Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Eh, Mišo“, reče Jurkovski, „ne želim s tobom da se svađam. Reci mi bolje — da li će Aleksej pristati ili neće?“

„Pa, ukoliko se ne varam, on je već pristao“, reče Mihailo Antonovič. „Zar to ne vidiš? Ja ga barem poznajem, petnaest godina smo na istom brodu.“

Jurkovski ponovo poče da juri iz ugla u ugao.

„A tebi se, Mihailo, odista leti?“ povika. „Ili se isto tako samo… hm-hm…

‘slažeš’?“

„Leti mi se“, reče Mihailo Antonovič i pocrvene. „Za oproštaj…“

Jura je pakovao kofer. On nikad nije umeo da spakuje stvari kako treba, a sad je uza sve to još i žurio, da se ne bi videlo koliko mu se ne ide sa Tahmasiba.

Ivan je stajao kraj njega i Jura je osećao tugu, misleći na to da će sada da se oprosti s njim i da se više nikada neće videti. Trpao je u kofer veš, sveske sa beleškama, knjige — među njima se nalazila i knjiga Put puteva, o kojoj je Bikov rekao: „Kada ova knjiga počne da ti se dopada, onda možeš da smatraš da si postao čovek.“ Ivan je, zviždeći nešto, veselim očima posmatrao Juru.

Jura najzad zatvori kofer, tužno se osvrte po kabini i reče:

„No, ovo je, izgleda, sve.“

„Pa, kad je gotovo, onda možemo i da se oprostimo“, reče Žilin.

Uze od Jure njegov laki kofer i pođoše kružnim hodnikom, pored tegova koji su lebdeli u vazduhu, pored kupatila, kuhinje, iz koje je dopirao miris ovsene kaše. Najzad uđoše u kajut-kompaniju. U njoj se nalazio samo Jurkovski. On je sedeo za praznim stolom obuhvativši glavu dlanovima, a pred njim se nalazio list papira.

„Vladimire Sergejeviču“, reče Jura. Jurkovski podiže glavu. „A, kadet“, reče tužno se osmehnuvši. „Pa šta ćemo, da se oprostimo.“

Stegoše jedan drugome ruku.

„Veliko vam hvala za sve“, reče Jura.

„No, no“, reče Jurkovski. „Ne zahvaljuj se, brate, mnogo. Ti i sam znaš da nisam hteo da te povedem s nama. I pogrešio sam. Šta da ti poželim na rastanku? Radi što više, Jura. Radi rukama, radi glavom. Naročito ne zaboravljaj kako se to radi glavom. I pamti da su pravi ljudi oni koji misle na mnoge stvari odjednom.

Ne dozvoli da ti se mozak zaparloži“ Jurkovski ga pogleda već poznatim izrazom lica: kao da je očekivao da će se odmah promeniti nabolje. „No, idi, šta sad još

čekaš?“

Jura se nevešto pokloni i iziđe iz kajut-kompanije. Kraj ulaza u komandno odeljenje osvrte se. Jurkovski ga je zamišljeno posmatrao, ali ga, prema svemu, nije video. Jura se pope u komandno odeljenje. Mihailo Antonovič i Bikov su razgovarali kraj pulta za upravljanje. Kada Jura uđe, oni zaćutaše i pogledaše ga.

„Tako“, reče Bikov. „Ti si, Jurije, spreman. Ivane, ti ćeš ga, znači, ispratiti…“

„Do viđenja“, reče Jura. „Hvala.“

Bikov mu ćutke pruži ogromnu šaku.

„Veliko vam hvala, Aleksej Petroviču“, ponovi Jura. „I vama takođe, Mihailo Antonoviču.“

„Nema na čemu, nema na čemu, Jura“, progovori Mihailo Antonovič. „Srećan rad. I svakako mi napiši pisamce. Adresu nisi izgubio?“

Jura se ćutke lupi po džepu bluze.

„No, odlično. Divno. Napiši, a ako hoćeš — dođi. I, zbilja, kada se vratiš na Zemlju, dođi. Kad nas je veselo. Mnogo omladine. Moje memoare ćeš pročitati.

Jura se slabo osmehnu.“

„Do viđenja“, reče.

Mihailo Antonovič mu mahnu rukom, a Bikov zagude:

„Srećna plazma, stažisto.“

Jura i Žilin izađoše iz komandnog odeljenja. Poslednji put se za Jurom otvoriše i zatvoriše vrata kesona.

„Do viđenja, Tahmasibe“, reče Jura tužno.

Prošli su kroz beskonačno dug hodnik opservatorije, u kome je bila užasna vrućina, kao u sauni, i popeli se na drugu palubu doka. Kraj otvorenog ulaza u tanker na maloj stoličici od bambusa sedeo je riđ čovek s otkopčanom bluzom, zlatnim dugmadima na njoj i prugastim kratkim pantalonama. Ogledajući se u malom ogledalcetu, on je prstima češljao riđe bakenbarde i zviždukao neku tirolsku melodiju. Kada ugleda Juru i Žiliina, strpa ogledalce u džep i ustade.

„Kapetan Korf?“ upita Žilin.

„Ja“, reče riđi.

„Na Prsten-2“, reče Žilin, „prebacićete ovog druga. Generalni inspektor je razgovarao s vama, zar ne?“

„Ja“, reče riđobradi kapetan Korf. „Frlo topro. Prtljak?“

Žilin mu pruži kofer.

„Ja“, reče kapetan Korf po treći put.

„Pa, do viđenja, Jurka“, reče Žilin. „Ne opuštaj, molim te, nos. Čemu to sada?“

„Ne opuštam ga, uopšte“, reče Jura tužno.

„Ja odlično znam zašto si ga opustio“, reče Žilin. „Ti si uobrazio da se više nikad nećemo videti i odmah si od toga napravio tragediju. Ti ćeš još sto godina da susrećeš dobre i loše ljude. A da li možeš da mi odgovoriš na jedno pitanje: čime se jedan dobar čovek praktično razlikuje od drugog dobrog čoveka?“

„Ne znam“, uzdahnu Jura.

„Ja ću ti reći“, reče Žilin. „Ničim suštastvenim se i ne razlikuje. Eto, ti ćeš

sutra biti sa tvojim momcima. Sutra će ti svi zavideti, a ti ćeš se hvaliti: ja i inspektor Jurkovski… Pričaćeš kako si pucao na pijavice na Marsu, kako si svojim rukama, ‘evo ovakvom stolicom’, lupio po glavi mister Ričardsona na Bambergi, kako si spasao plavooku devojku od zločinca Šeršenja. Za smrt-planetologe ćeš takođe nešto slagati.“

„Ma šta vam je, Vanja“, reče Jura, smeškajući se.

„Ne, a zašto? Uobrazilja ti je živa. Mogu da zamislim kako ćeš im otpevati baladu o jednonogom Došljaku. Samo uzmi još nešto u obzir. Tamo su ipak bila dva traga. O drugom nisam uspeo da ispričam. Drugi je bio na svodu pećine, tačno nad prvim. To ne zaboravi. Pa, do viđenja.“

„Ti-la-la-la-i-la!“ tiho je iza njih pevušio kapetan Korf.

„Do viđenja, Vanja“, reče Jura. On obema rukama steže ruku Žilinu. Žilin ga lupi po ramenu, okrete se i ode u hodnik. Jura ču kako neko u hodniku uzviknu:

„Ivane! Postoji još jedna hipoteza! Tamo, u pećini, nije bio nikakav Došljak.

Bila je samo njegova cipela…“ Jura se nasmeja.

„Ti-la-la-la-i-la!“ pevao je iza njegovih leđa kapetan Korf češljajući svoju riđu bradu.

„Volođenjka, pomeri se malo“, reče Mihailo Antonovič. „Stalno udaram laktom o tebe. Ako iznenada budem morao da uđem u viraž…“

„Izvoli, izvoli“, reče Jurkovski. „Samo, nemam kuda, u stvari. Čudno tesno je ovde. Ko li je pravio ove… hm-hm… aparate…“

„Taaaako. Sasvim je dovoljno, Volođenjka…“

U kosmoskafu je bilo užasno tesno. Mala, okrugla raketa je bila proračunata samo za jednog čoveka, ali su se obično u nju trpala po dvojica. Ali ni to nije bilo sve — po pravilima bezbednosti, za vreme radova nad Prstenom posada je na sebi morala da ima skafandere sa skinutim šlemovima. Udvoje, u skafanderima, a uz to još i sa šlemovima koji su visili na leđima, u kosmoskafu čovek odista nije imao kud da se okrene. Mihailo Antonovič se smestlo u udobnu fotelju sa mekim remenima i teško je preživljavao to što je njegov drug Volođenjka morao da se zavuče nekud između poklopca regeneratora i pulta za bombardovanje.

Jurkovski je, pritiskajući lice na binoktar, s vremena na vreme škljocao svojim foto-aparatima.

„Malo prikoči, Mišo“, govorio je. „Tako… zaustavi se… Fuj, do đavola, kako je to kod njih neudobno konstruisano…“

Mihailo Antonovič je, sa zadovoljstvom okrećući upravljač, netremice posmatrao ekran teleprojektora. Kosmoskaf je lagano plovio dvadeset i pet kilometara nad srednjom površinom Prstena. Napred se, kao ogroman mutnožuti grb, video vodenasti Saturn. Niže, desno i levo, preko celog ekrana se pružalo pljosnato polje koje je svetlucalo. Iz daljine izgledalo je kao da je bilo pokriveno zelenkastom izmaglicom, i kao da je ta gigantska planeta bila presečena na dvoje. A pod kosmoskafom se kretao pravi potok kamenja: komadi uglastih stena, sitnog šljunka, prašine, koja se prelivala u svim duginim bojama. Ponekad se u tom potoku zapazalo čudnovato kretanje i tada je Jurkovski govorio: „Prikoči, Mihailo… Baš tako…“ I nekoliko puta bi škljocnuo kamerama. Ta neodređena i nepojmljiva kretanja su privlačila njegovu posebnu pažnju. Prsten nije bio gomila kamenja, koji su bili bačeni u mrtvo, inertno kretanje oko Saturna; ta gomila je živela svojim čudnim, neshvatljivim životom i zakonitost tog života je trebalo otkriti.