoj razdaljini čas pojavljivao, čas opet nestajao neprimetni agent — telohranitelj. Rumata je nemilosrdno mlatarajući kanijama mačeva, uspeo da se na kraju probije do vrata, besno se izdrao na stražara koji je krenuo na njega, i, prošavši kroz dvorište, počeo da se spušta niz stepemce, izlizane i okrunjene, u tminu ozarenu bakljama koje su se dimile. Ovde su se nalazile najčuvenije tajne bivšeg ministarstva odbrane krune — kraljevska tamnica i istražne ćelije.

U zasvođenim hodnicima, na svakih deset koračaja, iz zarđalog metalnog prstena u zidu virila je smrdljiva baklja. Pod svakom bakljom su se u niši, nalik na pećinu, crnela vrata, sa rešetkama na prozorčetu. To su bili ulazi u tamničke prostorije, koji su spolja bili zatvoreni teškim metalnim rezama. Hodnici su bili puni. Gurali su se, trčali, vikali, naređivali… Zveketale su reze, lupala vrata, nekoga su tukli i taj neko je urlao, nekoga su vukli i taj se otimao, nekoga su gurali u ćeliju koja je i bez toga bila prepunjena, nekoga su opet pokušavali da izvuku iz ćelije i nisu mogli, a on je uralo: „Nisam ja, nisam ja!” i hvatao se za susede. Lica monaha na koje je nailazio bila su do krajnosti poslovna. Svi su nekuda hitali, svako je obavljao posao od izuzetnog značaja. Rumata je, pokušavajući da se snađe gde se šta nalazi, lagano prolazio hodnik za hodnikom, spuštajući se sve niže i niže; na donjim spratovima bilo je već mirnije. Ovde su, sudeći po razgovorima, polagali ispite apsolventi. Patriotske škole. Polugoli momci u kožnim pregačama u gomilama su stajali pred vratima ćelija za mučenje, prelistavali umašćena uputstva i povremeno odlazili da piju vodu iz velike bačve sa lončetom na lancu. Iz ćelija su dopirali užasni jauci, zvuci udaraca, zaudaralo je na palež. I razgovori, razgovori!…

„Kostolom ima jedan veliki šraf gore, i on se eto slomio. A zar sam ja kriv? Pretukao me je. 'Bukovo drvo', kaže mi, 'evo ti', kaže, 'pet po stražnjici i dođi ponovo!'…”

„A ne bi bilo loše saznati ko tuče, možda naš brat student i tuče. I dogovoriti se unapred, skupiti pet groša po glavi i strpati mu u džep…”

„Kada je masti mnogo, zubac ne vredi usijavati, on će se svejedno u salu ohladiti. Ti mašice uzmi i salo malo ukloni…”

„Pa čizme gospoda boga su za noge, one su široke i na klinovima su, a rukavice velikomučenici su — na šrafovima, to je specijalno za ruke, da li si me shvatio?”

„Da precrkneš od smeha, braćo! Ulazim, gledam — i šta mislite, ko je u lancima? Fika Ridi, mesar iz naše ulice, za uši me je stalno, kada je bio pijan, vukao. No, drži se, mislim, sada ću se ja malo zabaviti…”

„A Pekora Guba, kako su ga monasi jutros odvukli, još se nije vratio. Nije čak ni na ispit došao.”

„Eh, trebalo je vodenicu za meso da primenim, a ja, blesan, udario ga šipkom po boku i rebro mu slomio. Tada me je otac Kin dograbio za slepoočnicu, čizmom me dokačio pod rebra, i to tako tačno, braćo, da vam moram reći — svetlost više nisam video, i sada me još boli. 'Šta mi', kaže, 'materijal kvariš?'„

Pazite, pazite, prijatelji moji, mislio je Rumata, lagano okrećući glavu na sve strane. To nije teorija. To još niko od ljudi nije video. Pazite, slušajte, snimajte… i cenite, i volite, đavo vas sve odneo, svoje doba i klanjajte se senima onih, koji su prošli kroz sve to! Gledajte pažljivo te njuške, mlade tupe, ravnodušne, koje su se navikle na sva moguća sredstva, i ne okrećite nos, vaši sopstveni preci nisu bili ništa bolji…

Zapazili su ga. Desetak pari očiju koje su odista svašta videle, počele su da zure u njega.

„Eno ga, don stoji. U licu je ubledeo.”

„He… Pa zna se, blagorodni nisu na to navikli…”

„Vodu, kažu, treba u takvom slučaju dati, ali je lanac kratak, ne može da stigne…”

„Ništa, ništa, doći će već k sebi…”

„Meni bi takvoga… Takvog ma šta da pitaš, odmah sve odgovara…”

„Vi braćo tiše, jer ako nas grune… Koliko samo brazleta ima… I papir uz to još.”

„Kako nas samo posmatra… Da se udaljimo braćo, što dalje od greha…”

U grupi su krenuli sa mesta, otišli u senku i odatle počeli da blešte opreznim očima pauka. No, dosta je od mene, pomislio je Rumata. Već je hteo da uhvati za mantiju monaha koji je tada prolazio, ali je odmah primetio trojicu, koji nisu nikuda jurili, koji su radili stojeći na mestu. Oni su palicama tukli dželata: prema svemu zato što je loše radio.

„U ime gospoda”, tiho je rekao, zveknuvši svojim brazletama.

Monasi su spustili palice, pogledali ga.

„U ime njegovo”, rekao je najviši.

„No, očevi”, rekao je Rumata, „odvedite me do nadzornika hodnika.”

Monasi su se zgledali. Dželat je brzo otpuzao i sakrio se iza bačve sa vodom.

„A šta će ti on?” upitao je najviši monah.

Rumata mu je ćutke prineo papir licu, podržao ga malo i spustio.

„Aha”, rekao je monah. „No, danas sam ja nadzornik hodnika.”

„Odlično”, rekao je Rumata i savio papir u trubu. „Ja sam don Rumata. Njegovo preosveštenstvo mi je poklonilo doktora Budaha. Idi i dovedi mi ga.”

Monah je strpao ruku pod kapuljaču i počeo da se češe.

„Budah?” rekao je razmišljajući. „Koji je taj Budah? Razvratnik, šta li?”

„Ne”, rekao je drugi monah. „Razvratnik je — Rudah. Njega su noćas oslobodili. Sam otac Kin ga je otkovao i napolje izveo. A ja…”

„Gluposti, gluposti!” nestrpljivo je rekao Rumata, lupkajući se papirom po kuku. „Budah. Kraljevski trovač…”

„A-a…” rekao je nadzornik. „Znam. On je već sigurno na kolcu… Brate Paka, otiđi-der do dvanaeste, po gledaj. A ti, hoćeš li da ga izvedeš?” obratio se on Rumati.

„Razume se”, rekao je Rumata. „Moj je.”

„Onda papir izvoli dati ovamo. Papir će u predmet da ide”, Rumata mu je dao papir.

Nadzornik je počeo da vrti papir u rukama, razgledajući pečate, a onda je rekao oduševljeno:

„No, i pišu ljudi! Ti, don, stani malo u stranu, pričekaj, sada smo zauzeti… Ehej, a gde li je onaj nestao?”

Monasi su počeli da se osvrću, tražeći dželata koji je pogrešio. Rumata se udaljio. Dželata su izvukli iza bačve, ponovo položili na pod i počeli poslovno, bez suviše surovosti da tuku. Kroz pet minuta se iza zaokreta pojavio monah, vukući za sobom na konopcu mršavog, potpuno sedog starca u tamnoj odeći.

„Evo ga, to je Budah!” radosno je povikao monah još iz daljine. „I uopšte nije na kolcu, živ je Budah, zdrav! Malo je, istina, onemoćao, odavno već, prema svemu, gladan sedi…”

Rumata im je krenuo u susret, oteo konopac iz ruku monaha i smakao omču sa starčevog vrata.

„Vi ste Budah Irukanski?” upitao je.

„Da”, rekao je starac, gledajući ga iskosa.

„Ja sam Rumata, pođite za mnom i ne zaostajte.” Rumata se okrenuo prema monasima. „U ime gospoda”, rekao je.