Arkadije Strugacki - Tesko je biti Bog

„I šta si mu rekao?” radoznalo ga je upitao Rumata.

„A šta sam pa mogao da mu kažem? On to ne bi shvatio. I ispričao sam mu, da ljudi Vage Točka, kada uhvate cinkaroša, otvaraju ovome želudac nožem i sipaju biber u njega… A pijani vojnici trpaju cinkaroša u vreću i bacaju ga u nužnik. I to je sušta istina, ali on u nju nije poverovao. Rekao mi je da to u školi nisu učili. Tada sam izvukao papir i zabeležio ceo naš razgovor. To mi je bilo potrebno za moju knjigu, a on je jadnik, zaključio da je to potrebno zbog prijave, i umokrio se od straha…”

Pred njima, su kroz žbunje promakle svetlosti krčme 'Skeleta Bako'. Kiun se spotakao i ućutao.

„Šta se desilo?” upitao je Rumata.

„Tamo je siva patrola”, promrmljao je Kiun.

„No, pa šta?” rekao je Rumata. „Slušaj bolje još jedno rasuđivanje, dragi moj Kiune. Mi volimo i cenimo te jednostavne, grube momke, našu sivu, borbenu stoku. Oni su nam potrebni. Od sada običan čovek mora da drži jezik za zubima, ako ne želi da ga okače na vešala!” zacerekao se, jer je to rekao odista odlično — u najboljim tradicijama sivih kasarni.

Kiun se skupio i uvukao glavu u ramena.

„Jezik običnog čoveka mora da zna gde mu je mesto. Bog je dao običnom čoveku jezik ne da bi brbljao, već da bi lizao čizme svog gospodara, a takav gospodar je određen običnom čoveku od vajkada…”

Kraj stuba za vezivanje konja ispred krčme trupkali su osedlani konji sive patrole. Kroz otvoreni prozor čule su se promukle psovke. Čula se lupa domina. U vratima, preprečavajući prolaz ogromnom stomačinom, stajao je lično Skelet Bako u iscepanoj kožnoj jakni, zasukanih rukava. U kosmatoj šapi je držao tesak — prema svemu, upravo je sekao pseto za čorbu, oznojio se i izašao da dođe malo do daha. Na stepenicama je sedeo, skupivši se, sivi jurišnik, stavivši borbenu sekiru među kolena. Drška sekire mu je iskrivila lice na stranu. Videlo se samo da mu je muka od pića. Primetivši konjanika, progutao je pljuvačku i promuklo zaurlao:

„S-toj! Kako se ono zva… Ti, blagorodni!…”

Rumata je, isturivši bradu, prošao pored njega ne udostojivši ga čak ni pogleda.

„…A ako jezik običnog čoveka liže pogrešnu čizmu”, glasno je govorio, „onda taj jezik treba udaljiti, jer je rečeno: 'Jezik tvoj — neprijatelj je moj'…”

Kiun se kretao iza konja širokim koracima. Rumata je ivicom oka video kako mu se od znoja presijava ćela.

„Stoj, kada ti se kaže!” zaurlao je jurišnik.

Čulo se kako, lupkajući sekirom, trči niz stepenike, spominjući istovremeno boga, đavola i svu tu blagorodnu stoku istovremeno.

Jedno petorica, pomislio je Rumata, savijajući manžete. Pijani mesari. Gluposti.

Prošli su pored krčme i skrenuli ka šumi.

„Mogao sam da idem i brže, ako je potrebno”, rekao je Kiun neprirodno čvrstim glasom.

„Gluposti!” rekao je Rumata, zauzdavajući ždrebca. „Bilo bi dosadno proći toliko milja i nijednom se ne potući. Zar nikada ne želiš da se potučeš, Kiune? Stalno priče, priče…”

„Ne”, rekao je Kiun. „Nikada nisam poželeo da se tučem.”

„U tome i jeste nesreća”, promrmljao je Rumata, okrećući ždrebca i lagano navlačeći rukavice.

Iza zaokreta su se pojavila dva konjanika i, ugledavši ga, najednom su se zaustavili.

„Ehej, ti, blagorodni done!” povikao je jedan. „Isprave pokaži!”

„Fukaro”, progovorio je staklasto-zvonkim glasom Rumata. „Nepismeni ste, šta će vam isprave?”

Gurnuo je ždrepca kolenom i kasom krenuo u susret jurišnicima. Plaše se, pomislio je. Prave se… No, barem par šamara! Ne… Ništa od svega neće ispasti. Toliko želim da iskalim mržnju, koja se u meni nakupila za ovaj jedan dan, ali, čini se, ništa od svega toga neće ispasti. Ostaćemo humani, sve ćemo oprostiti i bićemo mirni, kao bogovi. Neka oni kolju i skrnave, mi ćemo ostati mirni, kao bogovi. Bogovi nikuda ne moraju da žure, pred njima je večnost…

Sasvim im se približio. Jurišnici su nesigurno digli sekire i povukli se unazad.

„No?” rekao je Rumata.

„Šta znači to 'no'?” zbunjeno je rekao prvi jurišnik. „Pa to je, znači, blagorodni don Rumata?”

Drugi jurišnik je odmah okrenuo konja i u galopu odjurio. Prvi se povukao, spustivši sekiru.

„Molimo za oproštaj, blagorodni done”, brzo je počeo da govori. „Nismo vas prepoznali. U pitanju je mala greška. Stvar je državna, greške su uvek moguće. Momci su malo popili, gore od želje…” Počeo je da ga zaobilazi postrance. „I sami shvatate, vremena su teška… Lovimo pobegle učene ljude. Ne želimo da se žalite, blagorodni done…”

Rumata mu je okrenuo leđa.

„Blagorodnom donu želimo srećan put!” sa olakšanjem u glasu povikao je za njim jurišnik.

Kada se on udaljio, Rumata je tiho pozvao:

„Kiune!”

Niko mu se nije odazvao.

„Ehej, Kiune!”

I ponovo se niko nije odazvao. Oslušnuvši malo, Rumata je kroz zujanje komaraca začuo šuštanje žbunja. Kiun se brzo probijao preko polja na zapad, tamo gde se, udaljena dvadeset milja nalazila irukanska granica. To je sve, pomislio je Rumata. Eto ti celog razgovora. Uvek jedno te isto. Provera, oprezna razmena dvosmislenih bajki… Čitave nedelje trošiš dušu na nevažne razgovore sa raznim ološem, a kada konačno susretneš pravog čoveka, onda nemaš vremena da sa njim porazgovaraš kako treba; treba ga prikriti, spasti, poslati, na sigurno i bezbedno mesto, i on odlazi, tako i ne shvativši da li je imao posla sa prijateljem ili kapricioznim izrodom. Pa i sam ništa nećeš saznati o njemu. Šta on hoće, šta može, zašto živi…

Setio se jučerašnjeg Arkanara. Čvrste kamene kuće na glavnim ulicama, gostoprimljivi fenjer nad ulazom u tavernu, dobroćudni, siti trgovci pijuckaju pivo za čistim stolovima i diskutuju o tome da svet uopšte nije loš, da cene žitu padaju, da cene odeći rastu, da se zavere otkrivaju na vreme, da vračeve i sumnjive knjigočatce nabijaju na kolac, da je kralj, po običaju, veličanstven i svetao, a don Reba bezgranično pametan i uvek na oprezi. „Izmisliće kako da ne!.. Svet je okrugao!…” „Od pismenosti, od pismenosti sve dolazi braćo! Nije u novcu sreća, seljak je navodno takođe čovek, a što dalje — to više, uvredljivi stihovi, a onda i pobuna…” „Sve ih treba na kolac, braćo!.. A šta bih ja radio? Ja bih jednostavno pitao: pismen si? Na kolac! Stihove pišeš? Na kolac! Tablice znaš? Na kolac, suviše mnogo znaš!” Bina, srce, još tri krigle piva i porciju dimljene zečetine. A po ulici popločanoj kamenjem — grum, grum, grum — lupaju potkovanim čizmama nabijeni, rumenog lica momci u sivim košuljama, sa teškim sekirama o desnom ramenu. „Braćo! Evo ih, to su zaštitnici! Zar će oni dozvoliti? Ni u kom slučaju! A moj, moj… Na desnom krilu! Još koliko juče sam ga makljao! Da, braćo, to vam više nije ono nemirno doba! Stabilnost prestola, sreća, nepokolebljivi mir i pravičnost! Ura, sive čete! Ura, don Reba! Neka je slava našem kralju! Eh, braćo, kako je divan sada život!”

A po tamnoj ravnici kraljevine Arkanarske, osvetljenoj vatrama požara i iskrama baklji, po putevima i stazama, izujedani komarcima, sa podbijenim do krvi nogama, pokriveni znojem i prašinom, izmučeni, preplašeni, utučeni očajem, ali čvrsti kao čelik u svom ubeđenju, beže, idu, lutaju, zaobilazeći mrtve straže stotine nesrećnika, stavljenih van zakona samo zbog toga, što umeju i žele da leče i uče svoj iznuren boleštinama i ogrezao u neznanju narod; zbog toga što, kao bogovi, stvaraju od gline i kamena drugu prirodu za ukrašavanje života naroda koji ne zna šta je to lepota; zbog toga što prodiru u tajne prirode, nadajući se da će uspeti da stave te tajne u službu svom neveštom, preplašenom starim vradžbinama narodu… Nezaštićeni, dobri nepraktični, koji su daleko prevazišli svoje doba…