Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

Kada je Rumata prošao grob svetog Mike — sedmi po redu i poslednji na tom putu, već se bilo sasvim smračilo. Mnogo hvaljeni hamaharski ždrebac, koga je od don Tamea dobio na kartama, bio je obično đubre. Bio se oznojio, podbio noge i kretao se lošim, krivudavim kasom. Rumata mu je stezao bokove kolenima, šibao rukavicom između ušiju, ali je ovaj samo premoreno odmahivao glavom, ne ubrzavajući korak. Duž puta se nalazilo žbunje, koje je u predvečerje ličilo na oblake smrznutog dima. Nepodnošljivo su zujali komarci. Na mutnom nebu treperele su retke, nejasne zvezde. U naletima je duvao slab vetar, topao i hladan istovremeno, kao i uvek ujesen u ovoj primorskoj zemlji sa zagušljivim, prašnjavim danima i ledenim večerima.

Rumata se čvršće zamotao u plašt i pustio uzengije. Nije imalo smisla da bilo kuda žuri. Do ponoći je imao još jedan sat, a štucava šuma se već pojavila nad horizontom kao crn, izgubljen greben. Po strani su se pružala uzorana polja, pod zvezdama su svetlucale močvare, koje su zaudarale na mrtvu rđu, tamneli su se brežuljci i istruleli plotovi iz doba osvajanja. Daleko sa leve strane pojavljivao se i gasio tmuran odsjaj: prema svemu, gorelo je nekakvo selo, jedno od bezbrojnih jednolikih Mrtvožora. Obešenjaka, Pljačkaša, koja su nedavno, carskim ukazom promenila imena u Željena, Blagodarna i Anđeoska. Na stotine milja od obala Moreuza i do sajve Štucave šume — prostirala se ta zemlja, prekrivena oblacima komaraca, razdirana jarugama, puna močvara, poražena groznicama, pomorima i smrdljivom kijavicom.

Kraj same krivine puta od žbuna odvojila se tamna figura. Ždrebac se trgao, podigavši glavu uvis. Rumata je prihvatio uzengije, naviknutim pokretom povukao na desnoj ruci čipku i stavio dlan na dršku mača, zagledavši se ispred sebe. Čovek kraj puta je skinuo kapu.

„Dobro veče, blagorodni done”, tiho je rekao. „Izvinite, vas.”

„U čemu je stvar?” upitao je Rumata, osluškujući. Nečujne zasede ne postoje. Razbojnike izdaje škripa tetiva, sivi jurišnici nezadrživo štucaju i podriguju od lošeg piva, baronske družine nezasito dahću i zvekeću gvožđem, a monasi — lovci na robove — bučno se češu. Ovoga puta u žbunju je vladala tišina. Prema svemu, ovaj čovek nije bio njihov mamac. A on nije ni ličio na mamac — maleni, nabijeni građanin u bednoj kabanici.

„Da li mi dozvoljavate da trčim kraj vas?” upitao je klanjajući se.

„Izvoli”, rekao je Rumata, povukavši dizgine. „Možeš da se uhvatiš za stremen.”

Građanin je krenuo pored njega. Držao je kapu u ruci, i na njegovom temenu se svetlucala velika ćela. Nadzornik, pomislio je Rumata. Obilazi barone i sakupljače soli, skuplja lan ili kudelju. Hrabar nadzornik, mora se priznati… A možda i nije nadzornik. Možda je knjigočatac. Begunac. Izrod. Sada ih ima mnogo na noćnim putevima, više nego nadzornika… A možda je i špijun.

„Ko si, i odakle si?” upitao je Rumata.

„Zovem se Kiun”, tužno je rekao građanin. „Idem iz Arkanara.”

„Bežiš iz Arkanara”, rekao je Rumata, sagavši se.

„Bežim”, tužno se složio građanin.

Čudak nekakav, pomislio je Rumata. Ili je možda ipak špijun? Trebalo bi proveriti… A zašto bi u stvari trebalo? Kome je to potrebno? Ko sam ja, da bih ga proveravao? Pa i ne želim uopšte da ga proveravam! Zašto mu jednostavno ne bih poverovao! Eto, ide građanin, očigledno knjigočatac, beži spasavajući svoj život… Sam je, boji se, slab je, traži zaštitu… Naišao je na aristokratu. Aristrokrati se iz gluposti ili iz obesti u politiku ne razumeju, a mačevi su im dugi, i sive oni ne vole. Zašto građanin Kiun ne bi iskoristio nekoristoljubivu zaštitu glupog i ponosnog aristokrate? I to bi bilo sve. Neću ga ja proveravati. Nemam zašto. Porazgovaraćemo, prekratiti vreme, rastati se kao prijatelji…

„Kiun…” rekao je. „Poznavao sam jednoga Kiuna. Bio je prodavac hrane i alhemičar iz Metalne ulice. Jesi li ti njegov rođak?”

„Na žalost, jesam”, rekao je Kiun, „istina daleki rođak ali za njih je to svejedno… Do dvanaestog kolena unazad.”

„I gde sada bežiš, Kiune?”

„Bilo gde… Što dalje. Mnogi beže u Irukan. Pokušaću i ja u Irukan.”

„Tako, tako”, rekao je Rumata. „I misliš da će te blagorodni don prevesti preko granice?”

Kiun je oćutao.

„Ili možda misliš, da blagorodni don ne zna, ko je alhemičar Kiun iz Metalne ulice?”

Kiun je ćutao. Ne govorim ono što bi trebalo da govorim, pomislio je Rumata. Digao se na sedlu i povikao, imitirajući glasnika na Kraljevskom trgu:

„Optužuje se i kriv je za užasne, neoprostive zločine protiv boga, krune i mira!”

Kiun je ćutao.

„A šta ako blagorodni don bezumno obožava dona Rebu? Ako je on svim srcem svojim odan sivima i sivoj ideji? Ili možda smatraš da je to nemoguće?”

Kiun je ćutao. Iz pomrčine sa desne strane puta pojavila se izlomljena senka vešala. Pod prečkom se belelo nago telo, obešeno za noge. Ehe, svejedno od svega toga, pomislio je Rumata. Zategao je uzde, dograbio Kiuna za rame i okrenuo ga licem prema sebi.

„Ako te blagorodni don ovoga istoga časa obesi pored ove škitnice?” rekao je, zagledavši se u belo iice sa tamnim jamama očiju. „Sam. Brzo i vešto. Na čvrstom arkanarskom konopcu. U ime ideala. Zašto ćutiš, pismeni Kiune?”

Kiun je ćutao. Zubi su mu cvokotali, i on se slabo grčio pod rukom Rumate, kao stegnuti gušter. Najednom je nešto sa pljeskom palo u jarak kraj puta, i tog istog časa, kao zbog toga da bi zaglušio taj pljesak, on je očajnički povikao:

„No, obesi me! Obesi, izdajniče.”

Rumata je došao do daha i pustio je Kiuna.

„Našalio sam se”, rekao je. „Ne boj se.”

„Laž, laž…” jecajući, mrmljao je Kiun. „Svuda samo laž!…”

„Dobro, de, ne ljuti se”, rekao je Rumata. „Bolje podigni ono što si tamo bacio — može da se navlaži…”

Kiun je postojao malo, zanoseći se i jecajući, bez ikakvog cilja se lupkajući dlanovima po kabanici i spustio se u jarak. Rumata je čekao, umorno se pogurivši u sedlu. Znači, tako i treba da bude, mislio je, znači da drugačije jednostavno i ne može… Kiun se izvukao iz jarka, stavljajući u košulju svežanj.

„Knjige, razume se”, rekao je Rumata.

Kiun je odmahnuo glavom.

„Ne”, rekao je promuklo. „Samo jedna knjiga. Moja knjiga.”

„O čemu to pišeš?”

„Bojim se da vas to neće interesovati, blagorodni done.”

Rumata je uzdahnuo.

„Uhvati se za stremen”, rekao je. „Našalio sam se. Ne boj me se.”

„Divan svet”, progovorio je Kiun. „Veseo svet. Svi se šale. I svi se šale na isti način. Pa čak i blagorodni Rumata.”

Rumata se zapanjio.

„Znaš kako se zovem!”

„Znam”, rekao je Kiun. „Prepoznao sam vas po obruču na čelu. Odista sam se obradovao, kada sam vas ugledao…”

No, razume se, eto na šta je on mislio, kada me je nazvao izdajnikom, pomislio je Rumata. I rekao je:

„Vidiš, a ja sam mislio da si špijun. Špijune uvek ubijam.”

„Špijune…” ponovio je Kiun. „Da, razume se. U naše doba je tako lako i dobro biti špijun. Običan cinkaroš u taverni 'Siva Radost'. Kako je to divno, kako to samo ljudi poštuju! U šest sati uveče ulazim u pivnicu i sedam za svoj stočić. Vlasnik hita ka meni, s mojom prvom kriglom piva. Mogu da pijem koliko hoću, pivo plaća don Reba — ili tačnije, niko ga i ne plaća. Sedim, pijuckam svoje pivo i slušam. Ponekad se pravim da beležim šta ko razgovara, i preplašeni ljudi hitaju ka meni nudeći mi prijateljstvo, svoje novčanike. U njihovim očima vidim samo ono što želim: pseću odanost, strahopoštovanje i stiskam žene naočigled njihovih muževa, ogromnih ljudeskara, a oni će se samo uslužno kikotati. Kakvo predivno rasuđivanje, blagorodni done, zar ne? Čuo sam to od petnaestogodišnjeg dečačića, studenta Patriotske škole…”