Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Rumata je smakao rukavicu i zamahnuvši njom, tresnuo ždrepca medu uši:

„No, mrcino!” rekao je ruski.

Bila je ponoć, kada je ušao u šumu.

Sada niko ne može tačno da kaže odakle je došao taj čudnovati naziv — Štucava šuma. Postojalo je zvanično predanje o tome, da su pre tri stotine godina gvozdene čete carskog maršala Toca koji je kasnije postao prvi arkanarski kralj, probijajući se kroz sajvu, proganjajući horde varvara bakarne boje kože koje su se povlačile, ovde, na odmorištu kuvale od kore belog drveća napitak, koji je izazivao nezadrživo štucanje. Prema predanju, maršal Toc je, obilazeći jednog jutra logor, izgovorio, mršteći svoj aristokratski nos: „Odista, to je nepodnošljivo! Cela šuma štuca i smrdi na piće”, Odatle je navodno i potekao čudnovati naziv.

Bilo kako bilo, to ni u kom slučaju nije bila obična šuma. U njoj je raslo ogromno drveće sa tvrdim belim stablima, kakva se nisu očuvala ni na jednom drugom mestu u Imperiji — ni u vojvodstvu Irukanskom; a još manje u trgovačkoj republici Soan, koja je odavno posekla sve svoje šume i upotrebila ih za izgradnju brodova. Pričalo se da takvih šuma ima mnogo iza Crvenog Severnog grebena u zemlji varvara, ali zar se malo toga priča o zemlji varvara…

Kroz šumu je prolazio put, koji je bio prosečen pre dva stoleća. Taj put je vodio u rudnike srebra, i po naslednom pravu je pripadao baronima Pampa; potomcima jednog od saboraca maršala Toca. Nasledno pravo barona Pampa stajalo je arkanarske kraljeve dvanaest pudova čistog srebra godišnje, jer je svaki kralj, stupivši na presto, kretao sa armijom da osvoji zamak Bau, u kome su živeli baroni. Zidovi zamka su bili čvrsti, baroni hrabri, svaki pohod je kraljeve stajao trideset pudova srebra, a posle povratka potučene armije arkanarski kraljevi su iznova potvrđivali nasledno pravo barona Pampa zajedno sa drugim privilegijama, kao na primer: da čačkaju nos za kraljevskom trpezom, da love zapadno od Arkanara i obraćaju se prinčevima direktno po imenu, bez titula i zvanja.

Štucava šuma bila je puna najmračnijih tajni. Danju su se putem na jug kretale kočije sa obogaćenom rudačom, a noću je put bio pust, jer bi se retko našao hrabar čovek koji bi se usudio da krene njime pri svetlosti zvezda. Govorilo se da noću sa Oca-drveta viče ptica Siu, koju niko nikada nije video i koju je nemoguće i videti, jer to nije obična ptica. Govorilo se da ogromni, kosmati pauci skaču sa grana na vratove konja i u jednom trenu presecaju konjima žile, daveći se u krvi. Govorilo se da po šumi luta ogromna, drevna životinja Peh, prekrivena krljuštima, koja rađa potomstvo jedared u dvanaest godina i vuče za sobom dvanaest repova, koji se znoje otrovnim znojem. A neko je video kako je usred belog dana preko puta prelazio, mrmljajući svoje žalbe, goli vepar 'Y', koga je prokleo sveti Mika — svirepa životinja, kojoj gvožđe nije moglo ništa, ali koju je zato kao mogla da proburazi kost.

Tu je mogao da se susretne i odbegao rob sa žigom od smole među lopaticama — ćutljiv i nepoštedan, kao dlakavi pauk-krvopija. I zgrbljeni čarobnjak, koji je sakupljao tajne pečurke za svoje čarobne napitke, pomoću kojih čovek može da postane nevidljiv, može da se pretvara u razne životinje ili dobije drugu senku. Pokraj puta su se šetkale i noćne junačine groznog Vage Točka, i begunci iz srebrnih rudnika sa crnim dlanovima i belim, prozračnim licima. Vračevi su se ovde skupljali na svoja noćna bdenja, a razulareni lovočuvari barona Pampe pekli su na retkim poljanama ukradene bikove na ražnju.

Takoreći u najgušćoj šumi, na jednu milju od puta, pod ogromnim drvetom, sasušenim od starosti, u zemlju je bila urasla naherena koliba od ogromnih brvana, opkoljena pocrnelom tarabom. Na tom mestu se ona nalazila od vajkada, vrata su joj uvek bila zatvorena, a kraj poluistrulelog doksata videli su se iskošeni idoli, istesani od jednog komada drveta. Ta izba je bila najopasnije mesto u Štucavoj šumi. Govorilo se da upravo ovamo dolazi jedared u dvanaest godina drevni Pah, da bi tu okotio potomka i da tu, zavukavši se ispod izbe, umire, tako da je ceo pod u izbi prekriven crnim otrovom, a kada otrov poteče napolje — tada će svemu doći kraj. Govorilo se da u noći nepogoda idoli sami počinju da se izvlače iz zemlje, primiču se putu i daju znakove. I govorilo se još, da se ponekad u mrtvim prozorima pali neljudska svetlost, da se čuju razni zvuci i da se dim iz dimnjaka vije u stubu sve do samoga neba.

Ne tako davno je seoska budala što nikada ne pije, Irma Šipak iz sela Blagorastvorenije (a po narodski — Smrdljivci), iz gluposti svoje jedne večeri navratio do izbe i zavirio kroz prozor. Kući se vratio sasvim poblesaveo, a došavši malo k sebi, ispričao je da je u izbi gorela jarka svetlost, i da je za običnim stolom sedeo na klupi čovek i pio nešto iz bačve, koju je držao jednom rukom. Lice čoveka bilo je opušteno gotovo do pojasa, i bilo je sve u nekakvim mrljama. Bio je to, očigledno, sam sveti Mika još pre nego što je prišao veri, mnogoženac, pijanica i razvratnik. Čovek je mogao da ga posmatra, savladavši samo prethodno strah. Iz prozora je mirisalo na nešto sladunjavo-opojno, i po drvetima oko izbe kretale su se senke. Iz cele okoline dolazili su ljudi da slušaju priču budaline. A stvar se završila time, što su stigli jurišnici i, zavivši mu laktove na lopatice, oterali ga u grad Arkanar. O kolibi ni sada ipak ne prestaju da pričaju, i ne nazivaju je drugačije, do Pijani Brlog…

Probivši se kroz žbunje gigantske paprati, Rumata je sišao sa konja pred doksatom Pijanog Brloga i obmotao povodac oko jednog idola. U izbi je gorela svetlost, vrata su bila otvorena i visila na jednoj šarki. U sobi je jako zaudaralo na alkohol, a na stolu, među oglodanim kostima i komadima kuvane repe, uzdizala se ogromna glinena krigla.

„Dobro veče, oče Kabani”, rekao je Rumata, prekoračivši prag.

„Pozdravljam vas”, odazvao se otac Kabani promuklim, kao borbena truba glasom.

Rumata je, zveckajući mamuzama, prišao stolu, bacio na klupu rukavice i ponovo pogledao oca Kabanija. Otac Kabani je sedeo nepokretno, naslonivši opušteno lice na dlanove. Čupave, polusede veđe su mu visile na obrazima, kao vatrava nad provalijom. Iz nozdrva njegovog ogromnog nosa, sa svakim izdahom sa zviždukom je izletao vazduh; zasićen alkoholom.

„Sam sam ga izmislio!” progovorio je najednom, sa naporom podigavši desnu obrvu, i bacivši na Rumatu pogled zamučenog oka. „Sam! A zašto?..” Oslobodio je ispod obraza desnu ruku i počeo da maše maljavim prstom. „A ipak, ja sa svim tim nemam nikakve veze!.. Ja sam ga izmislio… a ja sa svim tim nemam nikakve veze, a? Tačno — nikak-ve… I sve u svemu, mi ne izmišljamo, već radimo đavo će ga znati šta!”

Rumata je skinuo opasač i prebacio preko glave kaiševe sa mačevima.

„No, no”, rekao je.

„Sanduk!” dreknuo je otac Kabani i za duže vreme zaćutao praveći čudnovate pokrete obrazima.

Rumata je, ne spuštajući pogleda sa njega, prebacio preko klupe noge u prekrivenim prašinom, visokim čizmama i seo, stavivši mačeve pokraj sebe.

„Sanduk…” ponovio je otac Kabani potištenim glasom. „To mi govorimo, kao da izmišljamo. U stvari, sve je već odavno izmišljeno. Neko je odavno-odavno sve izmislio, strpao sve u sanduk, provrteo na poklopcu rupu i otišao… Otišao da spava… A šta se tada desilo? Došao je otac Kabani, zatvorio oči, zavukao ruku u rupu.” Otac Kabani je pogledao svoju ruku. „Dograbio, izmislio! Ja sam, kaže, upravo ovo i izmislio!.. A ko ne veruje, taj je budala… Trpam ruku unutra — jedan! Šta? žica sa bodljama: Zašto? Staja od vukova da se zaštiti. Junačina! Trpam ruku — dva! Šta? Pametna stvar — vodenica za meso. Zašto? Nežno, mleveno meso… Junačina! Trpam ruku — tri! Šta? Voda koja gori… Kako i zašto? Da se vlažna drva zapale… A?!”