Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Dajte mi konja”, naredio je Rumata i otišao u kabinet da uzme predajnik.

Kroz nekoliko minuta su rame uz rame jahali uskom ulicom, pogruženom u najgušću tminu. Baron je, živnuvši malo, naglas pričao kako su prekjuče ubili vepra, govorio o zadivljujućim osobinama mladog baroneta, o čudu u manastiru svetog Tike gde je otac iguman rodio iz bedra dečaka šest palaca velikog… Pri tome nije zaboravljao da se zabavlja. Povremeno je urlao kao vuk, kokodakao i lupao kamdžijom u zatvorene kapke.

Kad su stigli do 'Sive Radosti', baron je zaustavio konja i duboko se zamislio. Rumata je čekao. Jarko su bili obasjani prljavi prozori krčme, toptali su nogama privezani konji, lenjo su se međusobno psovale nafrakane devojke, koje su sedele na klupi pod prozorima, dvojica slugu su jedva dokotrljale kroz vrata ogromno bure, pokriveno mrljama šalitre. Baron je turobno rekao:

„Sam… Strašno je i da pomislim da se cela noć nalazi preda mnom i da sam — sam!.. I ona je tamo sama…”

„Ne budite ogorčeni moj prijatelju”, rekao je Rumata. „Jer, sa njom je baronet, a sa vama sam ja.”

„To je nešto sasvim drugo”, rekao je baron. „Vi ništa ne shvatate, dragi moj. Suviše ste mladi i lakomisleni… Za vas je sigurno zadovoljstvo da posmatrate ove uličarke…”

„A zašto i ne bi?” usprotivio se Rumata, radoznalo posmatrajući barona. „Po mome mišljenju, prijatne devojke.”

Baron je odmahnuo glavom i sarkastično se osmehnuo.

„Eno, onoj što stoji”, rekao je glasno, „stražnjica visi. A ona što se sada češlja, uopšte i nema stražnjicu… to su krave, u najboljem slučaju krave. Setite se samo baronese! Kakve ruke, kakva gracija! Kakav hod, dragi moj!”

„Da”, složio se Rumata. „Baronesa je odista predivna. Hajdemo odavde.”

„A gde?” tužno je rekao baron. „I zašto?” Na licu mu se odjedared pojavila odlučnost. „Ne, dragi moj, nikuda neću krenuti odavde. A vi kako hoćete.” Počeo je da silazi sa konja. „Iako bi mi bilo krivo, ako biste me ovde ostavili samoga.”

„Razume se da ću ostati sa vama”, rekao je Rumata. „Ali…”

„Nikakvih 'ali'„, prekinuo ga je baron.

Dobacili su povodce slugi koji im je pritrčao gordo, prošli pored devojaka i ušli u salu. Ovde čovek nije mogao ni da diše. Plamičci svetiljki su se jedva probijali kroz maglu isparenja, kao u ogromnom i jako prljavom amamu. Na klupama za dugačkim stolovima su pili, jeli, zaklinjali se, smejali, plakali, ljubili se, pevali nepristojne pesme oznojeni vojnici u raskopčanim mundirima, pomorske skitinice u šarenim prslucima na golom telu, žene sa jedva pokrivenim grudima, sivi jurišnici sa sekirama među nogama, zanatlije u nagorelim ritama. Sa leve strane se u magli nazirao šank, gde je vlasnik, sedeći na posebnom uzvišenju među ogromnim buradima, upravljao čitavim rojem veštih slugu lopova, a sa desne strane se kao jarki pravougaonik svetleo ulaz u čistu polovinu — za blagorodne donove, poštovane trgovce i sive oficire.

„Na kraju krajeva, zašto ne bismo nešto i popili?” ljutito je upitao baron Pampa, dograbio Rumatu za rukav i krenuo prema šanku, u uzan prolaz među stolovima, udarajući posetioce šiljcima na svom oklopu. Kraj šanka je dograbio iz ruku vlasnika ogroman bokal, kojim je ovaj razlivao vino u krigle, ćutke ga osušio do dna i izjavio da je sada sve propalo, da mu preostaje samo jedna jedina stvar — da se proveseli kako treba. Posle se okrenuo prema gazdi i glasno ga upitao da li u toj njegovoj ustanovi postoji mesto gde bi blagorodni ljudi mogli pristojno i skromno da provedu vreme. Vlasnik je počeo da ga uverava da upravo u njegovoj ustanovi takvo mesto postoji.

„Odlično!” veličanstveno je rekao baron i dobacio gazdi nekoliko zlatnika. „Donesite za mene i ovog dona ovde sve najbolje što imate, i neka nas služi ne nekakva balava vrtirepka, već poštovanja dostojna žena u godinama!”

Gazda je sam ispratio blagorodne donove u čistu polovinu. Tu je ljudi bilo malo. U uglu se mračno veselilo društvo sivih oficira — četiri poručnika u tesnim mundirima i dva kapetana u kratkim kabanicama sa našivcima ministarstva odbrane krune. Kraj prozora se za uskogrlim bokalom dosađivalo nekoliko aristokrata sa licima kiselim od razočarenja. U njihovoj blizini se smestilo društvance osiromašenih u iskrzanim odelima i zakrpljenim kabanicama. Oni su malim gutljajima pili pivo i svaki čas se osvrtali oko sebe.

Baron se sručio za slobodni sto, bacio pogled na sive oficire i progunđao: „Ah, ni ovde čovek da se otarasi gadova…” Ali, tada je jedna žena u godinama i sa keceljom donela prvo jelo. Baron je podrignuo, izvukao iza pojasa nož i počeo da se veseli. Ćutke je proždirao ogromne komade pečene srnetine, gomile mariniranih školjki, brda morskih rakova, čitave zdele salata i majoneza, zalivajući sve to čitavim jezerima vina, piva, rakije i vina pomešanog sa pivom i rakijom. Siromašni donovi su po jedan i po dvojica počeli da se sele za njegov sto, i baron ih je dočekivao junačkim pozdravom ruke i brundanjem odnekud iz želuca.

Najednom je prestao da jede, zablenuo se u Rumatu izbuljenih očiju i zagrmeo šumskim glasom:

„Odavno nisam bio u Arkanaru, blagorodni prijatelji! I, moram vam pošteno reći, ovde mi se nešto ne dopada.”

„A šta to, barone?” sa interesovanjem je upitao Rumata, glođući pileće krilo.

Na licima osiromašenih donova bez novca videla se pažnja puna poštovanja.

„Recite mi, prijatelji!” progovorio je baron, brišući zamašćene ruke o krajeve kabanice. „Recite mi, blagorodni donovi! Od kada je to u prestonici njegovog veličanstva kralja takav poredak, da potomci najdrevnijih rodova Imperije ne mogu ni korak da načine, a da ne nalete na razne tamo trgovce i mesare?”

Donovi bez novca su se zagledali i počeli da se odmiču. Rumata je bacio pogled u ugao, gde su sedeli sivi. Tamo su svi prestali da piju i počeli da posmatraju barona.

„Moram vam reći u čemu je stvar, blagorodni donovi”, nastavio je baron Pampa. „To je sve zbog toga, što ste se vi ovde preplašili. Vi ih podnosite zbog toga, što ih se bojite. Eto, ti se na primer, bojiš!” zaurlao je, zagledavši se u najbližeg siromašnog dona bez novca. Ovaj se udaljio bledog i kiselkastog izraza lica. „Kukavice!” dreknuo je baron. Brkovi su mu se nakostrešili.

Ali, od siromašnih donova koristi nije bilo nikakve. Oni očigledno nisu hteli da se tuku, oni su jednostavno hteli da se napiju i najedu.

Tada je baron prebacio nogu preko klupe, stegao pesnicom desni brk i, uperivši pogled u ugao, gde su sedeli sivi oficiri izjavio:

„A ja se, eto ni đavola ne bojim! Ja tučem sivi ološ gde god naletim na njega!”

„Šta to tamo lupeta ona pivska bačva?” glasno je upitao sivi kapetan izduženog lica.

Baron se zadovoljno osmehnuo. Bučno je ustao od stola i popeo se na klupu. Rumata je digavši veđe, uzeo drugo krilo i počeo da ga glođe.

„Ehej, vi tamo, sivi podlaci!” zaurlao je baron. derući se, kao da su oficiri bili udaljeni od njega čitavu vrstu. „Znajte da sam pre tri dana ja, baron Pampa don Bau, zadao vašima mnogo prpe! Shvatate li, dragi moj”, obratio se Rumati odnekud ispod tavanice, „pili smo otac Kabani i ja jedne večeri u mom zamku. Najednom je dotrčao moj konjušar i izvestio me da je banda sivih počela da demolira krčmu 'Zlatna Potkovica'. Moju krčmu, na mojoj rodnoj zemlji! Naredio sam: 'Na konje!' i pravac tamo. Kunem se mamuzama, bila ih je tamo čitava banda, jedno dvadesetak! Uhvatili su neku trojicu, napili se kao svinje… A ti trgovčići ne umeju ni da piju… i počeli su sve da razbijaju i lome. Uhvatio sam jednog od njih za noge i počelo je! Terao sam ih sve do Teških Mačeva… Krvi je bilo, nećete poverovati dragi moj do kolena, a koliko je sekira ostalo…”