Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Miša te upravo pozdravlja.“

„A Grigorije, da li je on s tobom?“

„Nije“, reče Jurkovski. „Zar ti ne znaš?“

U eteru je zavladala tišina. Onda se začu promukli direktorov glas:

„Nešto se desilo?“

„Ne, ne“, reče Jurkovski. „Njemu su jednostavno zabranili da leti. Već godinu dana.“

U eteru se ču uzdah.

„Da“, reče direktor. „To i nas uskoro čeka.“

„Nadam se, ne baš tako skoro“, suvo reče Jurkovski. „No, kako tvoji podaci?“

„Tako“, reče glas. „Trenutak. Slušaj. Na Reju tvoj varilac ne mora da leti.

Dobrovoljce smo prebacili na Prsten-2. Tamo su potrebniji. Na Prsten-2 ćeš ga, ako budeš imao sreće, prebaciti pravo sa Prstena-1. Ako ne budeš imao sreće, poslaćemo ga odavde, sa Titana.“

„Šta to znači — imati ili nemati sreće?“

„Tokom svake dekade dva puta na Prsten-2 lete Švajcarci, nose hranu. Možda ćeš

zateći švajcarski brod na Prstenu-1.“

„Shvatam“, reče Jurkovski. „Pa šta, dobro je, više za tebe nemam ništa. Do viđenja.“

„Srećna plazma, Volođa“, reče direktor. „Ne probijajte se kroz Saturn.“

„Idi do đavola“, progunđa Bikov i isključi radio-stanicu. „Jasno, kadete?“ upita Jurkovski.

„Jasno“, reče Jura i tužno uzdahnu.

„Ti si nezadovoljan?“

„Ne, meni je svejedno gde ću raditi“, reče Jura. „Nije stvar u tome.“

Opservatorija Prsten-1 kretala se u nivou Prstena oko Saturna po kružnoj orbiti i pravila je potpun krug za četrnaest i po časova. Stanica je bila mlada, njena izgradnja je završena godinu dana pre toga. Posada se sastojala od deset planetologa, koji su proučavali Prsten, i četiri inženjera-kontrolora.

Inženjeri-kontrolori su imali mnogo posla: neki agregati opservatorije — grejači, regeneratori kiseonika, hidrosistem — još nisu bili konačno regulisani.

Neudobnosti, koje su bile povezane s tim, nisu zabrinjavale planetologe, tim pre što su oni najveći deo svog vremena provodili u kosmoskafima leteći nad Prstenom. U sistemu Saturna radu planetologa Prstena pridavao se veliki značaj.

Planetolozi su se nadali da će u Prstenu pronaći vodu, gvožđe, retke metale, a to bi sistemu dalo autonomiju u snabdevanju gorivom i materijalima. Istina, i kad bi se ispitivanja uspešno završila, te sirovine još ne bi mogle da se koriste. Još nije bila stvorena letelica koja bi bila u stanju da uđe u Prstenove Saturna i vrati se iz njih čitava.

Aleksej Petrovič Bikov je doveo Tahmasib do spoljne linije dokova i oprezno pristao. Prilazak veštačkim satelitima — stvar je teoma teška, koja zahteva veliko majstorstvo i juvelirski rad. U takvim slučajevima Aleksej Petrovič je ustajao iz fotelje i sam je odlazio u komandno odeljenje. Kraj spoljnih dokova je stajao neki brod, koji je, sudeći po njegovom obliku bio tanker za prevoz hrane.

„Stažisto“, reče Bikov, „imaš sreće. Pakuj kofer.“

Jura oćuta.

„Posadu otpuštam na obalu“, objavi Bikov. „Ako pozovu na večeru — pazite, to nije hotel. Najbolje će biti da sobom ponesete konzerve i kiselu vodu.“

„Povećajmo cirkulaciju“, u pola glasa reče Žilin.

Spolja se začu škripa — to je dežurni dispečer stavljao uz spoljni otvor Tahmasiba hermetičnu kabinu. Kroz pet minuta je saopštio preko radija: „Možete da izlazite. Samo, obucite se što toplije.“

„Zašto to?“ upita Bikov.

„Regulišemo centralno grejanje“, odgovori dežurni i prekide vezu.

„Šta to znači — toplije?“ pobuni se Jurkovski. „Šta da obučem? Flanelski veš?

Ili — kako se ono zvalo — valjenke? Bunde?“

Bikov reče:

„Uzmi džemper. Tople čarape i krznenu vindjaknu neće biti loše ako navučeš. S

električnim grejanjem.“

„Ja ću navući džemper“, reče Mihailo Antonovič.

„Imam jako lep džemper. Sa jedrom na grudima.“

„A ja nemam ništa“, tužno reče Jura. „Mogu da navučem samo nekoliko majica…“

„Svinjarija“, reče Jurkovski. „Ja takođe nemam ništa.“

„Obuci svoj halat“, posavetova mu Bikov i uputi se u svoju kabinu.

U opservatoriju su ušli svi zajedno, obučeni vrlo raznoliko i toplo. Bikov je na sebi imao grenlandsku krznenu jaknu. Mihailo Antonovič je takođe navukao jaknu, a na noge krznene cipele. Cipele su bile bez magnetnih potkovica i Mihaila Antonoviča su za sobom vukli kao aerostat. Žilin je navukao džemper, a jedan je dao i Juri. Osim toga, Jura je navukao i Bikovljeve krznene pantalone, koje je stegao pod pazuhom. Žilinove krznene pantalone navukao je Jurkovski, koji je osim njih na sebi imao još i džemper Mihaila Antonoviča sa jedrom i jedan jako lep beli sako.

U kesonu ih dočeka dežurni dispečer u gaćicama i majici. U njemu je bila užasna vrućina, kao u finskoj sauni.

„Dobar dan“, reče dispečer. Pogleda goste i namršti se. „Ja sam vam rekao: obucite se toplije. Smrznućete se u cipelama.“

Jurkovski ljutito reče:

„Vi, mladiću, očigledno hoćete da terate šegu sa mnom?“

Dispečer ga pogleda ništa ne shvatajući.

„Kakva šega? U kajut-kompaniji je minus petnaest.“

Bikov obrisa znoj sa čela i progunđa: „Idemo.“ U hodniku je bilo užasno hladno.

Dispečer, obuhvativši rukama gola ramena, povika: „Brže, molim vas!“ Zidovi hodnika su bili delimično demontirani i žuta mreža termoelemenata je blistala u plavičastoj svetlosti. Kraj kajut-kompanije se skoro sudariše s inženjerom-kontrolorom. Inženjer je na sebi imao bundu, dugačku skoro do zemlje, ispod koje se videla plava trenerka. Na glavi je nosio ogromnu šubaru. Reklo bi se da je obukao sve što je imao.

Jurkovski zimogrožljivo strese ramenima i otvori vrata kajut-kompanije.

U prostoriji su za stolom, pričvrstivši se za stolice, sedela petorica ljudi u bundama s podignutim okovratnicima. Ličili su na stražare iz doba Alekseja Tihog i pili vrelu kafu iz prozračinih termosa. Kada ugleda Jurkovskog, jedan od njih razgrnu okovratnik i ispustivši iz usta oblak pare, reče:

„Dobar dan, Vladimire Sergejeviču. Nešto ste lako odeveni. Sednite. Hoćete kafu?“

„Šta je ovo kod vas?“ upita Jurkovski.

„Regulišemo“, reče neko.

„A gde je Markuškin?“

„Markuškin vas čeka u kosmoskafu. Tamo je toplo.“

„Odvedite me“, reče Jurkovski.

Jedan od planetologa ustade i isplovi sa Jurkovskim u hodnik. Drugi, dugonja, reče:

„Recite, među vama više nema generalnih inspektora?“

„Nema“, reče Bikov.

„Onda ću vam otvoreno reći: pseći nam je život. Juče je u celoj opservatoriji temperatura bila plus trideset, a u kajut-kompaniji je bilo čak i trideset i tri. Noću je temperatura iznenada opala. Promrzle su mi noge. Pri ovakvim naglim promenama temperature nikome se ne radi i zato radimo jedan po jedan u kosmoskafima. Tamo je autonomno grejanje. Kod vas se ovakve stvari ne dešavaju?“

„Dešava se“, reče Bikov. „Za vreme nesrećnih slučajeva.“

„I vi živite ovako celu godinu?“ užasnuto upita Mihailo Antonovič.

„Ne, šta vam je! Tek oko mesec dana. Ranije ti padovi temperature nisu bili tako strašni. Ali mi smo organizovali brigadu za pomoć inženjerima i eto… sami vidite…“

Jura je pijuckao iz termosa vrelu kafu. Osećao je da se smrzava.

„Brrrr!“ reče Žilin. „Recite, da nemate ovde slučajno neku oazu?“

Planetolozi se zgledaše.

„Jedino možda u kesonu“, reče jedan.

„Ili u kupatilu“, reče drugi. „Ali tamo je vlažno.“

„Neprijatno je ovde“, požali se Mihailo Antonovič.

„No, znate šta“, predloži Bikov. „Idemo svi k nama.“

„Eh“, reče dugonja. „A posle se treba ponovo vratiti ovamo.“