Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Idemo, idemo“, reče Mihailo Antonovič. „Tamo ćemo i porazgovarati.“

„Nekako to nije po pravilima gostoprimstva, neodlučno reče dugonja.“

Svi zaćutaše. Jura reče:

„Kako interesantno sedimo — četiri prema četiri, kao da je šahovski turnir.“

Svi ga pogledaše.

„Idemo, idemo k nama“, reče Bikov odlučno ustajući.

„Nekako je ipak nezgodno“, reče jedan od planetologa. „Ipak, idemo, posedećemo kod vas. Možda ćemo uspeti i da porazgovaramo.“

Žilin reče:

„Kod nas je toplo. Mali okret regulatora i — može da bude kao u paklu. Sedećemo u lakim, lepim odelima. Nećemo da šmrkćemo.“

U kajut-kompaniju uđe turoban čovek sa bundom prebačenom preko golog tela.

Gledajući u tavanicu, on neljubazno reče:

„Izvinite, molim vas, ali mogli bi da se raziđete po svojim kabinama. Kroz pet minuta isključićemo vazduh.“

Čovek nestade. Bikov, ne govoreći ni reči, pođe ka izlazu. Svi kretoše za njim.

Svečano ćuteći, prošli su hodnikom, zagrcnuli se vrelim vazduhom u praznom kesonu i najzad stigli na Tahmasib. Dugajlija planetolog je veštim i brzim pokretom smakao sa sebe bundu i sako i počeo da odmotava sa vrata topao šal.

Tople stvari strpaše u plakar. Zatim počeše da se predstavljaju i stežu jedan drugome ledene ruke. Dugajlija planetolog se zvao Rafailo Gorčakov. Ostala trojica, kako se ispostavilo, bili su Jozef Vlček, Jevgenije Sadovski i Pavel Šemjakin. Kada su se otkravili, bili su to veseli, brbljivi momci. Uskoro se ispostavilo da Gorčakov i Sadovski istražuju turbulentna kretanja u Prstenu, da nisu oženjeni, da vole Greema Grina i Strogova, da više vole bioskop od pozorišta i da sada u originalu čitaju Eseje Montenja, da neorealističko slikarstvo ne razumeju, ali da ne isključuju mogućnost da i u njemu nešto postoji; da Jozef Vlček traži u Prstenu gvozdenu rudu metodom neutronskih odražavanja i pomoću bombi-munja, da je po struci violinista, da je bio prvak Evrope u trčanju na četiri stotine metara s preponama i da je u sistem Saturna dospeo sveteći se svojoj devojci zbog njene hladnoće i neosetljivosti; da je, na kraju, Pavel Šemjakin oženjen, da ima decu i da radi kao asistent u Institutu planetologije, bori se za hipotezu o veštačkom poreklu Prstena i da ima nameru — glavu da da, ali da pretvori hipotezu u teoriju.

„Sva je nesreća u tome“, govorio je vatreno, „što su naši kosmografi, kao istraživačke letelice, ispod svake kritike. Jako su spori i nesigurni. Kad sedim u kosmoskafu nad Prstenom, plače mi se od tuge. Rukom čovek da dohvati… A najstrože nam je zabranjeno da se spuštamo u Prsten. Ja sam čvrsto ubeđen da bi prvo istraživanje Prstena dalo neočekivane rezultate. Barem neki končić…“

„Kakav, na primer?“ upita Bikov.

„E, to već ne znam…“

„Ja znam“, reče Gorčakov. „On se nada da će tamo na nekom kamenu pronaći otisak bose noge. Znate li kako on radi? Spušta se što je moguće niže nad Prsten i razgleda komade kroz binoktar sa četrdesetostrukim povećanjem. A za to vreme mu se otpozadi prikrada ogroman asteroid i udara ga u zadnji deo kosmoskafa. Paša ga razgleda binoktarom, i dok on beži, drugi asteroidi…“

„To je već glupo“, ljutito reče Šemjakin. „Ako bismo uspeli da dokažemo da je Prsten rezultat raspadanja nekog tela, to bi već mnogo značilo, a nama je zabranjeno da lovimo komade…“

„Lako je reći — uloviti komad“, reče Bikov. „Ja znam taj posao. Sav si oznojen, a do samog kraja ne znaš ko je koga uhvatio. Još, posle se ispostavlja da si oborio raketu za pružanje pomoći i da nemaš dovoljno goriva za let do baze. Ne, pravilno rade što zabranjuju takve gluposti.“

Mihailo Antonovič sanjalački podiže pogled:

„Ali zato je to toliko privlačno, deco! Kakav je to živ, interesantan posao!“

Planetolozi ga pogledaše sa čuđenjem u kome se osećalo poštovanje. Jura takođe.

On nikada nije ni pomišljao da se debeli, dobri Mihailo Antonovič nekad bavio lovom na asteroide. Bikov hladno pogleda Mihaila Antonoviča i glasno se nakašlja. Mihailo Antonovič ga uplašeno pogleda i brzo izjavi:

„Ali to je, razume se, jako opasno… Neopravdani rizik… Uopšte, to nije potrebno…“

„Uzgred budi rečeno, o tragovima“, zamišljeno reče Žilin. „Vama ovde vesti skoro da i ne stižu sa Zemlje“, pogleda u planetologe, „i sigurno ne znate…“

„U čemu je stvar?“ upita Sadovski. Po njegovom licu se videlo da je željan novih informacija.

„Na ostrvu Honsju“, poče Žilin, „u blizini zaliva Dano-Ura, u kanjonu između planina Siramina i Titigatake, u neprohodnoj šumi, arheolozi su pronašli niz pećina. U tim pećinama su našli ostatke prvobitnih ljudi i — što je najvažnije — mnogo skamenjenih tragova prvobitnih ljudi. Arheolozi smatraju da su u tim pećinama pre dve stotine vekova živeli prajapanci, čije su potomke kasnije pobila plemena Jamato, koje je predvodio imperator Džimu-Teno, božanstveni unuk nebeske Amaterasu.“

Bikov zaprepašćeno uzdahnu i uhvati se za bradu.

„To otkriće potreslo je ceo svet“, reče Žilin, „i vi ste sigurno nešto čuli o tome.“

„Odakle…“ tužno reče Sadovski. „Živimo kao u šumi. O tome su mnogo pisali i govorili, ali stvar nije u tome. Nainteresantnije otkriće postignuto je nedavno, kad je konačno očišćena centralna pećina. Zamislite: u okamenjenoj ilovači je pronađeno više od dvadeset tragova bosih nogu sa razmaknutim palcima, a među njima…“ Žilin baci pogled na slušaoce; Juri je sve bilo jasno, ali je pauza i na njega ostavila utisak; „i trag cipele…“ reče Žilin običnim glasom. Bikov ustade, iziđe iz kajut-kompanije.

„Aljoša!“ pozva ga Mihailo Antonovič. „Kuda ćeš?“

„Ja to znam“, reče Bikov ne okrećući se. „Čitao sam o tome. Odmah ću se vratiti.“

„Cipele?“ upita Sadovski. „Kakve cipele?“

„Otprilike broj četrdeset i pet“, reče Žilin. „Rebrasta guma, niska peta, zasečen vrh.“

„Gluposti“, odlučno reče Vlček. „Novinarska patka.“

Gorčakov se nasmeja i upita:

„A da se slučajno ne vidi i naziv proizvođača: Brzohod?“

„Ne“, reče Žilin odmahnuvši glavom. „Kada bi tamo barem nešto pisalo!

Jednostavno — trag cipele… Jedva mala pokriven tragom bose noge — neko je kasnije stao na isto mesto.“

„Pa to je obična novinarska patka!“ rece Vlček. „To je barem jasno. Masovno rađanje rusalki na ostrvu Men, duh Bonaparte koji se uselio u računsku mašinu Masačusetsa…“

„Sunčane mrlje su raspoređene u obliku crteža Pitagorine teoreme!“ izjavi Sadovski. „Stanovnici Sunca traže kontakt sa MUKS-om!“

„Šta ti je, Vanja, ti si to malo… to…“ reče Mihailo Antonovič nepoverljivo.

Šemjakin je ćutao. Jura takođe.

„Čitao sam o tome u naučnom prilogu lista Asahisimbun“, reče Žilin. „Isprva sam i ja pomislio da je to novinarska izmišljotina. U našim novinama se o tome nije ništa pisalo. Ali članak je potpisao profesor Usodzuki — istaknut naučnik, slušao sam o njemu od svojih prijatelja iz Japana… On tamo piše da svojim člankom hoće da stane na put potoku dezinformacija, ali da ne sprema da dG

nikakav komentar tom događaju. Ja sam to shvatio na taj način da i oni ne znaju kako to da objasne.“

„Odvažni Evropljanin u šapama pobesnelih sinantropa!“ uzviknu Sadovski. „Pojeden u celosti, ostao samo trag cipele marke Shoe Majestic. Kupujte samo proizvode te firme ako hoćete da posle vas nešto ostane!“

„To nisu bili sinantropi“, mirno reče Žilin. „Palac na nozi se jasno vidi golim okom. Profesor Usodzuki ih naziva nahonantropi.“

Šemjakin više nije mogao da izdrži.