Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Sečući kamom ovnujsku lopaticu, bacio je pogled udesno i odmah se okrenuo: don Pifa se bio nadneo nad ispečenog jarca i radio kao neki automat za kopanje zemlje. Na tanjiru nisu ostajale čak ni kosti. Rumata je zaustavio dah i na dušak iskapio čašu irukanskog vina. Posle je bacio pogled ulevo. Gur Literata je nešto muvao viljuškom u tanjiriću sa salatom.

„Šta novo pišete, oče Gur?” upitao je Rumata poluglasno.

Gur se trgao.

„Pišem?… Ja?… Ne znam… Mnogo toga.”

„Stihovi?”

„Da… stihovi…”

„Stihovi su vam odvratni, oče Gur. (Gur ga je čudnovato pogledao). Da, da, vi niste pesnik.”

„Nisam pesnik… Ponekad mislim — ko sam ja? I čega se bojim? Ne znam.”

„Gledajte u tanjir i nastavite da jedete. Reći ću vam ko ste vi. Vi ste genijalni prozaik, osnivač novog i najplodotvornijeg puta u literaturi (Na Gurovim obrazima se pojavilo rumenilo). Kroz jedno stotinak, godina, a možda i pre, vašim stopama će krenuti desetine literata.”

„Neka im je bog u pomoći!” otelo se Guru.

„A sada ću vam reći čega se bojite.”

„Bojim se tame.”

„Neznanja?”

„Neznanja takođe. U neznanju smo u vlasti aveti. Ali, najviše od svega se bojim tame, jer je u tami sve podjednako sivo.”

„Odlično rečeno, oče Gur. Uzgred budi rečeno, da li još može da se dobije vaše poslednje delo?”

„Ne znam… A neću ni da znam.”

„Za svaki slučaj da znate; jedan primerak se nalazi u metropoli, u biblioteci imperatora. Drugi se čuva u Muzeju rariteta u Soani. A treći je kod mene.”

Gur je drhtavom rukom sipao u svoj tanjir kašiku želea.

„Ja… ne znam…” tužno je pogledao Rumatu, ogromnim, upalim očima. „Hteo bih da čitam… pročitam…”

„Sa zadovoljstvom ću vam pozajmiti…”

„I onda?…”

„I onda ćete mi vratiti.”

„I posle ću vam vratiti!” resko je rekao Gur.

Rumata je odmahnuo glavom.

„Don Reba vas je jako naplašio, oče Gur.”

„Preplašio… Da li ste ikada morali da spaljujete sopstvenu decu? Šta vi znate o strahu, blagorodni done?…”

„Savijam glavu pred onim što ste morali da preživite, oče Gur. Ali vas iz dubine duše osuđujem zbog toga što ste se predali.”

Gur Literata je najednom počeo da šapuće tako tiho, da ga je Rumata jedva čuo kroz mljackanje i buku glasova:

„A čemu sve to?… Šta je to istina?… Princ Haar je odista voleo prelepu Jainevnioru bakarne boje kože… Imali su i decu… Znam njihovog unuka… Ona je odista otrovana… Ali, objasnili su mi da je sve to laž… Objasnili su mi da je istina — ono, što je u korist kralja… Sve ostalo je laž i zločin. Celog života sam pisao samo laži… I tek sada pišem istinu…”

Najednom je ustao i glasno, zapevajući, povikao:

Velik je i slavan, kao večnost

Kralj sa imenom — Blagorodstvo!

I povukla se sada beskonačnost.

Ustupivši svoje prvo mesto!

Kralj je prestao da žvaće i tupo se zagledao u njega. Gosti su uvukli glave u ramena. Samo se don Reba smeškao i nekoliko puta je nečujno lupio dlanom o dlan. Kralj je ispljunuo kosti iz usta na čaršav i rekao:

„Beskonačnost!… Tačno je. I odista, ustupila je mesto… Pohvalno. Možeš da jedeš.”

Mljackanje i razgovori su se nastavili. Gur je seo.

„Lako je i slatko govoriti istinu u lice kralju”, rekao je sipljivim glasom.

Rumata je oćutao.

„Daću vam primerak vaše knjige, oče Gur”, rekao je. „Ali, pod jednim uslovom. Odmah ćete početi da pišete sledeću knjigu.”

„Ne”, rekao je Gur. „Kasno je. Neka Kiun piše. Otrovan sam. I, sve u svemu, mene to više ne interesuje. Sada hoću samo jedno — da naučim da pijem. A ne mogu… Želudac me boli…”

Još jedan poraz, pomislio je Rumata. Zakasnio je.

„Slušajte, Reba”, najednom je progovorio kralj. „A gde je lekar? Obećali ste mi posle ručka lekara.”

„Ovde, je, vaše veličanstvo”, rekao je don Reba. „Naređujete li da ga dovedu?”

„Naređujem li? Nego šta! Kada bi vas toliko bolelo koleno, urlali biste kao svinja!… Dajte ga ovamo što pre!”

Rumata se zavalio na naslon fotelje i pripremio se da gleda. Don Reba je digao ruke iznad glave i lupio prstom o prst. Vrata su se otvorila, i u salu je, neprekidno se klanjajući, ušao pogureni čovek u godinama, dugoj mantiji, ukrašenoj slikama srebrnih pauka, zvezda i zmija. Pod rukom je nosio pljosnatu, izduženu torbu. Rumata je bio zapanjen: zamišljao je Budaha sasvim drugačije. Nije mogao mudrac i humanista, autor sveobuhvatnog 'Traktata o otrovima' da ima tako nemirne, izbledele očice, usne koje su drhtale od straha, jedan, molećivi osmejak na licu. Ali, setio se Gura Literate. Verovatno je istraga nad osumnjičenim irukanskim špijunom vođena u duhu literarnog razgovora u kabinetu don Rebe. Uzeti i povući Rebu za uvo, pomislio je slatko. Dovući ga u mučilište. Reći dželatima: „Evo, ovo je irukanski špijun, koji se preobukao u našeg slavnog ministra, a kralj je naredio da se od njega izvuče gde se nalazi pravi ministar. Otpočnite svoj posao, i teško vama, ako izdahne ranije nego za nedelju dana…” Čak se prikrio rukom, da mu niko ne vidi lice. Odista, čudovišna je stvar mržnja…

„No, no, priđi ovamo, doktore”, rekao je kralj. „Ala si mi ti glavonja. No, no, čučni, čučni, kada ti se kaže!”

Nesrećni Budah je počeo da se spušta. Lice mu se iskrivilo od užasa.

„Još, još”, podsmevao se kralj. „Još jedared! Još! Kolena te ne bole, izlečio si svoja kolena. A zube, pokaži mi zube! Eh, kada bih ja takve imao… I ruke su ti jake, čvrste. Zdrav si, zdrav, iako si glavonja… No, hajde, golupčiću, leči, zašto stojiš…”

„Va-vaše veličanstvo… iz-izvolite mi pokazati nogu. Nogu…” začuo je Rumata. Digao je oči.

Lekar je čučao pred kraljem i oprezno mu stezao nogu.

„Ehe… Ehe!” rekao je kralj. „Šta ti je sada? Ne hvataj je! Ako si se prihvatio da je lečiš, onda je i leči!”

„Sve mi je jasno, vaše veličanstvo”, promrmljao je lekar i počeo brzo da pretura po svojoj torbi.

Gosti su prestali da žvaću. Aristokračići na drugom kraju stola su se čak pridigli i ispružili vratove, goreći od radoznalosti.

Budah je izvukao iz torbe nekoliko kamenih flašica, otvorio ih i prinoseći nosu jednu po jednu, poređao ih u nizu po stolu. Posle je uzeo kraljev pehar i nalio ga do polovine vinom. Praveći pokrete obema rukama nad peharom i prošaptavši nekakve kletve, brzo je sasuo u vino sadržinu svih svojih flašica. Po sali je počeo da se širi miris amonijaka. Kralj je stegao usne, zavirio u pehar i iskrivivši nos, pogledao don Rebu. Ministar se osmehnuo. Dvorani su prestali da dišu.

Šta on to radi, začuđeno je pomislio Rumata, pa starac pati od podagre! Šta je on to tamo izmešao? U traktatu je jasno rečeno: trljati otekle zglobove travaricom sa trodnevnim otrovom bele zmije Ku. Možda je to za trljanje?

„Je li ovo za trljanje?” upitao je kralj, sa strahom posmatrajući pehar.

„Ne, vaše veličanstvo”, rekao je Budah, koji je već malo došao k sebi. „To je lek koji treba popiti.”

„Po-piti?” kralj se naduo i zabacio u fotelju. „Ne želim da pijem. Trljaj.”

„Kako hoćete, vaše veličanstvo”, pokorno je rekao Budah. „Ali, usuđujem se da vam kažem, da od trljanja neće biti nikakve koristi.”

„Zbog nečega svi trljaju”, sa gađenjem je rekao kralj. „A ti hoćeš da u mene sipaš ovu gadost.”

„Vaše veličanstvo”, rekao je Budah, gordo se uspravivši. „Ovaj lek znam samo ja! Izlečio sam njim strica vojvode Irukanskog. Što se tiče trljanja, lekari koji su vas tako lečili nisu vas izlečili…”