Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„Nije baš mnogo”, rekao je don Kondor.

„Stvar nije u Budahu”, pobunio se Rumata. „Ako je on živ, pronaći ću ga i izvući. To umem. Ali, nisam o tome hteo da govorim sa vama. Želeo bih još jednom da skrenem vašu pažnju na to, da situacija u Arkanaru prevazilazi granice bazne teorije…” Lice don Kondora je postalo kiselkasto. „Ne, saslušajte me pažljivo”, čvrstim glasom je rekao Rumata. „Osećam da se radio-vezom sa vama nikada neću objasniti. A u Arkanaru se sve izmešalo! Pojavio se nekakav novi faktor, koji sistematski deluje. I ispada, kao da don Reba potpuno svesno napujdava na naučnike svo sivilo u kraljevini. Sve, što se i najmanje uzdiže iznad prosečnosti sivila, u opasnosti je. Slušajte, don Kondore, to nisu emocije, to su činjenice! Ako si pametan, obrazovan, ako sumnjaš, govoriš neuobičajene stvari — ako jednostavno barem ne piješ vino! — u opasnosti si. Bilo koji trgovčić ima prava da te, ako to samo hoće, ubije. Stotine i hiljade ljudi stavljene su van zakona. Njih love jurišnici i vešaju duž puteva. Gole; za noge… Juče su u mojoj ulici čizmama ubili starca, saznavši da je pismen. Gazili su ga, pričaju, dva sata, tupoglavci, sa gotovo životinjskim njuškama…” Rumata se uzdržao i završio je mirno: „Jednom rečju, u Arkanaru takoreći da više nema ni jednog jedinog pismenog čoveka. Kao i u Oblasti Svetog Ordena posle Barkanskog pokolja.”

Don Kondor ga je pažljivo posmatrao, stegavši usne.

„Ne dopadaš mi se, Antone”, rekao je ruski.

„Meni se takođe mnogo što-šta ne dopada, Aleksandre Vasiljeviču”, rekao je Rumata. „Ne dopada mi se što smo vezali sami sebi i ruke i noge samom postavkom problema. Ne dopada mi se što se taj problem naziva Problem Beskrvnog Delovanja. Zato što u mojim uslovima ta naučno zasnovana neaktivnost… Znam šta ćete mi sve reći protiv toga! I ja znam teoriju. Ali, ovde nema nikakvih teorija, ovde je tipično fašistička praksa, ovde zveri svakog trena ubijaju ljude! Ovde je sve potpuno beskorisno. Znanja nema dovoljno, a zlato gubi vrednost, jer kasni.”

„Antone”, rekao je don Kondor. „Ne padaj u vatru. Verujem, da je situacija u Arkanaru odista izuzetna, ali sam isto tako ubeđen, da nemaš ni jedan jedini konstruktivan predlog.”

„Da”, složio se Rumata, „konstruktivnih predloga odista nemam. Ali mi je jako teško da se uzdržavam.”

„Antone”, rekao je don Kondor. „Na ovoj planeti nas ima dve stotine i pedeset. Svi se uzdržavaju, i svima je to jako teško. Najiskusniji žive ovde već pune dvadeset i dve godine. Oni su ovamo doleteli kao obični posmatrači. Njima je bilo zabranjeno da bilo šta uopšte preduzimaju. Zamisli to za tren: za-bra-nje-no u potpunosti. Oni ne bi imali prava čak ni da spasu Budaha. Čak ako bi Budaha gazili nogama pred njihovim očima.”

„Ne treba govoriti sa mnom kao sa detetom”, rekao je Rumata.

„Nestrpljivi ste kao dete”, rekao je don Kondor. „A potrebno je da budete jako strpljivi.”

Rumata se tužno osmehnuo.

„A dok budemo čekali”, rekao je, „odmeravali i oklevali, zveri će svakog trenutka uništavati ljude.”

„Antone”, rekao je don Kondor, „u vasioni ima hiljade planeta, na koje još nismo stigli i na kojima istorija teče svojim tokom.”

„Ali mi smo ipak ovamo stigli.”

„Da, stigli smo. Ali zato, da bismo pomogli ovom čovečanstvu, a ne zbog toga da bismo utolili svoj pravični gnjev. Ako si slab — idi. Vrati se kući. Na kraju krajeva, ti odista nisi dete i znao si na šta ovde dolaziš.”

Rumata je ćutao. Don Kondor, nekako opušten i najednom ostareo, vukući mač za dršku, kao štap, prošetao se pored stola, tužno klimajući nosem.

„Shvatam sve”, rekao je. „I sam sam sve to preživeo. Bilo je doba — to osećanje nemoći i sopstvene podlosti mi se činilo najstrašnijim. Neki, slabiji, ludeli su od toga, njih su poslali na Zemlju i sada ih leče. Petnaest godina mi je bilo potrebno, dragi moj, da bih shvatio šta je to najstrašnije. Strašno je izgubiti ljudski lik, Antone. Uprljati dušu, pobesneti. Mi smo ovde bogovi, Antone, i moramo biti pametniji od bogova iz legendi, koje ovdašnji narod stvara nekako po svom liku i podoblju. A krećemo se po ivici močvare. Ako pogrešimo — i padnemo u blato, čitavog života se nećemo oprati. Goran Irukanski je u 'Istoriji Dolaska' napisao: 'Kada je bog, spustivši se sa neba, došao narodu iz Pitanskih močvara, noge su mu bile blatnjave'.”

„A za to su Gorana i spalili”, mračno je rekao Rumata.

„Da, spalili su ga. A to je rečeno o nama. Ja sam ovde petnaest godina. Ja sam, golupčiću moj, prestao čak i da sanjam Zemlju. Nekako sam, preturajući nekakve papire, pronašao fotografiju jedne žene i dugo nisam mogao da se setim ko je ona. Ponekad sa strahom postajem svestan toga da već odavno nisam saradnik Instituta, da sam eksponat muzeja tog Instituta, generalni sudija trgovačke feudalne republike, i da u muzeju postoji sala, u koju me treba smestiti. Eto to je ono najstrašnije — udubiti se u ulogu. U svakom od nas se blagorodni nitkov bori sa komunarom. I sve unaokolo pomaže nitkovu, a komunar je sam samcat — Zemlja je udaljena hiljadu godina i hiljadu parseka.” Don Kondor je zaćutao, gladeći kolena. „Tako je to, Antone”, rekao je glasom, koji je postojao sve odlučniji. „Da ostanemo komunari.”

On to ne shvata. A kako bi i mogao da shvati? On je imao sreće, on ne zna šta je to sivi teror, šta je to don Reba. Sve, čemu je on bio svedok za petnaest godina rada na ovoj planeti, na ovaj ili onaj način uklapa se u okvire bazne teorije. I kada mu govorim o fašizmu, o sivim jurišnicima, o naciji malograđanštine, on to prihvata kao emocije. „Ne šalite se sa terminologijom, Antone! Terminološka zbrka može da ima opasne posledice.” On nikako ne može da shvati, da je normalni nivo srednjovekovnog zverstva — srećan jučerašnji dan Arkanara. Don Reba je za njega — nešto nalik na vojvodu Rišeljea, pametan i dalekovidi političar, koji brani apsolutizam od feudalizma. Jedino ja na celoj planeti vidim strašnu senku, koja se nadnosi nad zemljom, ali upravo ja i ne mogu da shvatim čija je to senka i zašto… I kako da ga ubedim, kada će me on, po očima mu se to vidi, poslati na Zemlju da se lečim.

„Kako živi poštovanja dostojni Sinda?” upitao je. Don Kondor je prestao da ga burgija pogledom i progunđao je: „Dobro, zahvaljujem vam se.” Posle toga je rekao:

„Potrebno je, na kraju, da shvatiš da ni ti, ni ja, i niko od nas neće videti opipljive plodove svoga rada. Mi nismo fizičari, mi smo istoričari. Naša jedinica vremena nije sekunda, već stoleće, a dela naša — to čak nije ni setva, mi tek pripremamo teren za setvu. A dolaze eto ponekad sa Zemlje… entuzijasti, đavo ih odneo… Sprinteri kratkoga daha…”

Rumata se sarkastično osmehnuo i bez neke posebne potrebe počeo da navlači čizme. Sprinteri. Da, sprinteri su odista postojali.

Pre deset godina je Stefan Orlovski, on je istovremeno i don Kapada, komandir čete samostrelaca njegovog imperatorskog veličanstva, za vreme javnog pogubljenja osamnaest estorskih veštica naredio svojim vojnicima da otvore paljbu po dželatima, ubio je carskog sudiju i dva sudska pristava i dvorska straža ga je digla na koplja. Grčeći se u samrtnim mukama, vikao je: „Pa vi ste ljudi! Udrite ih, udrite”, ali ga je malo ko čuo zbog urlanja mase: „Vatre! Još vatre!…”

Otprilike u to isto doba, na drugoj hemisferi je Karl Rozenblum, jedan od najistaknutijih znalaca seljačkih ratova u Nemačkoj i Francuskoj, a on je istovremeno bio i trgovac vunom Pani-Pa, digao ustanak murijskih seljaka, na juriš je zauzeo dva grada i bio ubijen strelom u potiljak, pokušavajući da onemogući pljačke. On je bio još živ, kada su po njega doleteli helikopterom, ali nije mogao da govori i samo je gledao oko sebe, sa izrazom krivca i ništa ne shvatajući, svojim ogromnim plavim očima, iz kojih su neprekidno tekle suze…