Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„No, dobro”, rekao je. „Nećemo više o tom… Oh, vidim ovde visokoučenog doktora Budaha… Odlično izgledate, doktore. Moraću da napravim reviziju u svojoj tamnici. Državni zločinci, čak i kada su pušteni na slobodu, ne smeju da izlaze iz tamnice — njih moraju da iznose iz nje.”

Doktor Budah je, kao slep, krenuo pravo na njega. Rumata je brzo stao između njih.

„Uzgred budi rečeno, don Reba”, rekao je, „kakav je vaš odnos prema ocu Arimi?”

„Prema ocu Arimi?” Don Reba je visoko digao veđe. „Odlični oficir. Zauzima istaknuti položaj u mojoj episkopiji. A u čemu je stvar?”

„Kao verni sluga vešeg preosveštenstva”, klanjajući se zlurado je rekao Rumata, „hitam da vas obavestim da možete smatrati da je taj istaknuti položaj sada upražnjen.”

„Ali, zašto?”

Rumata je bacio pogled prema uličici, gde se još nije smirila žućkasta prašina. Don Reba je takođe bacio pogled u tom pravcu. Lice mu je postalo zabrinuto.

Bilo je već prošlo podne, kada je Kira pozvala blagorodnog gospodina i njegovog visokoučenog prijatelja za sto. Doktor Budah je, umivši se, presvukavši se u čisto, pedantno izbrijan, ostavljao odista izvanredan utisak. Pokreti su mu bili spori i dostojanstveni, umne sive oči gledale su oko sebe blagonaklono, pa čak i nekako snishodljivo. On se pre svega izvinuo Rumati za svoju naglost na trgu. „Ali, morate me shvatiti”, rekao je. „To je strašan čovek. To je pravi vukodlak, koji je došao na svet samo zahvaljujući božijoj grešci. Lekar sam, ali me nije stid da priznam da bih ga, kada bi mi se za to pružila prilika, sa zadovoljstvom ubio. Čuo sam da je kralj otrovan. I sada mi je jasno čime je otrovan (Rumata se trgao). Taj Reba je došao kod mene u ćeliju i zatražio da mu načinim otrov, koji bi delovao kroz nekoliko časova. Razume se, odbio sam da to učinim. On mi je onda pripretio mučenjima — a ja sam mu se nasmejao u lice. Tada je to ništavilo pozvalo dželate, i oni su mu doveli sa ulice desetak dečaka i devojčica starih oko deset godina. Postavio ih je ispred mene, otvorio moju torbu sa travama i objavio da će na toj deci isprobati jedan po jedan moje lekove, sve dok ne pronađe ono što mu je potrebno. Eto, tako je bio otrovan kralj, don Rumata…” Budahove usne počele su da se tresu, ali je uspeo da se smiri. Rumata je, delikatno se okrenuvši na drugu stranu, klimnuo glavom. Jasno, razmišljao je. Sve je jasno. Iz ruku svog ministra kralj ne bi uzeo čak ni krastavac. I ništavilo je podmetnulo kralju nekakvog šarlatana, kome je obećana titula glavnog lekara ako izleči kralja. I jasno je, zašto je don Reba počeo da likuje, kada sam ga raskrinkao u kraljevskoj spavaonici: teško je odista bilo smisliti zgodniji način da se kralju podmetne lažni Budah. Sva odgovornost padala je na Rumatu Estorskog, irukanskog špijuna i zaverenika. Mi smo obična štenad, pomislio je. U Institutu treba uvesti specijalan kurs feudalnog spletkarenja. I uspeh treba meriti u rebama. Čak možda najbolje u decirebama. Uostalom, to i nije važno…

Prema svemu, doktor Budah je bio jako gladan. Ali, on je odlučno odbio hranu životinjskog porekla i svoju pažnju je usredsredio na salate i piroške sa slatkim. Ispio je čašu estorskog vina, oči su mu se zacaklile, na obrazima mu se javilo zdravo rumenilo. Rumata nije mogao da jede. Pred očima su mu pucketale i čađile se purpurne baklje, odasvud je zaudaralo na spaljeno meso, a u grlu mu je stajala knedla veličine pesnice. I zato, čekajući da se gost najede, on je stajao kraj prozora, vodeći učtivi razgovor, lagan i miran, da ne smeta gostu dok jede.

Grad je lagano počinjao da dolazi k sebi. Na ulici su se pojavili ljudi, glasovi su postajali sve glasniji, čulo se lupkanje čekića i zvuk drveta koje se cepa — sa krovova i zidova smicane su mnogobožačke figure. Debeli, ćelavi trgovac prošao je sa buretom piva — da ga prodaje po dva groša za kriglu na trgu. Građani su se snalazili. U kapiji preko puta, čeprkajući prstom po nosu, brbljao je sa debelom gazdaricom mali agent — telohranitelj. Pod prozorom su nešto kasnije prošle taljige, natovarene čak do prvog sprata. Rumata u prvi mah nije shvatio kakve su to taljige, a posle je ugledao sive i crne ruke i noge koje su virile ispod asura, i brzo je prišao stolu.

„Suština čoveka”, lagano žvaćući govorio je Budah, „sastoji se u njegovoj zadivljujućoj sposobnosti da se privikne na sve. Nema u prirodi ničega, na šta čovek ne bi mogao da se privikne. Ni konj, ni pas, ni miš ne poseduju tu osobinu. Verovatno je bog, stvarajući čoveka, bio svestan toga na kakve ga muke osuđuje i upravo mu je zato dao tako ogromnu snagu i strpljenje. Teško je reći da li je to dobro ili loše. Ali, kada čovek ne bi posedovao takvo strpljenje i izdržljivost, svi dobri ljudi bi već odavno poginuli i na svetu bi ostali samo zli i bezdušni. Sa druge strane, navika da trpi i da se snalazi pretvara ljude u beslovesne životinje, koje se ničim, osim anatomijom, ne razlikuju od životinja, pa ih čak i prevazilaze u svojoj nezaštićenosti. I svaki novi dan rađa novi užas zla i nasilja…”

Rumata je bacio pogled na Kiru. Sedela je preko puta Budaha i slušala ga netremice, poduprevši obraz pesnicom. Oči su joj bile tužne: prema svemu, sažaljevala je ljude.

„Verovatno ste u pravu, poštovani Budahu”, rekao je Rumata. „Ali uzmite na primer mene. Evo, ja sam — običan blagorodni don (Budahu je visoko čelo počelo da se mršti, oči su mu zapanjeno i veselo počele da postaju okrugle), i jako volim učene ljude, to je plemstvo duha. I nikako ne mogu da shvatim zašto vi, čuvari i jedini posednici najvišeg znanja, zašto ste vi tako beznadežno pasivni? Zašto bez ikakvog roptanja dozvoljavate da vas preziru, bacaju u tamnice, spaljuju na lomačama? Zašto odvajate smisao svog života — sticanje znanja — od praktičnih potreba života — borbe protiv zla?”

Budah je odmakao od sebe prazan tanjir od pirošaka. „Postavljate mi čudnovata pitanja, don Rumata”, rekao je. „Interesantno je da mi je ta ista pitanja postavljao i blagorodni don Hugo, čuvar kreveta našeg vojvode. Poznajete li ga? Tako sam i mislio… Borba protiv zla! No, šta je to zlo? Svako može da ga poima na svoj način. Za nas, učene ljude, zlo se sastoji u neznanju, ali crkva uči da je neznanje bogatstvo, a da sve zlo dolazi od znanja. Za seljaka je zlo — porez i suša, za trgovca hlebom je suša odlična stvar. Za robove je zlo — pijan i surovi gazda, za zanatliju — zelenaš. Pa šta je onda zlo, protiv koga se treba boriti, don Rumata?” tužno je bacio pogled na slušaoce. „Zlo je nemoguće uništiti. Nijedan čovek nije u stanju da smanji njegovu količinu u svetu. On može malo da poboljša svoju sopstvenu sudbinu, ali uvek na račun pogoršanja sudbine drugih. I uvek će postojati kraljevi, manje ili više surovi, baroni, manje ili više divlji, i uvek će postojati neprosvećeni narod, koji se divi svojim ugnjetačima i mrzi svoje oslobodioce. I sve to samo zbog toga, što rob mnogo bolje shvata svog gospodara, pa makar on bio i najsuroviji, nego svog oslobodioca, jer svaki rob može odlično da zamisli samoga sebe na mestu svog gospodara, ali malo ko može da zamisli samoga sebe na mestu nekoristoljubivog oslobodioca. Takvi su ljudi, don Rumata, i takav je naš svet.”

„Svet se stalno menja, doktore Budah”, rekao je Rumata. „Mi znamo za doba, kada kraljevi nisu ni postojali…”

„Svet ne može večito da se menja”, usprotivio se Budah, „jer ništa nije večito, pa čak ni promene… Mi ne znamo zakone savršenstva, ali se savršenstvo ranije ili kasnije ipak postiže. Pogledajte, na primer, kako je uređeno naše društvo. Kako raduje oko taj jasan, geometrijski pravilan sistem! Dole se nalaze seljaci i zanatlije, nad njima je plemstvo, posle sveštenstvo, i — na kraju dolazi kralj. Kako je sve to samo smišljeno, kakva je to stabilnost kakav harmonijski poredak! Šta treba još da se menja u tom šlifovanom kristalu, koji je izašao iz ruku nebeskog juvelira? Ne postoje zgrade stabilnije i jače od piramidalnih, to će vam reći svaki arhitekta.” Digao je poučno prst. „Žito, koje se prosipa iz vreće, ne pada na zemlju u ravnom sloju, već stvara takozvanu konusnu piramidu. Svako zrno se hvata za drugo, trudeći se da se ne otkotrlja dole. Isto tako i čovečanstvo. Ako ono hoće da bude celina, ljudi moraju da se hvataju jedni za druge, neizbežno stvarajući pri tome piramidu.”