Arkadije Strugacki - Tahmasib

Žilin, ne govoreći ni reči, priđe radio-stanici i pokuša da je dotera na talasnu dužinu kosmoskafa. Kapetan i navigator ga zapanjeno pogledaše. Bikov im priđe.

„Ko je kapetan?“ upita.

„Kapetan Korf“, reče riđi kapetan. „Ko ste fi? Zašto?“

„Ja sam Bikov, kapetan Tahmasiba. Molim vas da mi pomognete.“

„Otma“, reče kapetan Korf. Pogleda Žilina. Ovaj se mučio s radio-stanicom.

„Dva naša druga su se spustila u Prsten“, reče Bikov.

„O!“ Na licu kapetana se videlo čuđenje. „Kako neopresno!“

„Meni je potreban brod. Ja vas molim da mi date vaš.“

„Moj prot“, izgubljeno reče Korf. „Da idete u Persten?“

„Ne“, reče Bikov. „U Prsten samo u krajnjoj potrebi. Ako dođe do nesreće.“

„A gde vaš prot?“ upita Korf nepoverljivo.

„Ja imam fotonski teretnjak“, odgovori Bikov.

„A“, reče Korf. „Da, njeka ne moše…“

Iz zvučnika se začu glas Jurkovskog.

„Pričekaj, sad ću se izvući.“

„A ja ti govorim, Volođenjka, sedi na mestu“, reče Mihailo Antonovič.

„Tebi to dugo traje.“

Mihailo ništa ne odgovori.

„To oni u Persten?“ upita Korf pokazujući na radio-stanicu.

„Da“, reče Bikov. „Da li pristajete?“

Žilin priđe i stade pored njih.

„Da“, reče Korf. „Trepa pomoći.“

Navigator najednom poče da govori tako brzo i nerazumljivo da Bikov uspe da shvati samo pojedine reči. Korf je slušao i klimao glavom. Zatim, pocrvenevši, reče Bikovu:

„Navigator ne želi da leti. On nije obavezan.“

„On može da ide“, reče Bikov. „Hvala, kapetane Korf.“

Navigator reče još nekoliko rečenica.

„On govori da mi idemo u sigurnu smrt“, prevede Korf.

„Recite mu da ide“, reče Bikov. „Mi moramo da žurimo.“

„Možda bi bilo bolje da i gospodin Korf takođe napusti brod?“ oprezno upita Žilin.

„Ha-ha-ha!“ nasmeja se Korf. „Ja sam kapetan!“ On mahnu rukom navigatoru i priđe pultu za upravljanje. Navigator, nikoga ne gledajući, izađe. Kroz minut čulo se kako se zalupi izlazni otvor.

„Devojke“, reče kapetan Korf ne osvrćući se, one nas čine slabima. Slabima kao što su one. Ali treba se suprotstavljati. Pripremimo se.

On zavuče ruku u džep, izvuče fotografiju i stavi je na pult ispred sebe.

„Eto, tako“, reče. „I nikako drugačije ako je let opasan. Na svoja mesta, gospodo!“

„Dispečer!“ reče kapetan.

„Jeste, ovde dispečer“, odgovori dežurni. „Molim start!“

„Dajem start!“

Kapetan Korf pritisnu starter i sve se pokrete. Odjednom Žilin se seti: Jurka!

Nekoliko sekundi je gledao radio-stanicu, koja je uzdisala tužnim uzdasima Mihaila Antonoviča. Jednostavno nije znao šta da radi.

Tanker je već napustio zonu opservatorije i kapetan Korf je manevrišući izvodio brod na dati peleng. Stvari više nisu stajale tako loše. Za sada se još nije desilo ništa strašno.

„Mihailo!“ začu se glas Jurkovskog. „Hoćeš li skoro?“

„Odmah, Volođenjka“, odazva se Mihailo Antonovič. Glas mu je bio nekako čudnovat — ili umoran ili izgubljen.

„Oho!“ odnekud otpozadi začu se Jurin glas. Žilin se okrete. U komandno odeljenje ulazio je Jura — bunovan i radostan. „Vi ćete takođe na Prsten-2?“ upita on.

Bikov ga divlje pogleda.

„Himmeldonnerwetter!“ [3] Grom i pakao; prim. prev. prosikta kapetan Korf. On je na Juru bio sasvim zaboravio. „Putnik! U kapina!“ strogo povika. Njegovi riđi bakenbardi se nakostrešiše.

Mihailo Antonovič najednom glasno reče:

„Volođa… budi tako dobar, pokreni kosmoskaf jedno tridesetak metara. Hoćeš li umeti?“

Jurkovski nezadovoljno poče da gunđa.

„No, pokušaću“, reče. „A zašto ti je to potrebno?“

„Tako će mi biti zgodnije. Volođa, molim te.“

Bikov najednom ustade i povuče nadole patent-zatvarač na bluzi. Jura ga užasnuto pogleda. Bikovljevo lice, uvek crveno, sad je postalo bledosivo. Jurkovski najednom povika:

„Kamen! Mišo, kamen! Natrag! Ostavl sve!“

Začu se slabo stenjanje i Mihailo Antonovič slabim glasom reče:

„Odlazi, Volođenjka. Brže odlazi, ja ne mogu…“

„Brzinu“, zaškripa Bikov.

„Šta znači — ne mogu?“ zaurla Jurkovski. Čulo se kako teško diše.

„Odlazi, odlazi, ne idi ovamo“, mrmljao je Mihailo Antonovič. „Ništa neće ispasti. . Ne treba…“

„Znači, u tome je stvar“, reče Jurkovski. „Zašto si ćutao? No, to nije ništa. Mi ćemo sada… Sada… Kako ti se to desilo?“

„Brzinu! Brzinu!“ režao je Bikov.

Kapetan Korf se, izbečivši svoje pegavo lice, naginjao nad pult za upravljanje.

Ubrzanje se povećavalo.

„Sad, Mišenjka, sad…“ bodro je govorio Jurkovski „Eto, tako… Eh, kad bih imao neku polugu…“

„Kasno“, neočekivano mirno reče Mihailo Antonovič.

U tišini koja nastupi čulo se kako teško dišu.

„Da“, reče Jurkovski, „kasno je…“

„Idi“, reče Mihailo Antonovič.

„Ne.“

„Idi.“

„Ništa“, reče Jurkovski. „To je brzo.“

Začu se kratak smeh.

„To čak nećemo ni zapaziti. Zatvori oči, Mišo.“

Posle kratkotrajne tišine neko je — nije moglo da se razume ko — tiho i žalostivno rekao:

„Aljoša… Aleksej…“

Bikov ćutke odgurnu kapetana Korfa, kao neko mače, i prstima se osloni o tipke upravljanja. Tanker se trže napred. Priljubljen za fotelju strašnim pritiskom, Žilin uspe samo da pomisli: Forsaž! Za sekundu je izgubio svest. Posle toga je kroz šum u ušima čuo kratak uzvik, kao od jakog bola, i kroz crvenu izmaglicu, koja mu je stajala ispred očiju, ugledao je kako je strelica autopelengatora počela da se kreće s jedne strane na drugu.

„Mišo!“ zaurla Bikov. „Momci!“

On pade glavom na pult i nevešto, glasno poče da plače.

Juri je bilo loše. Bilo mu je muka, bolela ga je glava. Osećao se kao da nije pri čistoj svesti. Ležao je na svom krevetu u tesnoj, tamnoj kabini Tahmasiba, a to je istovremeno bila i njegova svetla, velika soba kod kuće na Zemlji. U sobu je ulazila majka, stavljala mu hladnu, prijatnu ruku na obraz i govorila Žilinovim glasom: „Ne, još spava.“ Jura je hteo da kaže da on više ne spava ali zbog nečega to nije mogao da uradi. Neki poznati i nepoznati ljudi su prolazili kraj njegovog kreveta i jedan od njih se, u belom mantilu, nagao i jako udario Juru po razbijenoj glavi. Odmah zatim je Jura začuo žalostivni glas Mihaila Antonoviča: „Aljoša…“

„Aleksej…“, a Bikov se, strašan, bled kao mrtvac, uhvatio za pult i Juru je nešto bacilo niz hodnik glavom na nešto oštro i tvrdo. Svirala je neka tužna muzika i nečiji glas je govorio: „…prilikom istraživanja Prstena Saturna poginuli su generalni inspektor Međunarodne uprave kosmičkog saobraćaja Vladimir Sergejevič Jurkovski i najstariji navigator kosmonaut Mihailo Antonovič

Krutikov…“ I Jura je plakao, onako kako u snu plaču čak i odrasli ljudi kad sanjaju nešto tužno…

Kad je Jura došao sebi, video je da se odista nalazi u kabini Tahmasiba i da pored njega stoji lekar u belom mantilu.

„No, odavno je tako trebalo“, reče Žilin tužno se smeškajući.

„Oni su odista poginuli?“ upita Jura. Žilin ćutke kllmnu glavom. „A Aleksej Petrovič?“ Žilin ništa ne odgovori.

Lekar upita:

„Glava te mnogo boli?“

Jura se zamisli.

„Ne“, reče. „Ne boli tako mnogo.“

„To je dobro“, reče lekar. „Odležaćeš jedno pet dana i sve će biti u redu.“

„Neće me poslati na Zemlju?“ upita Jura. On se najednom užasno uplašio da će ga zbog nečeg poslati na Zemlju.