Arkadije Strugacki - Tahmasib

„A zašto bi to obavezno morala da bude novinarska laž?“ upita. „Zašto od svih hipoteza prihvatamo samo one najverovatnije?“

„Odista, zašto?“ reče Sadovski. „Tragove je, prema svemu, ostavio Došljak, i prvi kontakt se završio tragično.“

„A zašto da ne?“ reče Šemjakin. „Ko je mogao da nosi cipele pre dvadeset hiljada godina?“

„Vraga“, reče Sadovski. „Da budemo ozbiljni, to je sigurno otisak cipele nekog arheologa.“

Žilin odmahnu glavom.

„Pre svega, ilovača se tamo u potpunosti skamenila i starost otiska ne dolazi u pitanje. Zar mislite da Usodzuki nije pomislio i na takvu mogućnost?“

„Onda je to laž“, reče uporni Sadovski.

„Recite, Ivane“, reče Šemjakin, „a fotografija traga nije objavljena?“

„Kako da ne“, reče Žilin. „I fotografija traga, i fotografija pećine i fotografija Uzodzukija… Pritom ne zaboravite da Japanci imaju relativno malu nogu, najveći broj kod njih je četrdeset i dva.“

„Dajte ovako“, reče Gorčakov. „Smatraćemo da je pred nas postavljen zadatak da stvorimo logički neoborivu hipotezu, koja objašnjava to japansko otkriće.“

„Molim“, reče Šemjakin. „Predlažem — Došljak. Nađite nelogičnost u toj hipotezi.“

Sadovski odmahnuvši rukom reče:

„Opet Došljak, možda neki brontosaurus.“

„Jednostavnije je pretpostavljati“, reče Gorčakov „da je to trag nekog Evropljanina. Nekog turiste koji se onuda prošetao.“

„Da, to je ili neka nepoznata životinja ili turista“, reče Vlček. „Tragovi životinja uvek imaju čudnovate oblike.“

„Starost“, tiho reče Žilin.

„Onda je to neka nepoznata životinja.“

„Na primer, patka“, reče Sadovski.

Bikov se vrati, smesti u fotelju i upita:

„O čemu razgovarate?“

„Eto, drugovi pokušavaju da nađu objašnjenje za japanski trag“, reče Žilin.

„Pretpotavlja se: Došljak, Evropljanin, nepoznata životinja.“

„I?“ upita Bikov.

„Sve te hipoteze“, reče Žilin, „čak i hipoteza o Došljaku, imaju jedino neobjašnjivu stvar.“

„Naime?“ upita Šemjakin.

„Zaboravio sam da vam kažem“, reče Žilin. „Pećina je površine od četrdeset kvadratnih metara. Otisak cipele se nalazi u samom centru pećine.“

„I šta onda?“ upita Šemjakin.

„A postoji samo jedan jedini trag“, reče Žilin. Izvesno vreme svi su ćutali.

„Da“, najzad otegnuto reče Sadovski. „Balada o Jednonogom Došljaku.“

„Možda su ostali tragovi izbrisani?“ upita Vlček.

„Isključeno“, reče Žilin. „Dvadeset pari jasnih otisaka bosih nogu po celoj pećini i jedan jedini otisak cipele na sredini.“

„Znači“, reče Bikov, „da je Došljak bio jednonog. Doneli su ga u pećinu, postavili uspravno i, pošto su razjasnili sve što ih je interesovalo, pojeli ga na licu mesta.“

„A zašto da ne?“ reče Mihailo Antonovič. „Po mome mišljenju, to je logično.“

„Loše je što je samo na jednoj nozi“, zamišljeno reče Šemjakin. „Teško je zamisliti jednonogo razumno biće.“

„Možda je bio invalid“, pretpostavi Gorčakov.

„Jednu nogu su mogli i odmah da mu pojedu“, reče Sadovski.

„Bože moj, kakvim se glupostima bavimo“, reče Šemjakin. „Idemo na posao, to će biti najbolje.“

„Ne, izvini“, reče Vlček. „Treba videti u čemu je stvar. Postavljam sledeću hipotezu: Došljak je pravio ogromne korake. Oni su svi nenormalno krakati.“

„On bi u tom slučaju razbio glavu o svod pećine“, usprotivi se Sadovski.

„Najverovatnije je da je bio krilat — uleteo je u pećinu, video da imaju loše namere, odbacio se i odleteo. Šta vi o tome mislite, Ivane?“

Žilin otvori usta da odgovori, ali umesto toga podiže prst i reče:

„Pažnja! Generalni inspektor!“

U kajut-kompaniju crven u licu uđe Jurkovski.

„Fuj!“ reče. „Kako je ovde divno sveže. Planetolozi, zove vas vaš šef. I uzmite u obzir da je tamo, kod vas, negde oko četrdeset stepeni. Iznad nule.“ Okrete se Juri: „Spremaj se, kadete. Dogovorio sam se s kapetanom tankera. On će te prebaciti na Prsten-2.“ Jura se trže i prestade da se smeška. „Tanker polazi kroz nekoliko sati, ali je bolje tamo otići na vreme. Vanja, ispratićeš ga. Da!

Planetolozi! Gde su planetolozi?“ Istrčao je u hodnik. „Šemjakine! Paša!

Pripremi fotografije koje si snimio nad Prstenom. Moram ih pogledati. Mihailo, ne odlazi, pričekaj jedan trenutak. Ostani ovde. Aleksej, ostavi knjigu, moram da porazgovaram s tobom.“

Bikov ostavi knjigu. U kajut-kompaniji su ostali samo on, Jurkovski i Mihailo Antonovič. Jurkovski poče da juri iz ugla u ugao.

„Šta ti je?“ upta Bikov sumnjičavo ga posmatrajući.

Jurkovski se najednom zaustavi.

„Evo šta, Aleksej“, reče. „Dogovorio sam se sa Markuškinom, on će mi dati kosmoskaf. Hoću da vidim Prsten. Potpuno siguran, bezopasan let, Aleksej.“

Jurkovski se najednom razbesne. „Zašto me tako posmatraš? Momci lete tamo dva puta dnevno već čitavih godinu dana. Da, ja znam da si ti uporan. Ali ja se ne spremam da se spuštam u Prsten, ja hoću samo da letim nad njim. Potčinjavam se tvojim naređenjima, uvaži i ti moju molbu. Molim te najponiznije, đavo ga odneo.

Na kraju krajeva, jesmo li drugovi ili nismo?“

„U čemu je stvar?“ upita Bikov mirno.

Jurkovski ponovo poče da šparta iz ugla u ugao. „Daj mi Mihaila“, odsečno reče.

„Šta-a-a?“ reče Bikov lagano se uspravljajući.

„Ili ću poleteti sam“, reče Jurkovski. „A ja se ne razumem mnogo u te kosmoskafe.“

Bikov zaćuta. Mihailo Antonovič je gledao čas jednog čas drugog.

„Deco“, reče, „ja ću sa zadovoljstvom… U čemu je stvar?“

„Mogao bih da uzmem pilota sa stanice“, reče Jurkovski, „ali ja molim Mihaila, jer je on sto puta iskusniji i oprezniji od svih njih tamo zajedno. Da li shvataš? Oprezniji!“

Bikov je ćutao. Lice mu je bilo namrgođeno i tmurno. „Bićemo oprezni“, reče Jurkovski. „Letećemo na visini od dvadeset-trideset kilometara nad srednjom linijom, ne niže. Napraviću nekoliko snimaka, malo ću pogledati i kroz dva sata ćemo se vratiti.“

„Aljoša“, molećivo reče Mihailo Antonovič. „Pa kamenje u Prstenu skoro i ne postoji. A nije to ni tako strašno. Malo više pažnje…“

Bikov je ćutke posmatrao Jurkovskog. ‘No, šta da radim sa njim?’ mislio je. ‘Šta da radim sa ovom starom ludom? Mihailo ima bolesno srce. Ovo mu je poslednji let. Refleksi su mu oslabili, a kosmoskafima se ručno upravlja. A ja ne umem da upravljam kosmoskafima. Žilin takođe ne ume. A mladog pilota puštati sa njim — ne smem ni to. Oni će nagovoriti jedan drugoga da se spuste u Prsten. Zašto ja, stara budala, nisam naučio da upravljam kosmoskafom?’

„Aljoša“, reče Jurkovski. „Molim te. Jer ja više sigurno neću nikad više videti Prstenove Saturna. Ja sam star, Aljoša.“

Bikov ustade i nikoga ne gledajući izađe iz kajut-kompanije. Jurkovski pokri lice rukama.

„Ah, nesreća božja!“ reče. „Zašto ja imam tako odvratnu reputaciju? A, Miša?“

„Neoprezan si, jako, Volođenjka“, reče Mihailo Antonovič. „Sam si kriv za sve.“

„A zašto da budem oprezan?“ upita Jurkovski. „Reci mi, zašto? Da bih doživeo potpunu duhovnu i telesnu nemoć? Da sačekam trenutak kad će mi život dojaditi i kad ću umreti od dosade u krevetu? Smešno je, Miša, drhtati nad sopstvenim životom.“

Mihailo Antonovič odmahnu glavom.

„Kakav si ti, Volođenjka“, reče tiho. „I kako nećeš da shvatiš, golubiću, ti ćeš

umreti i — tačka. A posle tebe će ljudi ostati, prijatelji. Znaš li kako će njima biti? A ti misliš samo o sebi, Volođenjka, samo i stalno o sebi.“