Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Ovamo”, rekao je čovek zapovedničkim glasom.

Otvorio je niska vrata, i Rumata je, povivši se, ušao u ogromnu prostoriju osvetljenu tucetom baklji. Na sredini, na izlizanom tepihu sedeli su i ležali uvezani okrvavljeni ljudi. Neki od njih bili su već ili mrtvi, ili bez svesti. Gotovo svi su bili bosi, u iscepanim spavaćicama. Duž zidova, nemarno se oslanjajući na sekire i halebarde, stajali su jurišnici crvenih lica, svirepi i samozadovoljni — pobednici. Pred njima se šetkao — sa rukama na leđima — oficir sa mačem, u sivoj uniformi jako umašćenog okovratnika. Rumatin saputnik, čovek u crnoj kabanici, prišao je oficiru i nešto mu šapnuo na uvo. Oficir je klimnuo glavom, sa interesovanjem pogledao Rumatu i nestao iza cvetnih zavesa na suprotnom kraju prostorije.

Jurišnici su takođe sa interesovanjem posmatrali Rumatu. Jedan od njih, zrikav je rekao:

„A ovaj don ima dobar kamičak.”

„Odličan kamen, nema šta”, složio se drugi. „Za kralja bi mogao da bude. I obruč je od žeženog zlata.”

„Sada smo mi sami kraljevi.”

„Da mu ga smaknemo?”

„Pre-ki-nuti!” tiho je rekao čovek u crnoj kabanici. Jurišnici su ga, ništa ne shvatajući, pogledali:

„Ko nam se to još sada sručio na glavu?” rekao je zrikavi jurišnik.

Čovek sa kabanicom mu je, ne odgovarajući, okrenuo leđa, prišao Rumati i stao pored njega. Jurišnici su ga neprijateljski odmeravali od glave do nogu.

„Pa da to nije kojim slučajem pop?” rekao je jurišnik sa okom. „Ehej, pope, hoćeš li u čelo?”

Jurišnici su počeli da se klibere. Zrikavi jurišnik je pljunuo na dlan, prebacujući sekiru iz ruke u ruku i krenuo prema Rumati. Oh, ala ću mu dati sada, pomislio je Rumata, lagano povlačeći unazad desnu nogu.

„Koga sam uvek mlatio”, nastavio je jurišnik, zaustavljajući se pred njim i razgledajući čoveka u crnom, „to su bili neki popovi, razni tamo knjigočatci i majstori. Dešavalo se recimo…”

Čovek u kabanici je digao ruku dlanom nagore. Nešto je zazviždalo pod tavanicom. Ž-ž-ž! Zrikavi jurišnik je ispustio sekiru i preturio se na leđa. Iz sredine čela mu je virila kratka strela sa gustim perima iz samostrela. Zavladala je tišina. Jurišnici su se povukli, bacajući poglede prema tavanici. Čovek u kabanici je spustio ruku i naredio:

„Skloniti crkotinu, brzo!”

Nekoliko jurišnika je potrčalo, dograbilo ubijenog za noge i povuklo ga odatle. Iza zavese se pojavio oficir mahnuo im rukom da priđu.

„Hajdemo, don Rumata”, rekao je čovek u kabanici.

Rumata je krenuo prema zavesi, zaobilazeći gomilu zarobljenika. Ništa ne shvatam, razmišljao je. Iza zavese, u pomrčini neko ga je dohvatio, pretresao, smakao sa opasača prazne kanije i gurnuo na svetlost.

Rumata je odmah shvatio gde se našao. To je bio dobro mu poznati kabinet don Rebe u ljubičatim odajama, Don Reba je sedeo na istom mestu i u istovetnoj pozi, napeto se ispravivši, stavivši laktove na sto sa prepletenim prstima. A starac pati od šuljeva, najednom je sa sažaljenjem pomislio Rumata. Sa desne strane od don Rebe sedeo je otac Cupik, važan, usredsređen, stegnutih usana, a sa leve — dobroćudno nasmejan debeljko sa našivcima kapetana na sivom mundiru. U kabinetu nije bilo više nikoga. Kada je Rumata ušao, don Reba je tiho i nežno rekao:

„A evo, prijatelji, i blagorodnog don Rumate.”

Otac Cupik se sa potcenjivanjem iscerio, a debeljko je dobroćudno klimnuo glavom.

„Naš stari, i veoma principijelan neprijatelj”, rekao je don Reba.

„Kada je neprijatelj — obesite ga”, promuklo je rekao otac Cupik.

„A kakvo je vaše mišljenje, brate Aba?” upitao je don Reba, blagonaklono se okrenuvši debeljku.

„Znate li… Ja čak nekako…” Brat Aba se zbunjeno nekako dečački osmehnuo, raširivši kratke ručice. „Nekako mi je, znate li, svejedno. Ali, možda ga ipak ne treba vešati?.. Možda ga treba spaliti, šta mislite don Reba?”

„Da, u pravu ste”, zamišljeno je rekao don Reba.

„Shvatate li”, nastavio je brat Aba, ljubazno se smeškajući Rumati, „veša se šljam, sitna riba… A mi kod naroda moramo da sačuvamo poštovanje prema klasama. Ipak ste vi potomak drevnog roda, istaknuti irukanski špijun… Irukanski, čini mi se, i ne grešim valjda?” Uzeo je sa stola list papira i blizoruko se zagledao u njega. „Ah, uz to još i soanski… Tim pre!”

„Ako treba da se spali, onda neka se spali”, složio se otac Cupik.

„Dobro”, rekao je don Reba. „Dogovorili smo se. Spaliti.”

„Uostalom, čini mi se da bi don Rumata mogao da olakša svoju sudbinu. Da li me shvatate, don Reba?”

„Ne baš sasvim moram da priznam…”

„Imovina! Moj blagorodni done, imovina! Rumata — to je fantastično bogat rod!”

„U pravu ste, kao i uvek”, rekao je don Reba. Otac Cupik je zevnuo, prikrivši usta rukom, i bacio krišom pogled na teške draperije sa desne strane od stola.

„Pa šta, da počnemo onda po svim propisima”, sa uzdahom je rekao don Reba.

Otac Cupik je još gledao prema draperijama. Bilo je očigledno da je nešto čekao i videlo se da se uopšte nije interesovao za saslušanje. U čemu li je suština ove komedije? — razmišljao je Rumata. Šta sve ovo znači?

„No, dragi moj blagorodni done”, rekao je don Reba, obraćajući se Rumati, „bilo bi odista jako interesantno čuti vaše odgovore na neka pitanja koja nas jako interesuju.”

„Odvežite mi ruke”, rekao je Rumata.

Otac Cupik se trgao i sumnjičavo počeo da žvaće nešto praznim ustima. Brat Aba je brzo odmahnuo glavom.

„A?” rekao je don Reba i pogledao prvo brata Abu, a posle oca Cupika. „Shvatam vas, dragi moji. Ali, uzimajući u obzir određene okolnosti, koje don Rumata verovatno shvata…” Bacio je pogled na ćitav niz otvora pod tavanicom. „Odvežite mu ruke”, rekao je, ne dižući glas.

Neko je nečujno prišao sa leđa. Rumata je osetio kako su mu nečiji, čudnovati meki, vešti prsti dotakli ruke, začula se škripa presecanih konopaca. Brat Aba je sa neočekivanom, za njegovu korpulenciju, spretnošću izvukao ispod stola ogroman borbeni samostrel i stavio ga ispred sebe na papire. Ruke Rumate su se, kao bičevi, sručile kraj tela. Gotovo da ih nije ni osećao.

„No, da počnemo”, bodro je rekao don Reba. „Vaše ime, rod, zvanje?”

„Rumata, iz roda Rumata Estorskih. Blagorodni plemić od dvadeset i drugog kolena unazad.”

Rumata se osvrnuo, seo na sofu i počeo da masira zglavke šaka. Brat Aba ga je, uzbuđeno sopćući, uzeo na nišan svojim samostrelom.

„Vaš otac?”

„Moj blagorodni otac bio je imperatorski savetnik, odani sluga i lični prijatelj imperatora.”

„Da li je živ?”

„Umro je.”

„Odavno?”

„Pre jedanaest godina.”

„Koliko vam je godina?”

Rumata nije uspeo da odgovori. Iza ljubičaste draperije začuo je nekakav šum, brat Aba se nezadovoljno osvrnuo. Otac Cupik, je, zloslutno se smeškajući, lagano ustao.

„No, to je sve, dragi moji!” rekao je veselo i zlurado istovremeno.

Iza draperija su iskočila tri čoveka, koje Rumata nikako nije očekivao ovde da vidi. Otac Cupik prema svemu, takođe. To su bili grdosije-monasi u crnim mantijama sa kapuljačama navučenim na oči. Oni su brzo i nečujno pritrčali ocu Cupiku i uzeli ga za laktove.

„A… na…” promrmljao je otac Cupik. Lice mu je namah prekrilo samrtno bledilo. Nema sumnje, očekivao je nešto sasvim drugo.

„Šta vi mislite, brate Aba?” mirno je upitao don Reba, naginjući se prema debeljku.

„No, razume se!” odlučno je odgovorio ovaj. „Razume se!”

Don Reba je načinio slab pokret rukom. Monasi su digli oca Cupika i isto tako nečujno koračajući, odneli ga kroz draperije. Rumata se gadljivo namrštio. Brat Aba je protrljao meke šake i bodro rekao: