Arkadije Strugacki - Tahmasib

„Kakvu sad šansu?“

„Mi smo, izgleda, pronašli…“

„Pazi, pazi, Volođenjka“, promrmlja Mihailo Antonovič, užasnuto posmatrajući ekran. Masa guste, sive prašine kretala se prema njima s boka, a nad prašinom je letelo desetak blistavih kamenih gromada. Jurkovski čak zastenja: sad će prekriti, sabiti i odvući bogzna kud belo kamenje i tog srebrnastog pauka i niko nikad neće saznati šta je to bilo…

„Dole!“ povika. „Mihailo, dole!…“

Kosmoskaf se trže.

„Natrag“, povika Bikov. „Mihailo, naređujem: natrag!“

Jurkovski pruži ruku i isključi prijem radio-stanice.

„Dole, Mišo, dole… Samo dole… I što brže…“

„Šta ti je, Volođenjka! Ne smemo — naređenje! Šta ti je?“ Mihailo Antonovič

pruži ruku prema radio-stanici.

Jurkovski ga uhvati za ruku.

„Pogledaj ekran, Mihailo“, reče on. „Kroz dvadeset minuta će biti kasno…“

Mihailo Antonovič je ćutke pokušavao da dođe do radio-stanice. „Mihailo, ne budi budala… Ovo je jedna jedina šansa na milijardu… Nama to nikad neće oprostiti… Pa, shvati, budalo matora!“

MihaiIo Antonovič najzad uspe da dođe do radio-stanice i uključi prijem. Ponovo začuše kako Bikov teško diše.

„Ne, oni nas ne čuju“, govorio je on nekome.

„Mišo“, promuklo zašapta Jurkovski. „To ti neću nikad u životu oprostiti…

Zaboraviću da si bio moj prijatelj, Mišo. Zaboraviću da smo zajedno bili na Golkondi, Mišo. To je smisao mog života, shvati već jednom… Ovo sam čekao celog svog života… Verovao sam u to… To su Došljaci, Mišo…“ Mihailo Antonovič mu pogleda u lice i zatvori oči: Jurkovskog nije mogao da prepozna.

„Mišo, prašina se kreće, sve je bliže… Pod prašinu, Mišo, molim te, najlepše te molim… Mi ćemo brzo, samo ćemo postaviti radio-sondu i odmah ćemo se vratiti. To je i prosto i bezopasno. I niko ništa neće saznati.“

„No, eto, šta ćeš da radiš s njim!“ uzviknu Bikov.

„Oni su nešto našli“, začu se Žilinov glas.

Mihailo Antonovič brzo poče da govori:

„Ne može. Ne moli. Ne smemo. Pa ja sam obećao. On će poludeti nervirajući se. Ne moli me badava…“ Siva zavesa prašine se već sasvim približila.

„Pusti“, reče Jurkovski. „Sam ću upravljati brodom.“

Ćutke poče da gura Mihaila Antonoviča iz fotelje. To je radio tako divlje i strašno da se Mihailo Antonovič sasvim izgubi.

„No, dobro“, zamrmlja. „No, dobro… No, pričekaj malo…“ Nikako nije mogao da prepozna Jurkovskog. Sve mu je to ličilo na neki jeziv san.

„Mihailo Antonoviču!“ pozva Žilin.

„Da“, slabim glasom odgovori Mihailo Antonovič, ali Jurkovski iz sve snage udari pesnicom po prekidaču radio-stanice. Metalna rukavica kao nožem odseče prekidač.

„Dole!“ zaurla Jurkovski.

Mihailo Antonovič, užasnuvši se, baci kosmoskaf u dvadesetokilometarsku provaliju pod sobom. Drhtao je od užasnih predosećanja.

Prođe minut zatim još jedan…

Jurkovski progovori jasnim glasom:

„Mišo, ja shvatam…“

Ogromne kamene gromade oštrih ivica su na ekranu rasle i lagano se okretale.

Jurkovski naviknutim pokretom navuče na glavu prozračni šlem skafandera.

„Mišo, Mišo, ja shvatam“, začu Žilin glas Jurkovskog.

Bikov je, zgrbivši se, sedeo pred radio-stanicom obema rukama se uhvativši za stalak nekorisnog mikrofona. On je mogao samo da sluša i da pokuša da shvati šta se tamo dešava, i da čeka, nada se. Kad se vrate, prebiću ih kao mačke, mislio je. Tog navigatora mekušca i tog generalnog nikogovića. Ne, neću pretući. Samo da se vrate. Samo da se vrate. Pored njega je, s rukama u džepovima, ćutao turobni Žilin.

„Kamenje“, žalostivo će Mihailo Antonovič. „Kamenje…“

Bikov zatvori oči. Kamenje u Prstenu. Oštro. Teško. Leti, gamiže, okreće se.

Opkoljava. Podgarkuje, odvratno škripi po metalu. Udarac. A onda još jedan, samo jači. To su sve sitnice, nije strašno, šljunak dobuje po oklopu kao pasulj, i to je sitnica, ali odnekud otpozadi prikrada se onaj teški i brzi, kao da je iz ogromnog katapulta izbačen, i lokatori ga zbog oblaka prašine ne vide, a kad ga ugledaju, biće kasno… Pući će oklop, kao harmonika će se složiti pregrade, za trenutak će se u pukotini pojaviti nebo, zazviždaće vazduh i — ljudi već postaju beli i krhki kao led… Uostalom, oni su u skafanderima. Bikov otvori oči.

„Žiline“, reče. „Idi kod Markuškina i saznaj gde se nalazi drugi kosmoskaf. Neka pripremi pilota za mene.“

Žilin nestade.

„Mišo“, bezvučno pozva Bikov. „Ipak nekako, Mišo… Nekako…“

„Evo ga!“ reče Jurkovski.

„Joj-joj-joj-joj“, reče Mihailo Antonovič.

„Jedno pet kilometara?“

„Šta ti je, Volođenjka. Mnogo manje!… Šta veliš, dobro je kad nema kamenja?“

„Lagano koči. Ja ću da spremim sondu. Ah, nije trebalo stanicu da uništavam, budala matora… Mogao sam bolje da pazim.“

„Šta bi to moglo da bude, Volođenjka? Pazi kakvo je to čudo!“

„On ih drži, vidiš li? Eto gde su oni, Došljaci! A ti si kukao!“

„Šta ti je, Volođenjka! Zar sam kukao? Ja sam onako…“

„Nekako se zaustavi da ga, bože me sačuvaj, ne zakačimo…“

Nastupi tišina. Bikov je napregnuto osluškivao. Možda će se sve i srećno završiti, mislio je.

„No, zašto si kiseo?“

„Ne znam, odista… Nekako mi je sve ovo čudno… Nisam u svojoj koži…“

„Iziđi pod šapu i izbaci magnetnu mačku.“

„Dobro, Volođenjka.“

Šta li su to tamo pronašli, mislio je Bikov. Kakva sada šapa. Šta tamo kopaju?

Zar ne može brže?

„Nisam pogodio“, reče Jurkovski.

„Pričekaj, Volođenjka, ti ne umeš. Daj ja ću.“

„Pazi, kao da je zarasla u kamen… A da li si zapazio da su sve jednake, istovetne?“

„Da, svih pet. Meni je to odmah bilo čudno… Vrati se Žilin.“

„Nema kosmoskafa“, reče.

Bikov ne poče da ga ispituje šta to znači — nema kosmoskafa. Ostavi mikrofon, ustade i reče:

„Idemo Švajcarcima.“

„Ovako nam ništa neće poći za rukom“, ču se glas Mihaila Antonoviča. Bikov se zaustavi.

„Da, odista… Treba nešto smisliti.“

„Pričekaj, Volođenjka. Ja ću se sada izvući napolje i uradiću to rukama.“

„Pravilno“, reče Jurkovski. „Da se izvučemo napolje.“

„Ne, Volođenjka, izvini, ali ti ostani ovde. Od tebe će koristi biti malo… a svašta još može da se desi…“ Jurkovski reče posle kratke pauze:

„Dobro. Ja ću u međuvremenu načiniti nekoliko snimaka.“

Bikov požuri ka izlazu. Žilin iziđe za njim iz komandnog odeljenja i zaključa vrata. Bikov je užurbano govorio dok su izlazili:

„Uzećemo tanker, prema pelengu ćemo poći k njima i tamo ćemo ih čekati.“

„Pravilno, Aleksej Petroviču“, reče Žilin. „Šta li su to tamo pronašli?“

„Ne znam“, reče Bikov kroz zube. „I ne tiče me se. Dok ja budem razgovarao sa kapetanom, ti idi u komandno odeljenje i pozabavi se pelengiranjem.“

U hodniku opservatorije Bikov uhvati dežurnog i naredi mu:

„Mi sad idemo na tanker. Skini prelazni most i zaključaj ulaz.“

Dežurni klimnu glavom.

„Drugi kosmoskaf se vraća“, reče. Bikov se zaustavi. „Ne, ne“, sa žaljenjem reče dežurni. „Neće biti brzo, kroz jedno tri sata.“

Bikov ćutke krete dalje. Prođoše pored kesona, pored klupice od bambusa, i uskim tesnim hodnikom se popeše u komandno odeljenje tankera. Kapetan Korf i njegov navigator su stajali nagnuti nad uskim stočićem i razgledali neki plavičasti crtež.

„Dobar dan“, reče Bikov.