Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Jednostavnije“, reče Bikov.

„Molim. Uzmimo tebe. Šta bi ti uradio kad bi ti došao neki spletkar i rekao da… hm-hm… recimo, Mihailo Krutikov krade i prodaje hranu sa broda? Ti si u svom životu video mnogo spletkara, znaš koliko vrede, i ti bi mu rekao… hm-hm… da se gubi. Sad uzmimo našeg kadeta. Šta bi on rekao kad bi mu neko došanuo… hm-hm… no, recimo, to isto? On bi sve to primio zdravo za gotovo i odmah bi pojurio Mihailu da se objašnjava. A kada bi shvatio da su sve to izmišljotine, vratio bi se i… hm-hm… pretukao bi to ništavilo.“

„Aha“, sa zadovoljstvom se složi Bikov.

„Tako. A naši prijatelji na Dioni — nisu ni kao ti, a ni kao naš kadet. Oni prihvataju takvu gadost za čistu monetu, a neistrošene rezerve lažnog ponosa im ne daju da pođu da sve razjasne.“

„Pa šta“, reče Bikov. „Možda je i tako.“

Uđe Jura. On čučnu pred otvorenim ormanom sa knjigama i poče da traži nešto za čitanje. Događaji na Dioni su ga sasvim izbacili iz koloseka i on nikako nije mogao da dođe sebi. Oproštaj od Zine Šatrove bio je ćutljiv i dirljiv. Zina takođe nije uspela da se sasvim povrati. Istina, ona se već smeškala. Jura je želeo da ostane na Dioni sve donde dok Zina ne počne da se smeje. On je bio uveren da bi umeo da je razveseli i u izvesnoj meri pomogne joj da zaboravi na dane strahovlade Šeršenja. Žalio je što ne može da ostane na Dioni. Zato je u hodniku uhvatio Svirskog i zatražio od njega da prema Zini svi budu što je moguće pažljiviji. Svirski ga je pogledao i odgovorio neodređeno: „Razbićemo mu njušku!“

„Hm… Aleksej“, reče Jurkovski. „Ja nikome neću smetati u komandnom odeljenju?“

„Ti si generalni inspektor“, reče Bikov. „Kome ti možeš da smetaš?“

„Hteo bih da se povežem sa Titanom“, reče Jurkovski. „I, uopšte, hteo bih da oslušnem šta se dešava u eteru.“

„Hajde“, reče Bikov.

„A mogu li i ja?“ upita Jura.

„Možeš i ti“, reče Bikov. „Uopšte, svi mogu sve. Tog jutra Bikov je pročitao poslednji časopis. Dugo mu je i pažljivo razgledao korice, pa čak i cenu. Zatim je uzdahnuo, odneo ga u svoju kabinu, a kad se vratio, Jura je shvatio da je

‘momak iseckao štapić do kraja’. Bikov je sada bio ljubazan, govorljiv i svima je sve dozvoljavao.“

„Poći ću i ja s vama“, reče Bikov.

Utroje su ušli u komandno odeljenje. Mihailo Antonovič ih zapanjeno pogleda sa svog uzvišenja, nasmeši se i mahnu rukom.

„Nećemo da ti smetamo“, reče Bikov. „Potrebna nam je radio-stanica.“

„Samo pazite, deco“, upozori ih Mihailo Antonovič, „kroz pola sata počinje bestežinsko stanje.“

Po zahtevu Jurkovskog, Tahmasib se kretao ka stanici Prsten-1, veštačkom satelitu Saturna, koji se kretao u blizini Prstena.

„A bez toga ne može?“ upita Jurkovski.

„Vidiš li, Volođenjka“, s izrazom krivca odgovori Mihailo Antonovič. „Veoma je tesno u Tahmasibu ovde. Stalno moram da manevrišem.“

Prošli su pored Žilina, koji je nešto pregledao u kombajnu kontrole, i zaustavili se ispred radio-stanice. Bikov poče da manipuliše dugmadima. U

zvučniku zapucketa i zapišta.

„Muzika sfera“, prokomentarisa Žilin. „Uključite dešifrator, Aleksej Petroviču.“

„Da, stvarno“, reče Bikov. „Ja sam zbog nečeg zaključio da su to smetnje.“

„Radista“, prezrivo reče Jurkovski.

Zvučnik najednom zaurla neprirodnim glasom:

„…minuta slušajte koncert Aleksandra Blumberga, prenos sa Zemlje.

Ponavljam…“

Glas je ‘otplovio’ i zamenilo ga je neko hrkanje. Zatim je neko rekao: „…šta ne mogu da pomognem. Moraćete, drugovi, da sačekate.“

„A ako pošaljemo svoj čamac?“

„Tada ćete čekati manje, ali ćete ipak čekati.“ Bikov uključi automat i kazaljka poče da se kreće po skali zaustavljajući se na svakoj stanici koja je radila.

„…osamdeset hektara selenskih baterija za staklene bašte, četrdeset kilometara bakarne žice, šest stotih, dvadeset kilometara…“ „Butera nema, šećera nema, ostalo je još sto paketa Herkulesa, keks i kafa. Da i cigareta takođe nema…“

„…And hear me? I’m, not going to stand this impudence… Hear me? I’m…“ [2] „…I čujete? Nemam nameru da trpim takav bezobrazluk… čujete li? Ja… “; prim. prev.

„Ku-dva, ku-dva, ništa nisam shvatio… I kakva mu je to radio-stanica?… Ku-dva, ku-dva, dajem podatke. Jedan, dva, tri…“ „Nedostaješ nam.

Kada ćeš se najzad vratiti? I zašto ne pišeš? Ljubim. Tvoja Ana. Tačka.“ „…Čen, ne plaši se, to je tako jednostavno. Uzimaš obrnuti integral po hiperboloidu do ha…“ „Sedmi, sedmi, za vas je očišćen treći sektor. Sedmi, spuštajte se na treći sektor…“ „Saša, govorka se da je neki generalni inspektor stigao. Čak kažu da je to lično Jurkovski…“

„Dosta“, reče Jurkovski. „Traži Titan. Smutljivci“, progunđa. „Već znaju…“

„Interesantno“, zamišljeno reče Bikov. „Sve u svemu u sistemu Saturna ima oko sto pedeset ljudi, a toliko galame…“

Radio-stanica je pucketala i pištala. Bikov dotera talasnu dužinu i poče da govori u mikrofon:

„Titane, Titane. Ovde Tahmasib. Titane, Titane…“

„Titan sluša“, odgovori ženski glas.

„Generalni inspektor Jurkovski poziva direktora sistema.“ Bikov veselo pogleda Jurkovskog. „Pravilno govorim, zar ne, Volođa?“ upita. Jurkovski blagonaklono klimnu glavom.

„Ako, alo, Tahmasibe!“ Ženski glas je postao uzbuđeniji. „Pričekajte trenutak, dajem vam vezu sa direktorom.“

„Čekamo“, reče Bikov i primače mikrofon Jurkovskom.

Jurkovski se nakašlja.

„Lizočka!“ zaurla neko u zvučniku. „Daj mi direktora, golubice! Što pre!“

„Oslobodite liniju“, strogo reče ženski glas. „Direktor je zauzet!“

„Kako to — zauzet?“ uvređeno reče glas. „Ferenc, jesi li to ti? Ponovo preko reda?“

„Oslobodite liniju“, strogo reče Jurkovski.

„Svima — osloboditi liniju“, začu se lagan, promukao muški glas. „Direktor sluša generalnog inspektora Jurkovskog.“

„Uh, boga mu, pazi…“ preplašeno reče neko. Jurkovski samozadovoljno pogleda Bikova.

„Zajceve“, reče. „Zdravo, Zajceve.“

„Zdravo, Volođa“, promrmlja direktor, „kakvim poslom?“

„Ja… hm-hm… pomalo, eto, inspektorišem. Stigao sam juče. Pravo na Dionu.

Šeršenja sam smenio. Detalji kasnije. Znači, uradićemo. . hm-hm… ovako. Kao zamenu Šeršenju pošalji Milera, i potrudi se da Šeršenja što pre pošalješ na Zemlju. Šeršenja i još jednog: preziva se Kravec. Od mlađih, ali to je zaslužio.

Lično prekontroliši da li su otišli. I uzmi u obzir i to da nisam zadovoljan tobom. S time si. . hm-hm… i sam mogao da iziđeš na kraj, i to mnogo ranije.

Dalje.“ Jurkovski zaćuta, dok je u eteru vladala tišina poštovanja. „Izabrao sam sledeću maršrutu, sad idemo prema Prstenu-1. Tamo ću se zadržati dva-tri dana, a posle ću doći tebi, na Titan. Naredi da tamo pripreme gorivo za Tahmasib. I, na kraju, još nešto.“ Jurkovski opet zaćuta. „Na mom brodu nalazi se jedan mladić.

To je vakuum-varilac. Jedan iz grupe dobrovoljaca koji tamo kod tebe rade na Reji. Budi tako dobar, posavetuj me gde da ga iskrcam da bi ga što pre prebacili na Reju.“ Jurkovski još jednom zaćuta. U eteru je još uvek vladala tišina.

„Dakle, slušam te“, reče Jurkovski.

„Trenutak“, reče direktor. „Sada upravo traže podatke. Ti si, znači, na Tahmasibu?“

„Da“, reče Jurkovski. „Pored mene je Aleksej.“

Mihailo Antonovič doviknu sa svog mesta:

„Pozdrav Feđi, pozdravčić!“