Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Kada je ostao sam, Rumata je primakao fotelju prozoru, smestio se udobnije i počeo da posmatra grad. Prinčeve odaje su se nalazile na bregu, i danju se odavde grad video kao na dlanu sve do samoga mora. Ali, sada je sve nestajalo u pomrčini, samo su se videle raštrkane svetlosti — tamo gde su na raskrsnicama stajali i čekali signal jurišnici sa buktinjama. Grad je spavao, ili se pretvarao da spava. Bilo bi interesantno saznati da li su stanovnici grada osećali da im se primiče nešto odista užasno? Ili su, kao blagorodni, pametni don, smatrali da se neko priprema za praznovanje dana svetog Mike? Dve stotine hiljada muškaraca i žena. Dve stotine hiljada kovača, majstora za izradu oružja, mesara, bakalina, juvelira, domaćica, prostitutki, monaha, menjača, vojnika, skitnica, preživelih knjigočataca se sada vrtelo u zagušljivim, smrdljivim od stenica posteljama: spavali su, ljubili se, prebrojavali u glavama dobitke, plakali, škripali zubima od besa ili uvrede… Dve stotine hiljada ljudi! bilo je u njima nešto zajedničko za došljaka sa Zemlje. Sigurno je to bilo to, što svi oni još nisu bili u pravom smislu te reči ljudi, već zameci, komadi iz kojih će tek krvava stoleća istorije isklesati jedared pravog, ponositog i slobodnog čoveka. Oni su bili pasivni, nezasiti i neverovatno, fantastično egoistični. Psihološki su svi bili još robovi — robovi vere, robovi sebi sličnima, robovi strasti, robovi koristoljublja. I, ako se voljom sudbine neko od njih rađao ili postajao gospodin, on nije znao šta da radi sa svojom slobodom. On je ponovo hitao da što pre postane rob — rob bogatstva, rob neprirodnih viškova, rob raspusnih prijatelja, rob svojih robova. Ogromna većina njih nije bila ni za šta kriva. Oni su bili suviše pasivni a istovremeno i suviše velike neznalice. Njihovo ropstvo zasnivalo se na pasivnosti i neznanju, a pasivnost i neznanje su ponovo i ponovo rađali ropstvo. Kada bi svi bili jednaki, ruke bi se čoveku opustile i on ne bi imao čemu da se nada. Ali, oni su ipak bili ljudi, nosioci iskre razuma. I stalno su se čas ovde, čas tamo pojavljivale i raspaljivale u njima vatrice užasno daleke i neizbežne budućnosti. Palile su se, bez obzira na sve. Bez obzira na njihovo navodno ništavilo. Bez obzira na ugnjetavanje. Bez obzira na to, što su gaženi čizmama. Bez obzira na to, što nisu bili potrebni nikome na svetu i što su svi na svetu bili protiv njih. Bez obzira na to, što su u najboljem slučaju mogli da računaju na prezrivo, nerazumljivo sažaljenje…

Oni nisu znali da budućnost radi za njih, da je budućnost bez njih nemoguća. Oni nisu znali da u ovom strašnom svetu jezivih aveti prošlosti oni predstavljaju jedinu realnost budućnosti, da su oni — ferment, vitamin u organizmu društva. Ako se uništi taj vitamin, društvo će početi da truli, otpočeće socijalni skorbut, mišići će oslabiti, oči će prestati jasno da vide, zubi će početi da ispadaju. Nijedna država ne može da se razvija bez nauke — uništiće je susedi. Bez umetnosti i opšte kulture država gubi sposobnost za samokritičnost, počinje da pomaže pogrešne tendencije, počinje svakog časa da rađa licemere i podlace, razvija u građanima potrošački duh i samouverenost i na kraju krajeva ipak postaje žrtva pametnijih suseda. Mogu se koliko god čovek hoće proganjati knjigočatci, zabranjivati nauke, uništavati umetnosti, ali ranije ili kasnije ljudi se moraju trgnuti i uz škripu zuba otvarati put svemu, što je tako omrznuto vlastoljubivim glupacima i neznalicama. I, ma koliko da prezirali znanje ti sivi ljudi, što se nalaze na vlasti, oni ništa ne mogu da urade protiv istorijske objektivnosti, oni mogu samo da je koče, ali ne i da je zaustave. Prezirući i bojeći se znanja, oni ipak neizbežno počinju da potpomažu to znanje da bi ostali na vlasti. Ranije ili kasnije oni moraju da dozvole otvaranje univerziteta, naučnih udruženja, moraju da stvaraju istraživačke centre, opservatorije, laboratorije, moraju da stvaraju kadrove ljudi misli i znanja, ljudi koje oni više nisu u stanju da kontrolišu, ljudi potpuno drugačije psihologije, potpuno drugačijih potreba, a ti ljudi ne mogu da postoje i tim pre da funkcionišu u pređašnjoj atmosferi niskog koristoljublja, šićardžijskih sitnih interesa, tupog samozadovoljstva i čisto telesnih potreba. Njima je potrebna nova atmosfera — atmosfera sveopšteg i sveobuhvatnog znanja, koja će biti ispunjena stvaralačkom napetošću; njima su potrebni pisci, umetnici, kompozitori, i sivi ljudi, koji se nalaze na vlasti, prinuđeni su da čine i takve ustupke. Oni, koji se protive, biće uništeni od strane lukavijih i veštijih suparnika u borbi za vlast, ali onaj, ko čini te ustupke, neizbežno i paradoksalno, protiv svoje volje rije na taj način sam sebi grob. Jer pogibeljan je za neprosvećene egoiste i fanatike porast kulture naroda u celom dijapazonu — od prirodno naučnih istraživanja do sposobnosti čoveka da se divi muzici… A posle toga dolazi epoha gigantskih socijalnih potresa, praćenih neviđenim dotle razvojem nauke i povezanim sa tim najširim procesom intelektualizacije društva; epoha kada sivilo bije poslednju bitku, koja po surovosti vraća čovečanstvo u srednji vek, i sivilo gubi tu bitku i u društvu, slobodnom od klasnog ugnjetavanja, nestaje kao realna snaga, zauvek.

Rumata je posmatrao zamrli u pomrčini grad. Negde tamo, u smrdljivom sobičku, skupivši se na jednom ležaju, goreo je u groznici unakaženi otac Tara, a brat Nanin je sedeo kraj njega za naherenim stočićem, pijan, veseo i besan, i završavao svoj 'Traktat o glasinama', sa uživanjem maskirajući birokratskim pasusima svoj podsmeh nad sivim životom. Negde tamo je slepo lutao u pustim raskošnim odajama Gur Literata, sa užasom osećajući kako bez obzira na sve, iz dubine njegove rastrzane, izgažene duše nastaju pod pritiskom nečeg nepoznatog i probijaju se u svest jarki svetovi, puni predivnih ljudi i potresnih osećanja. I negde tamo je bog zna kako prekraćivao noć potučen, oboren na kolena doktor Budah, proganjan, ali ipak živ… Braćo moja, pomislio je Rumata. Vaš sam, mi smo put vaše puti! Najednom je snažno osetio, da on nije nikakav bog, što u dlanovima čuva iskrice razuma, već brat, koji pomaže bratu, sin koji spasava oca. „Ubiću don Rebu.”… „Zašto?”… „On ubija moju braću.”… „On ne zna šta radi.”… „On ubija budućnost.”… „On nije kriv, on je dete svoga doba.”… „To jest, hoćeš da kažeš da ne zna da je kriv? Ali zar je malo stvari koje on ne zna? Ja znam da je on kriv.”… „A šta ćeš uraditi sa ocem Cupikom? Otac Cupik bi dao mnogo što šta, kada bi neko ubio don Rebu. Ćutiš? Mnoge bi tada morao da ubiješ, zar ne?”… „Ne znam, možda i mnoge. Jednog za drugim. Sve one, koji dignu ruku na budućnost.”… „To se već dešavalo. Trovali su otrovom, bacali bombe koje su sami pravili. I ništa se nije menjalo.”… „Ne, ipak se menjalo. Na taj način je stvarana strategija revolucije.”… „Ti ne moraš da stvaraš strategiju revolucije. Ti jednostavno hoćeš da ubiješ.”… „Da, hoću.”… „A umeš li to?”… „Juče sam ubio dona Okanu. Znao sam da je ubijam još onda, kada sam krenuo kod nje sa perom za uvetom. I žalim samo što sam je ubio a da od toga nema nikakve koristi. Tako da su me takoreći već naučili da ubijam.”… „A to je loše. To je opasno. Sećaš li se Sergeja Kožina? A Džordža Lenija? A Sabine Kriger?” Rumata je prešao dlanom po oznojenom čelu. Eto tako, misliš, misliš, razmišljaš — i na kraju izmisliš barut…

Skočio je i širom otvorio prozor. Skupine plamičaka u mračnom gradu počele su da se pokreću, rasule se i krenule u lancu, pojavljujuči se i nestajući među nevidljivim zgradama. Nekakav zvuk se pojavio nad gradom — udaljeno, više glasno urlanje. Planula su dva požara i ozarila susedne krovove. Nešto je počelo da plamti u luci. Događaji su počeli da se odvijaju. Kroz nekoliko časova biće jasno šta označava savez sivih i noćnih armija, neprirodan savez trgovaca i bandita sa velikog puta, biće jasno šta to želi don Reba i kakvu je novu provokaciju smislio. Ili, govoreći jednostavnije: saznaće se koga to danas kolju. Najverovatnije je da je otpočela noć dugih noževa, pokolj sivog rukovodstva ko je je suviše diglo nos, barona koji se nalaze u gradu a takođe i najnezgodnijih aristokrata. Šta li sada radi Pampa, pomislio je. Samo da ne spava — odbraniće se već, on nekako…