Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Paška je nešto rekao — Anton ga nije čuo, i Anka se glasno nasmejala. Nekako čak previše glasno.

„Trideset”, rekao je i okrenuo se.

Sa trideset koračaji razdaljine Paška je izgledao sasvim mali. Crveni trougao smotuljka na glavi izgledao je kao kapa dvorske lude. Paška se smejuljio. On se još igrao. Anton se sagao i počeo lagano da zateže tetivu.

„Neka si blagosloven, oče moj Viljeme!” povikao je Paška. „I zahvaljujem ti se za sve, ma šta da se desilo.”

Anton je stavio strelu i ispravio se. Paška i Anka su ga posmatrali. Stajali su blizu jedno drugoga. Staza je ličila na taman, vlažan hodnik među visokim, zelenim zidovima. Anton je digao svoj samostrel. Borbeno oružje maršala Toca postalo je nekako neobično teško. Ruke mi drhte, pomislio je Anton. To je već loše. I nepotrebno. Setio se kako su zimi Paška i on čitav jedan sat bacali grudve u metalnu šišarku na stubu ograde. Bacali su ih sa dvadeset koračaji razdaljine, sa petnaest i sa deset — nikako nisu mogli da je pogode. A posle, kada im je sve to već dojadilo i kada su se spremali da krenu, Paška je nemarno, ne gledajući, bacio poslednju grudvu i pogodio. Anton je svom snagom zabio kundak u zgib ramena. Anka stoji suviše blizu, pomislio je. Hteo je da joj poviče da se udalji, ali je shvatio da bi to bilo glupo. Više. Još malo… Još… Najednom je postao uveren da će se strela, teška jednu funtu, čak ako im okrene i leđa, zabiti tačno u Paškinu prekonosicu, između veselih, zelenih očiju. Otvorio je oči i pogledao Pašku. Paška se više nije smejuljio. Anka je lagano-lagano dizala ruke sa raširenim prstima i lice joj je postalo napeto i nekako previše odraslo. Tada je Anton digao samostrel još više i povukao oroz. Nije video gde je strela otišla.

„Promašio sam”, rekao je glasno. Krenuo je stazom nogama koje se nisu savijale. Paška je obrisao crvenim smotuljkom lice, zatresao ga, raširio i počeo da povezuje glavu. Anka se sagla i digla svoj samostrel. Ako me tom stvarčicom lupne po glavi, pomislio je Anton, reći ću joj hvala. Ali, Anka ga nije čak ni pogledala.

Okrenula se Paški i upitala ga:

„Idemo?”

„Odmah”, rekao je Paška.

Pogledao je Antona i ćutke lupio samoga sebe savijenim prstom po čelu.

„A ti si se već preplašio”, rekao je Anton.

Paška se još jednom lupio prstom po čelu i krenuo za Ankom. Anton je išao za njima i trudio se da potisne sumnje u sebi.

A šta sam ja to u stvari i uradio, potišteno je mislio. Zašto su se samo naduli! No, Pašku razumem, preplašio se. Samo se još ne zna ko se više preplašio — Viljem— tata ili Tel-sin. Ah, šta je onda sa Ankom? Prema svemu, preplašila se za Pašku. A šta je pa trebalo da radim? Eto, vučem se za njima, kao nepotrebni rođak. Najbolje će biti da odem. Sada ću skrenuti ulevo, tamo je jedna močvara. Možda ću još i sovu uspeti da ulovim. Ali, on nije usporio čak ni korak. To je znači zauvek, pomislio je. Čitao je da se to često dešava.

Na zabačeni put stigli su čak i ranije nego što su mislili. Sunce je već stajalo visoko, bilo je užasno vruće. Za okovratnikom su bockale jelove iglice. Put je bio od betona sastavljen od dva niza sivo-zarđalih, ispucanih betonskih ploča. Kroz pukotine među spojevima probijala se gusta, suva trava. Po ivici puta rastao je gust, prašnjav korov. Nad putem su brundali bumbari, i jedan je bezobrazno lupio Antona pravo u čelo. Bilo je tiho i sparno.

„Pogledajte”, rekao je Paška.

Nad sredinom puta, na zarđaloj žici, zategnutoj popreko, visila je okrugla metalna ploča, prekrivena ispucalom bojom. Sudeći po svemu, na disku je bio prikazan žuti pravougaonik na crvenoj pozadini.

„Šta je to?” upitala je bez nekog-posebnog interesovanja Anka.

„Automobilski znak”, rekao je Paška. „Ulaz zabranjen.”

„Cigla”, objasnio je Anton.

„A šta ona znači?” upitala je Anka.

„Znači da tamo ne sme da se ide”, rekao je Paška.

„A šta će onda ovde put?”

Paška je slegao ramenima.

„To je jako stari put”, rekao je.

„Anizotropan put”, izjavio je Anton. Anka mu je bila okrenuta Ieđima. „Kretanje samo u jednom pravcu.”

„Mudri su bili naši preci”, zamišljeno je rekao Paška. „Voziš se tako jedno dve stotine kilometara, i najednom — eto ti na! — 'cigla'. Niti možeš dalje da ideš, niti imaš koga da priupitaš.”

„Šta li može da bude iza tog znaka!” rekla je Anka. Osvrnula se. Unaokolo, na mnogo kilometara nalazila se potpuno pusta bez i jednog jedinog čoveka šuma, i nisu imali uopšte koga da upitaju šta bi moglo da bude iza tog znak. „A možda to uopšte i nije 'cigla'?” rekla je. „Boja je sva otpala…”

Tada je Anton pažljivo nanišanio i opalio. Bilo bi odista fantastično, da je strela prekinula žicu, i da je znak pao pred same Ankine noge. Ali, strela je pogodila gornji deo znaka, probila zarđali pleh, i na zemlju je počela da otpada samo sasušena boja.

„Budalo”, rekla je Anka, ne okrenuvši se.

To je bila prva reč, sa kojom se obratila Antonu posle igre Viljema Tela. Anton je počeo da se nekako natmureno smeška.

„And enterprises of great pitch and moment”, izgovorio je, „With this regard their current turn way and loase the name of action.” Tako poduhvati veliki, što uspeh obećavaju, propadaju od odlaganja stalnih. Šekspir, ('Hamlet').

Verni Paška je najednom povikao.

„Momci, ovuda su prošla kola! I to posle nepogode! Evo, ovde je trava izgažena! I ovde…”

Ima sreće Paška, pomislio je Anton. Počeo je da razgleda tragove na putu i ugledao izgaženu travu i crni trag guma na mestu, gde je automobil prikočio pred rupom u betonu.

„Aha!” rekao je Paška. „Proleteo je ispod znaka!”

To je bilo jasno svakome, ali se Anton pobunio:

„Ni pomena, išao je sa one strane.” Paška ga je zapanjeno pogledao.

„Zar si oslepeo, šta li?”

„Išao je sa one strane”, bio je uporan Anton. „Idemo po tragu.”

„Lupetaš budalaštine! Lupetaš!” pobunio se Paška. „Kao prvo, ni jedan iole vaspitan vozač ne bi krenuo ispod 'cigle'. Kao drugo, pogledaj: evo rupčage, evo traga koćenja… No, odakle je onda išao?”

„Šta me se tiču ti tvoji 'vaspitani'! Vaspitan sam i idem ispod znaka.”

Paška je pozeleneo od besa.

„Idi gde hoćeš!” rekao je, lako mucajući. „Nezreli stvore. Sasvim si poludeo od spatine!”

Anton se okrenuo i, gledajući pravo preda se, krenuo ispod znaka. Hteo je samo jedno: da se ispred njega nađe nekakav most dignut u vazduh i da mora da se probija u tom pravcu. Šta me se tiču tvoji vaspitani! — mislio je. — Neka idu, gde hoće… sa svojim Paškom. Setio se kako je Anka odrezala Pavlu, kada joj se ovaj obratio sa 'Anječka'; i osetio se nešto lakše. Osvrnuo se.

Pašku je odmah ugledao: Bon Skakavac, sagavši se nad samom zemljom, kretao se tragom tajanstvenih kola. Zarđali disk nad putem lagano se njihao i kroz rupu se naziralo modro nebo. A na ivici puta je sedela Anka, oslonivši laktove na gola kolena i staviviši bradu na stegnute pesnice.

…Vraćali su se tek predveče. Momci su veslali, a Anka je sedela na krmi. Nad crnom šumom dizao se purpurni mesec, nepodnošljivo su kreketale žabe.

„Kako je sve bilo divno smišljeno”, rekla je tužno Anka. „Eh, vi!…”

Dečaci su oćutali. Tada je Paška poluglasno upitao:

„Toška, šta je bilo tamo, pod znakom?”

„Most dignut u vazduh”, odgovorio je Anton. „I skelet fašiste, prikovan lancima za mitraljez.” Zamislio se još malo i dodao: „Mitraljez je bukvalno zarastao u zemlju…”

„Da…” rekao je Paška. „Dešava se. A ja sam tamo jednome pomogao da popravi kola.”