Arkadije Strugacki - Tahmasib

Jura uzdahnu i reče:

„Hajdete, Vanja, da odigramo partiju šaha.“

„Hajde“, reče Žilin.

Direktora opservatorije na Dioni Jurkovski je poznavao odavno, još kad je ovaj bio aspirant u Institutu planetologije. Vladislav Kimovič Šeršenj je tada kod Jurkovskog pohađao specijalni kurs predavanja Planete giganti. Jurkovski ga se sećao i voleo ga je zbog njegove intelektualne drskosti i izuzetne usredsređenosti i upornosti.

Šeršenj je došao pravo u keson do dočeka svog starog profesora.

„Nisam očekivao, nisam očekivao“, govorio je vodeći Vladimira Sergejeviča, držeći ga za lakat prema svom kabinetu.

Šeršenj više nije bio onaj stari. Nije više postojao vitak, crnokos momak, uvek preplanuo i pomalo naburen. Šeršenj je postao bled, proćelav, ugojio se i stalno se smeškao.

„Odista nisam očekivao!“ ponavljao je sa zadovoljstvom. „Kako ste to odlučili da dođete ovamo, nama, Vladimire Sergejeviču? I niko nam ništa nije rekao…“

U kabinetu je Jurkovskog posadio za svoj sto odgurnuvši u stranu pritiskivač, ispod koga se nalazila gomila fotokorektura, a sam je seo na stoličicu preko puta stola. Jurkovski se osvrtao oko sebe i zadovoljno klimao glavom. Kabinet je bio omanji i skoro prazan. Pravo radno mesto naučnika na međuplanetarnoj stanici. I sam Vladislav je odgovarao tom mestu. Na sebi je imao iznošen, stari radnički kombinezon sa zavrnutim rukavima, koji je bio pažljivo ispeglan, a puno lice mu je bilo brižljivo izbrijano.

„A vi ste ostareli, Vladislave“, reče Jurkovski sa žaljenjem. „I… hm-hm… figura vam vaše nije ona stara. Vi ste bili sportista, Vladislave.“

„Šest godina skoro bez kretanja, Vladimire Sergejeviču“, reče Šeršenj. „Teža je ovde pedeset puta manja nego na Planeti, a nemam vremena da se, kao naša omladina, mučim sa federima. Uz to mi je i srce popustilo, gojim se. A i šta će mi vitkost, Vladimire Sergejeviču? Ženi je svejedno kakav sam, a radi devojaka da mršam — ni temperament mi nije taj, a i položaj mi ne dozvoljava…“

Nasmejali su se.

„A vi ste se, Vladimire Sergejeviču, malo izmenili.“

„Da“, reče Jurkovski. „Kose manje, a pameti više.“

„Ima li nešto novo u institutu?“ upita Šeršenj. „Kako stoje stvari kod Gabdula Kadiroviča?“

„Gabdul se zaglibio“, reče Jurkovski. „Sa nestrpljenjem očekuje vaše rezultate, Vladislave. U suštini, cela planetologija Saturna se drži na vama. Razmazili ste ih, Vladislave… hm-hm… razmazili.“

„Pa šta ćemo“, reče Šeršenj. „Zbog nas stvari neće stati. Sledeće godine otpočećemo dubinsko ispitivanje… Kada biste mi samo ljude dali, Vladimire Sergejeviču, stručnjake. Iskusne, jake i dobre stručnjake.“

„Stručnjaci“, reče smeškajući se Jurkovski. „Stručnjaci su svima potrebni. Samo, to je, uzgred budi rečeno, vaš posao, Vladislave, da pripremate stručnjake. Vi, vi ste taj ko treba da ih da institutu, a ne institut vama. A ja sam čuo da je Miler od vas otišao na Tefiju. Čak i one što smo vam dali, vi ispuštate iz ruku, umesto da ih čuvate za sebe.“

Šeršenj odmahnu glavom.

„Dragi Vladimire Sergejeviču“, reče, „ja treba da radim, a ne stručnjake da stvaram. Zamislite samo — Miler. Odličan atmosferičar, dvadesetak dobrih radova.

Ali Diona mora svoj program da ispuni, a ne da ugađa raznim tamo Milerima. A takve kao što je Miler neka zadrži institut. Niko se neće otimati za takve. Nama su ovde potrebni mladi, disciplinovani ljudi… Ko je tamo sada u koordinacionom odeljenju? I dalje Barkan?“

„Da“, reče Jurkovski. „To se i vidi.“

„No, no, Vladislave. Barkan je dobar radnik. Ali, sada je otvoreno pet novih opservatorija u kosmosu. I svima su potrebni ljudi.“

„No, eto, vidite li, drugovi! Tako je to“, reče Šeršenj, „kad se ne planira kako treba. Opservatorija ima više, a stručnjaka nema više? Pod takvim uslovima se više ne može raditi.“

„Dobro“, veselo reče Jurkovski, „vaše… hmhm… nezadovoljstvo, Vladislave, svakako ću preneti Barkanu. I, uopšte, Vladislave, pripremite vaše žalbe i zamerke. Na ljude i opremu. Koristite slučaj, jer sam sada ovlašćen da odlučujem i kažnjavam. Dobio sam najveću vlast, Vladislave.“ Šeršenj začuđeno podiže obrve. „Da, Vladislave, vi razgovarate sa generalnim inspektorom MUKS-a.“

Šeršenj trže glavu.

„Ah… tako znači?“ lagano reče. „To nisam očekivao. „Najednom se ponovo osmehnu. „A ja, stara budala, lupam glavom: kako se to desilo da najveći svetski planetolog tako iznenada, bez upozorenja… Interesantno, čime je naša mala Diona zaslužila posetu generalnog?“

Još jednom se nasmejaše.

„Slušajte… hm-hm… Vladislave“, reče Jurkovski. „Mi smo zadovoljni radom opservatorije, vi to odlično znate. Ja sam vama lično veoma zadovoljan, Vladislave. Precizno… hm-hm… radite. I ja se uopšte nisam spremao da vas uznemiravam, kako da kažem, po… hm-hm… zvaničnoj dužnosti. Ali, ipak — pitanje ljudi. Shvatite, Vladislave, izvesno, ja bih rekao, zakonsko nerazumevanje izaziva činjenica što kod vas… hm-hm… Eto, tokom protekle godine kod vas je završeno dvadeset radova. Dobri radovi. Neki čak i odlični, na primer, onaj… hm-hm… o određivanju dubine egzofernih slojeva prema konfiguraciji senki Prstenova. Da. Dobri radovi. Ali među njima nema nijednog samostalnog. Šeršenj i Averin. Šeršenj i Svirski. Šeršenj i Šatrova… Postavlja se pitanje: a gde su, jednostavno, Averin i Šatrova? Gde je samo Svirski? To jest, stiče se utisak da vi vodite svoju odmladinu na uzici. Razume se, mnogo je važniji rezultat, pobedniku se ne sudi… hm-hm… ali ni pri vašoj zauzetosti, vi nemate prava da ispuštate iz vida i pripremu stručnjaka. Oni će ranije ili kasnije morati da rade samostalno. I da uče druge. Kako je kod vas u tom pogledu?“

„Pitanje je na svom mestu, Vladimire Sergejeviču“, reče Šeršenj posle kraćeg ćutanja. „Ali, kako odgovoriti na njega — to odista ne znam. I sve to izgleda sumnjivo. Ja bih rekao — odvratno. Ja sam već nekoliko puta pokušavao da odbijem koautorstvo — znate, da bih jednostavno spasao svoje lice. I zamislite, momci mi ne dopuštaju! I ja ih shvatam. Eto, Tolja Kravec“, lupio je dlanom po fotokorekturi. „Odličan praktičar. Majstor preciznog merenja. Odličan inženjer.

Ali…“ on raširi ruke, „on nema dovoljno iskustva, šta li… Ogroman, najinteresantniji materijal osmatranja i — praktično potpuna nesposobnost za kvalifikovanu analizu rezultata. Vi znate, Vladimire Sergejeviču, ja sam naučnik, meni je žao materijala koji propada, a objaviti ga u sirovom obliku, da bi zaključke izvlačio Gabdul Kadirovič — to takođe nekako ne ide! Ne mogu da izdržim, sedam za sto, počinjem da interpretiram sam. No… samoljublje… Tako se i pojavljuje — Šeršenj i Kravec.“

„Da“, zamišljeno reče Jurkovski. „Dešava se. Ne uznemiravajte se zbog toga, Vladislave, nije to ništa strašno… Mi vas odlično poznajemo. Da, Anatolij Kravec. Čini mi se da ga se… hm-hm… sećam. Ljudeskara. Veoma ljubazan i učtiv. Da, da, sećam ga se. Bio je, sećam se, odličan student, vredan. Ja sam bio ubeđen da je on na Zemlji, u Abastumaniji… Da. Znate, Vladislave, ispričajte mi, molim vas, nešto o vašim saradnicima. Ja sam ih već skoro sve pozaboravljao.“

„Pa“, reče Šeršenj, „to nije teško. Nas je ovde, na Dioni, sve u svemu osmoro.

No, Dica i Olenjevu ćemo isključiti — oni su inženjeri-kontrolori. Odlični, pametni momci, nijednog nesrećnog slučaja za tri godine rada. O meni takođe nećemo govoriti. Znači imamo još pet astronoma. Averin. Astrofizičar. Obećava da će postati dragocen radnik, ali se za sada mnogo razbacuje. Meni lično se ta osobina nikada i ni kod koga nije mnogo dopadala. Zbog toga Miler i ja nikako nismo mogli da se složimo. Tako, onda imamo Svirskog, Vitalija. Takođe astrofizičar.“