Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Na tome je priča barona bila prekinuta. Kapetan izduženog lica je zamahnuo rukom, i težak nož za bacanje je lupio o baronov oklop.

„Odavno je trebalo tako!” rekao je baron i izvukao iz kanija ogroman mač dvorukaš.

Sa neočekivanom za njega lakoćom skočio je na pod, mač je kao svetla traka zafijukao kroz vazduh i presekao krovnu gredu. Baron je opsovao. Tavanica se naherila, na glave je počela da se osipa prašina.

Sada su svi bili na nogama. Siromašni donovi bez novca zalepili su se uz zidove. Mladi aristokrati su se popeli na stolove, da bi bolje videli. A sivi su se, isturivši ispred sebe koplja, postrojili u polukrug i malim, sitnim koracima krenuli na barona. Samo je Rumata ostao da sedi, razmišljajući sa koje bi strane baronove mogao da stane, a da ne dospe pod udarac njegovog mača.

Široko sečivo je zloslutno fijuknulo, opisujući svetlucave krugove nad baronovom glavom. On je nečim podsećao na teretni helikopter sa rotorom koji se okretao na zemlji.

Opkolivši ga sa tri strane, svi su bili prinuđeni da se zaustave. Jedan od njih je ne razmišljajući stao leđima okrenut Rumati i Rumata ga je, sagavši se preko stola, dohvatio za okovratnik, bacio na leđa u tanjire sa ogriscima i lupio ivicom dlana ispod uveta. Ovaj je samo zatvorio oči i smirio se. Baron je povikao.

„Prekoljite ga, blagorodni Rumata, a ja ću dokrajčiti ostale.”

Sve će ih poubijati, nezadovoljno je pomislio Rumata.

„Slušajte”, obratio se svima. „Nećemo da kvarimo jedni drugima veselu noć. Nećete moći da se održite protiv nas. Bacite oružje i gubite se odavde.”

„Eto ti na”, ljutito se usprotivio baron „A ja želim da se tučem! Neka se tuku i oni! Tucite se, đavo vas odneo!”

Sa tim rečima krenuo je na sive, ubrzavajući stalno okretanje mača. Sivi su se povlačili, sve bleđih i bleđih lica. Oni očigledno nikada u životu nisu videli teretni helikopter. Rumata je preskočio sto.

„Pričekajte, prijatelju”, rekao je. „Nemamo zašto da se svađamo sa tim Ijudima. Ne dopada vam se što su oni ovde?”

„Bez oružja nećemo otići”, natmureno je progovorio jedan od poručnika. „Dobićemo preko nosa. Ja sam u patroli.”

„Đavo vas odneo, gubite se onda sa oružjem”, dozvolio je Rumata. „Sečiva u kanije, ruke na glave, prolaziti jedan po jedan! I — nikakvih podlosti! jer ću vam inače kosti polomiti!”

„A kako da odemo?” besno je upitao kapetan izduženog lica. „Ovaj don nam preprečuje put!”

„I nadalje ću to činiti!” uporno je rekao baron. Mladi aristokrati su se uvredljivo nasmejali.

„No, dobro”, rekao je Rumata. „Ja ću držati barona, a vi protrčite, ali što brže — dugo neću moći da ga zadržim! Ehej, tamo, na vratima, oslobodite prolaz! Barone”, rekao je grleći Pampu za široki struk. „Čini mi se, dragi moj, da ste zaboravili na jednu veoma važnu okolnost. Jer, taj vaš slavan mač su upotrebljavali vaši preci samo za blagorodnu borbu, jer, rečeno je: 'Ne potrži ga po tavernama.'„

Na licu barona, koji je nastavio da vrti mačem, pojavio se izraz zabrinutosti.

„Ali ja nemam drugi mač”, rekao je neodlučno.

„Tim pre!” značajno je rekao Rumata.

„Mislite?” Baron se još kolebao.

„Pa vi to znate bolje od mene.”

„Da”, rekao je baron. „U pravu ste.” Pogledao je uvis, na svoju šaku, koja se vrtela kao poludela. „Nećete mi verovati, dragi moj Rumata, ali ja mogu ovako i po tri-četiri sata bez prekida — i uopšte se neću zamoriti… Ah, zašto me ona ne vidi sada!?”

„Ispričaću joj”, obećao je Rumata.

Baron je uzdahnuo i spustio mač. Sivi su, sagavši se, projurili pored njega. Baron ih je ispratio pogledom.

„Ne znam, ne znam…” neodlučno je rekao. „Šta mislite, da li sam pravilno uradio, što ih nisam ispratio udarcima noge u stražnjicu?”

„Potpuno pravilno”, počeo je da ga uverava Rumata.

„No, pa šta onda”, rekao je baron, uvlačeći mač u kanije. „Kada nam nije pošlo za rukom da se potučemo, onda sada imamo prava da malo popijemo i založimo se.”

Svukao je sa stola, za noge, sivog poručnika, koji je još ležao u nesvesti, a zatim je dosta prodornim glasom dreknuo:

„Ehej, domaćice! Vina i hrane!”

Prišli su nam mladi aristokrati i uljudno mu čestitali na pobedi.

„Sitnice, sitnice”, dobroćudno je rekao baron. „Šest šarenih junačina, plašljivih kao i svi trgovci. U 'Zlatnoj Potkovici' sam ih porasturao dvadesetak… Kako je to dobro”, obratio se Rumati, „što tada sa sobom nisam imao svoj borbeni mač! Koliko sam zaboravan, mogao sam i da ga izvučem. I, mada 'Zlatna Potkovica' nije taverna, već obična krčma…”

„Neki govore i tako”, rekao je Rumata. „Ne potrži ga po krčmama.”

Domaćica je donela nove tanjire sa mesom i nove bokale sa vinom. Baron je zasukao rukave i prionuo na posao.

„Uzgred budi rečeno”, rekao je Rumata. „Ko su bila ona tri zarobljenika, koje ste oslobodili u 'Zlatnoj Potkovici'?”

„Oslobodio?” Baron je prestao da žvaće i zablenuo se u Rumatu. „Ali, blagorodni moj prijatelju, ja se verovatno nisam dovoljno precizno izrazio! Nikoga nisam oslobađao. Jer, oni su bili uhapšeni, to je već državni posao… I zašto bi ih oslobađao? Nekakav don, prema svemu velika kukavica, starac knjigočatac i sluga…” slegao je ramenima.

„Da, razume se”, tužno je rekao Rumata.

Baronovo lice se najednom nalilo krvlju i on je jezivo iskolačio oči.

„Šta? Ponovo?!” zaurlao je.

Rumata se osvrnuo. U vratima je stajao don Ripat. Baron je počeo da se okreće, obarajući klupe i tanjire. Don Ripat je značajno pogledao Rumatu u oči i izašao.

„Izvinite molim vas, barone”, rekao je Rumata, ustajući. „Kraljeva služba…”

„A…” razočarano je progovorio baron. „Saučešće… Ni za šta na svetu ne bih sada pošao na službu!”

Don Ripat ga je čekao ispred vrata.

„Šta je?” upitao je Rumata.

„Pre dva sata”, poslovno ga je izvestio don Ripat, „po naređenju ministra odbrane krune don Rebe uhapsio sam i odveo u Veselu Kulu dona Okanu.”

„Tako”, rekao je Rumata.

„Pre jedan sat dona Okana je umrla, ne izdržavši munje vatrom.”

„Tako”, rekao je Rumata.

„Zvanično je optužena za špijunažu. Ali…” Don Ripat se zbunio i spustio pogled. „Mislim… Čini mi se…”

„Shvatam”, rekao je Rumata.

Don Ripat je digao na njega oči krivca.

„To nas se ne tiče”, promuklo je rekao Rumata.

Oči don Ripata ponovo su postale kao nalivene olovom. Rumata mu je klimnuo glavom i vratio se za sto. Baron je upravo završavao pečene prepelice.

„Estorsko vino!” naredio je Rumata. „I neka donesu još!” Zakašljao se. „Veselićemo se. Sada ćemo se, đavo ga odneo, veseliti…”

…Kada je Rumata došao k sebi, konstatovao je da se nalazi nasred ogromne ledine. Otpočinjalo je sivo svitanje, u daljini su prozuklim glasovima kukurikali petlovi. Graktale su vrane, koje su u gustim jatima letele nad nekakvom nejasnom gomilom u blizini, osećala se vlaga i miris truleži. Magla u glavi počela je brzo da se razilazi, pojavljivalo se dobro poznato stanje izuzetne jasnoće i preciznosti opažanja, jezik je palio mentol. Prsti desne šake bili su mu utrnuli. Rumata je prineo očima stegnutu pesnicu. Koža na zglobovima mu je bila odrana, a u pesnici mu je bila stegnuta ampula od kasparamida, jakog sredstva protiv trovanja alkoholom, kojim je Zemlja redovno snabdevala svoje izviđače na ostalim planetama. Prema svemu je on već ovde, na ledini, pre nego što će se konačno pretvoriti u svinju, nesvesno, takoreći instinktivno sasuo u usta sadržaj ampule.

Ovo mesto je dobro poznavao — tačno ispred njega crnela se kula spaljene opservatorije, a nešto malo ulevo nazirale su se u sumraku tanke, kao minareti, kule kraljevskog dvora. Rumata je duboko udahnuo ledeni vazduh i krenuo kući.