Arkadije Strugacki - Tahmasib

Glas pun zlobe ga prekide:

„Već sam čuo, i sve mi je to dojadilo! I ostavite me na miru s tim vašim Averinom, te trpajte nos u moje lične stvari! Molim vas samo jedno: dajte mi da odradim svoje tri godine — i gubite se do stotinu đavola?…“

Levo od Jure otvoriše se jedna vrata i u hodnik izlete belokos mladić od oko dvadeset i pet godina. Njegova svetla kosa bila je razbarušena, lice crveno i besno. On besno zalupi vrata za sobom i zaustavi se pred Jurom. Jedan trenutak su se posmatrali.

„Ko ste vi?“ upita belokosi.

„Ja“, reče Jura, „ja sam sa Tahmasiba.“

„A“, prezrivo reče belokosi. „Znači, još jedan ljubimac!“

On zaobiđe Juru i pojuri hodnikom, stalno poskakujući do tavanice i gunđajući:

„Idite svi do sto đavola! Idite svi…“ Jura hladno viknu za njim:

„Da niste možda prst prignječili, junačino?“ Belokosi se ne okrete.

Gle, pomisli Jura. Ovde baš i nije tako dosadno kao što to na prvi pogled izgleda.

Okrenuo se prema otvoru i konstatovao da se pred njim nalazi još jedan čovek, verovatno onaj koji se izvinjavao. Bio je kao od brega odvaljen, širokih ramena i odeven ne bez ukusa. Kosa mu je bila lepo začešljana, a lice rumeno i tužno.

„Vi ste sa Tahmasiba?“ tiho upita klimnuvši glavom.

„Da“, reče Jura.

„Sa Vladimirom Sergejevičem Jurkovskim? Dobar dan.“ Čovek pruži ruku. „Ja sam Kravec, Anatolije. Vi ćete raditi kod nas?“

„Ne“, reče Jura. „Ja sam ovde samo u prolasku.“

„Ah, u prolasku?“ reče Kravec i dalje držeći Jurinu ruku. Dlan mu je bio suv i hladan.

„Jurije Borodin“, reče Jura.

„Drago mi je“, reče Kravec i najzad pusti Jurinu ruku. „Znači, vi ste u prolasku. Recite, Jura, da li je Vladimir Sergejevič ovamo odista stigao u inspekciju?“

„Ne znam“, reče Jura.

Rumeno lice Anatolija Kravec postade jos tužnije. „Pa da, razume se, odakle biste to i mogli da znate… Ovde, kod nas, najednom su počele da se šire glasine… Da li odavno poznajete Vladimira Sergejeviča?“

„Mesec dana“, preko volje odgovori Jura. On je već shvatao da mu se Kravec ne dopada. Možda zbog toga što je sa belokosim govorio izvinjavajućim glasom. Ili zbog toga što je stalno postavljao pitanja na koja Jura nije želeo da odgovara.

„A ja ga poznajem već duže vremena“, reče Kravec. „Studirao sam kod njega.“

Najednom se trže. „Zašto stojimo ovde, u hodniku? Uđite!“ Jura zakorači preko praga. Prostorija u koju je ušao prema svemu je bila laboratorija za propračunavanja. Duž zidova su se pružale staklene stalaže elektronske mašine za računanje. Na sredini se nalazio beli pult i ogroman sto, pretrpan raznim papirima i shemama. Na stolu se nalazilo i nekoliko omanjih ručnih električnih mašina za računanje.

„To je naš mozak“, reče Kravec. „Sednite.“ Jura ostade stojeći. Ćutanje se otezalo.

„Na Tahmasibu se nalazi ista takva mašina“, izjavi Jura.

„Sad svi posmatraju“, progovori Kravec. „Vidite, nikoga nema. Kod nas uopšte svi mnogo posmatraju. Mnogo rade. Vreme leti skoro neprimetno. Ponekad zbog rada dolazi do takvih svađa…“ Odmahnuo je rukom i nasmejao se. „Naši astrofizičari su se sasvim posvađali. Svako ima svoju ideju i svako smatra da je onaj drugi — budala. Svi se objašnjavaju preko mene. A ja izvlačim deblji kraj i od jednih i od drugih.“

Kravec zaćuta i pogleda u Juru kao da nešto očekuje.

„Šta ćete“, reče Jura gledajući u stranu. „Dešava se.“

Razume se, pomisli on, niko ne želi da svađe iznosi iz svoje kuće.

„Nas je ovde malo“, reče Kravec, „svi smo jako zauzeti. Naš direktor Vladislav Kimovič jako je dobar čovek, ali je i on jako zauzet. Tako da na prvi pogled može da izgleda kao da je kod nas jako dosadno. A, u stvari, svako od nas danima sedi nad svojim radom.“

Ponovo pogleda u Juru. Jura učtivo odgovori:

„Da, razume se, ovde imate šta da radite. Kosmos je mesto za rad, a ne za zabavu. Pa ipak, izgleda da je kod vas pomalo prazno. Samo što negde svira gitara.“

„A“, reče Kravec smeškajući se, „to se naš Dic duboko zamislio.“

Vrata se otvoriše i u laboratoriju uđe sićušna devojka s ogromnim svežnjem papira u rukama. Ona za sobom vrata zatvori ramenom i pogleda u Juru. Sigurno se bila upravo probudila — oči su joj bile natekle.

„Dobar dan“, reče Jura.

Devojka samo pokrenu usne, bez i jednog jedinog zvuka, i tiho priđe stolu.

Kravec reče:

„Ovo je Zina Šatrova. A ovo je, Zinočka, Jurije Borodin. On je doputovao zajedno sa Vladimirom Sergejevičem Jurkovskim.“

Devojka klimnu glavom ne dižući oči. Jura je pokušavao da shvati da li se prema svima koji su stigli sa Jurkovskim na Tahmasibu saradnici ove opservatorije tako čudno odnose. Pogleda u Kraveca. Kravec je gledao Zinu i, izgleda, nešto proračunavao. Zina je ćutke prelistavala one papire. Kad je privukla sebi električnu mašinu za računanje i počela da otkucava brojeve, Kravec se okrete Juri:

„No, Jura, hoćete li…“

Prekinulo ga je meko brundanje radiofona. Izvinio se i brzo izvukao iz džepa radiofon.

„Anatolije?“ začu se dubok glas.

„Da, ja sam, Vladislave Kimoviču.“

„Anatolije, otiđi, molim te, do Bazanova. U biblioteci je.“

Kravec pogleda u Juru.

„Kod mene…“ započe.

Glas u radiofonu poče da se udaljava:

„Dobar dan, Vladimire Sergejeviču… Da, da, sheme sam pripremio…“

Veza se prekide. Kravec stavi radiofon u džep i neodlučno pogleda prema Zini i Juri.

„Moraću da odem“, reče. „Direktor me je zamolio da pomognem našem atmosferičaru… Zina, budi tako dobra, pokaži našem gostu opservatoriju. Uzmi u obzir da je on dobar prijateij Vladimira Sergejeviča, da mu treba ukazati pažnju…“

Zina ništa ne odgovori. Kao da Kraveca nije ni čula, samo glavu još više saže.

Kravec se osmehnu Juri svojim tužnim osmehom, podiže obrve, raširi ruke i iziđe.

Jura se primače pultu i baci pogled na devojku. Imala je milo i premoreno lice.

Šta to sve znači — da li je Vladimir Sergejevič odista došao u inspekciju?

Uzmi u obzir, on je dobar prijatelj Vladimira Sergejeviča.

Neka sve ide do sto đavola! Jura oseti da sve to znači nešto loše. Osećao je potrebu da se u nešto umeša. Da ode i ostavi sve ovako kako jeste — to bi bilo nemoguće. Ponovo pogleda u Zinu. Devojka je radila. Nikad ranije nije video da tako mila devojka može da bude tako tužna i ćutljiva. Sigurno su je uvredili, najednom pomisli. Jasno je kao sunce da su je uvredili. U tvom prisustvu su uvredili čoveka — i ti si kriv, automatski se setio. No, dobro…

„Šta je ovo?“ Jura glasno upita i prstom pokaza na jednu od lampi koje su namigivale. Zina se trže i podiže glavu.

„Ovo?“ upita. Prvi put je podigla na njega svoje oči. Imala je neobične, ogromne plave oči. Jura hrabro reče:

„Da, baš to.“

Zina ga je i dalje gledala.

„Recite“, upita ona, „vi ćete raditi kod nas?“

„Ne“, reče Jura i priđe stolu. „Ja neću raditi kod vas. Ja sam ovde u prolasku.

I ja nisam nikakav prijatelj Vladimira Sergejeviča. Jedva da se i poznajem s njim. Niti sam nekakav njegov ljubimac. Ja sam vakuum-varilac.“

Ona pređe rukom preko lica.

„Stanite“, promrmlja. „Vakuum-varilac? Zašto vakuum-varilac?“

„A zašto da ne?“ upita Jura, nekako osetivši da je za ovu divnu, tužnu devojku veoma važno to što je on baš vakuum-varilac, a ne nešto drugo. Nikad se još nije toliko radovao što je vakuum-varilac.

„Izvinite“, reče devojka. „Ja sam vas zamenila.“

„S kim to?“

„Ne znam. Mislila sam… Ne znam. Nije ni važno.“ Jura obiđe sto i zaustavi se pored nje gledajući je odozgo.